Reklame
Svaštara

​Kako su srpski studenti završili u američkom zatvoru

Te kobne noći niko nije ni pomišljao da će jutro dočekati na tvrdoj zatvorskoj klupi. Kako je grupa studenata iz Srbije zaglavila u zatvoru na Floridi.

pisao M.K.
05 Mart 2015, 12:07pm

Foto: Alexandra Daneva

Iskustva koja odstupaju od sfere uobičajenog, normalnog ili svakodnevnog je teško približiti drugima zbog samih strukturnih granica ljudske empatije i ograničenih mogućnosti uživljavanja u ono nedoživljeno. Jedno od mesta koje je i dalje po definiciji suprotstavljeno „normalnom" jeste njegovo totalitarno visočanstvo - zatvor.

No, pre nego što vaše empatičke kapacitete testiramo u hladnim floridskim zatvorskim ćelijama, da napravimo adekvatnu "narativnu podlogu."

Prošlog leta, šest drugara su iskoristili (ah, ta) prekrasna preimućstva studentskog statusa i preko work & travel programa zaputili se u Sjedinjene Američke Države, mesto koje neki (još uvek) zovu zemljom slobodnih i hrabrih. U nadi da će uskočiti u famozni melting pot, proveriti sve reference kojima su do tada hranili svoje pop-kulturne duše i osetiti šljašteće mrvice američkog sna – drugari su pukli po dva soma evra vodeći se Del Bojevom who-dares-wins filozofijom.

U maćehici Srbiji svakako nisu propuštali mnogo, naravno, ako izostavimo monotoniju, melanholiju, letargiju, lenjost, bezidejnost, besparicu, beznadicu i ostalo oružje iz današnjeg svakodnevnog arsenala omladinske beketovštine. To putešestvije trebalo je da bude tačka preseka, vojni rok naše generacije - rast prelepog leptira iz stadijuma učaurene balkanske larvetine.

Šestorica studenata proveli su četiri turbulentna meseca na severozapadnim obalama Floride, radeći naporno da vrate uloženi novac, ali i koristeći svaki slobodni trenutak za razularene hedonističke bahanalije i upoznavanje novih, drugačijih, luđih, tamnijih, napaljenijih i drogiranijih ljudi i mesta. Neko bi možda rekao da iz takve žurkalistične ekskurzije logično sledi i after u zatvoru i taj neko bi svakako imao dobre argumente za to.

Prvi put u zatvor na jutrenje

Sve je izgledalo savršeno tog dana. Ostalo nam je nedelju dana za staro-dobro-uživanje i trošenje zarađenog novca, pošto smo svi zvanično dali otkaze na poslovima koje smo radili. Te večeri smo planirali da odemo na žurku u najveći klub u gradu, u poznatoj Seville četvrti. Na našoj gajbi koju smo delili sa mladom Moldavkom Kristinom koja nam je ujedno bila i izuzetno tolerantni stanodavac, zagrevanje za žurku je počelo već oko osam uveče. Euforija je rasla kao nivo alkohola u krvi, a te kobne noći niko nije ni pomišljao da će jutro dočekati na tvrdoj zatvorskoj klupi. Crvi sumnjičavosti davili su se u meksičkoj tekili, znaci razuma gubili su bitku sa votkom, a anestezirane vilice su urlale: aaaa sveeeee! Linije koke (50 dolara mić – nije loše nego povoljno) ležale su kao rajske zmijurine na limenom plehu, mameći na greh raspomamljene studente.

Do kluba nam je trebalo petnaestak minuta. Pola sata pred ponoć, otkinuti kao goveda i raspoređeni u dva taksija, uputili smo se ka mestu zločina. U prvom taksiju bili smo Rićma, Vidara, Perke i ja. Upali smo u kola urlajući kao huligani na ds-u, dok je Marić već bacao spiku sa taksistom, koji je inače veliki fan Tesle, o tome kako je Edison pička. Mi smo pozadi nastavili da blebećemo koještarije i ispijamo redbull votke koje smo poneli za usput. Vilice su nam igrale barsinu tika-taku, a oči svetlucale kao Edisonove sijalice.

Nakon pet minuta vožnje našli smo se na five mile bridge-u, kada memorija polako počinje da mi kolabira, a svest prelazi u kvislinge služeći malicioznoj koaliciji kokaina i alkohola. Svetlost u daljini rasula mi se pred očima poput vatrometa, automobil je postao premali, koža je postala pretesna. Od tog momenta, za mene se čitava priča odvija kao u Smack my bitch up spotu.

Ulazak u klub je, iznenađujuće, prošao bez incidenata - ne sećam se najjasnije, ali da je bilo incidenata znao bih. Sam klub je podeljen na više prostorija/malih klubova u kojima se vrti sve: od kantrija, roka, pa do elektronike, a centralni prostor u kome je uvek najviše ljudi, gde smo se i mi našli, rezervisan je za hip-hip & r'n'b.

Vidno pokidan, blurovanog vida, brzo sam se našao za šankom sa flajkom piva u ruci. Naša pojava je odmah privukla pažnju, što me navodi na pomisao da smo upali unutra u najmanju ruku kao Death Row ekipa na sopstvenu privatnu žurku (ain't nuthin' but a gangsta party, bitch!).

Ubrzo je počelo koškanje sa par tipova – Perke i ja smo krenuli da se objašnjavamo sa njima, sukob je visio u vazduhu kao disko kugla kada su nas momci iz obezbeđenja zgrabili i poveli ka izlazu. Negodovali smo, opirali se, jebali majke, ali su nas ipak izbacili na ulicu gde nas je čekao ogroman red ljudi koji su se nadali ulasku.

U tom momentu, četiri prijatelja se gube i njihove sudbine se razdvajaju do konačnog susreta u institucijama sistema. Od tada, moje ponašanje se može objasniti jedino uz pomoć analogije sa ponašanjem pacova u lavirintu – pardon, pacova kome su udrobili koku u posudu punu votke i bacili u lavirint. Svako ko je ikada radio slične stvari/droge, zna da je NE kao odgovor neprihvatljiv u takvim situacijama – ego postaje razmaženi sin jedinac Paris Hilton, a ne zna da je razmaženi jedinac.

Nekoliko minuta kasnije, ponovo sam se našao u klubu, neuhvatljiv za obezbeđenje. Šibajući hodnicima i manjim lokalima, obreo sam se na istom mestu gde je gruvala trepčina, a tverkovanje bilo deo tradicionalnog folklora. Hedbengovao sam neko vreme kada me je prokleto obezbeđenje ugledalo i zgrabilo za ramena. Trideset sekundi kasnije, ponovo sam se našao ispred kluba.

Ako ste pomislili da sam nakon toga odustao, grdno se varate. Možda sam ja i hteo da prekinem pacovski eksperiment, ali je sin Paris Hilton mislio drugačije, divljajući na nekom je l' znaš ti ko sam ja sranju. Takođe, tada nisam znao da su gazde lokala u talu sa murijom i da svako veče nekoliko patrola kontroliše situaciju ispred kluba.

Opet sam, ne oklevajući, ne znam ni sam na koju foru, uleteo u klub, štekajući se ovog puta po marginalnim stejdževima. Ipak, kopkalo me je gde su ostali. Ovo je naše veče i neće mi je neki jebeni bezvrati majmuni pokvariti, mislio sam. Čim sam promolio glavu u hodnik koji vodi ka mejnstejdžu, pojavili su se i bezvrati majmuni.

To je isti lik od malopre, viknuo je jedan od njih. Pokušao sam čak i da im umaknem, ali nije bilo šanse, očigledno je trebalo da se popravim, jer je alkohol preuzeo upravljanje mojim psihofizičkim sistemom.

Ponovo sam se našao pred kolonom ispred vrata. Šta, ti još nisi ušao, evo, ja već treći put, počeo sam da zezam prvog lika na kog sam natrčao.

Bio sam u totalnom spidu, podsvest je šikljala iz dubina kao jebeni gejzir. Jebaću vam kevu, madrfakersi, pomislio sam i krenuo da jurcam naokolo.

Nije bilo šanse da još jednom upadnem na jedan od dva glavna ulaza. Krenuo sam na backdoor, vrata kapije bila su otvorena, od kluba me je delila samo prostorija sa velikim metalnim buradima piva. Kada sam krenuo istovremeno da se provlačim i preskačem buriće, počeo sam i da ih obaram. Začuo sam glasove iza sebe, ali i iz prostorije u koju sam pokušavao da se ušunjam. Eksperiment se privodio kraju.

Evo ga, ovde je, vikao je neko.

Odjednom, ispred mene su se pojavila dva momka iz obezbeđenja, dok su mi otpozadi prilazili jebeni panduri. Kada sam video kakvo je stanje na terenu, pomirljivo sam digao ruke u vis. It's ok, it's ok!, govorio sam.

Iste sekunde je jedan od pandura nasrnuo na mene, povukao me snažno ka ulici i, podmetnuvši mi nogu, oborio na trotoar. Zatim je počeo da me davi. Bio sam u neverici. Stiskao mi je vrat kao da hoće da me rokne. Prolazile su sekunde i sekunde. Krkljao sam i pljuvao po pločniku. Kroz glavu mi je prvi put u životu prošla misao: Gotov sam! Jebote, ovaj batica hoće da me ubije! Nakon petnaestak sekundi, stisak je popustio i kiseonik je šiknuo kroz dušnik.

Tek tada sam potpuno poludeo. Bio sam u šoku, nisam mogao da verujem šta je pandur pokušao da izvede. Bale su mi curile iz usta i nosa, a krv mi se slivala sa čela, jer mi je taško-jebeni-načić snažno pritiskao glavu uz beton prilikom davljenja. Bio sam izvan sebe od besa i počeo sam da psujem i vrištim dok su mi stavljali lisice i ubacivali me u kola. Pojavili su se i zvaničnici kluba. Dok su oni pričali sa pandurima, ja sam na stražnjem sedištu, oslonjen leđima o jedan prozor, nogama udarao u drugi.

Posle par minuta, panduri su ušla u kola da me voze u bolnicu na pregled, jer je takva procedura. Počeo sam da ih napušavam preteći tužbom, stranim državljanstvom i vidljivim povredama. Pominjao sam im pokušaj ubistva, Gvantanamo metode. Dva bela pandura pokušavala su da me smire, vidno nervozni zbog mog stanja. Tražio sam im brojeve znački. Vikao sam: platićete za ovo, oo, možete se kladiti da ćete platiti za ovo!

Na ulazu u bolnicu, studentska ekipa je polako počela da se okuplja. U holu sam naleteo na Perketa koji je urlao na pandura koji ga je vodio niz hodnik. Tada sam shvatio da su i oni imali krajnje zanimljivo veče. Dok sam ja glumio glodara na koksu, moja tri drugara imala su sopstvene glumačke role, drugog žanra, ali jednako autentične.

Dok sam ja igrao in & out igricu, oni su se, po kratkom postupku, sukobili sa monopolistima na silu. Odmah ispred kluba, počelo je napušavanje sa obezbeđenjem. Nedugo zatim, pojavili su se i panduri. Marić, najpijaniji među nama, nazivao ih je pičkama, a kada je pandur pokušao rukom da skloni neartikulisanog Perketa, ovaj mu je odgurnuo ruku. Videvši šta su učinili, njih dvojica jebeno počinju da beže od pandura.

Kakve dijabole! Mršavi dugonogi Rićma sprintao je niz ulicu ispred svih, ne osvrćući se. Perke je zaostajao i uvidevši da ne može da pobegne od policije i da potera čini stvari samo gorim, zaustavio se, stavljajući ruke iznad glave. U tom trenutku na njega naleće pandur u punom trku, spušta ga na kolena levom rukom i zabada ga nekoliko puta u glavu baterijskom lampom.

Dok je Perke zarađivao svojih pet kopči, ludi Rićma se nalazio skriven u jebenoj plastičnoj kanti u slepoj ulici, nedaleko od mesta zločina. Pod naletom adrenalina, uspeo je da preskoči betonsku ogradu od dva metra koja je delila slepu ulicu od trotoara. U slepoj ulici se nalazila samo četvrtasta plastična kanta za đubre.

Da, jebeni ludak je ušao u tu kantu sa namerom da se sakrije. Da, jebena budala je ispala iz te kante, osluškivala par sekundi, pa se vratila u kantu da se sakrije. Posle petnaestak minuta, izašavši iz kante, ubeđen da se situacija rasčistila, krenuo je okolnim putem da vidi šta se dešava ispred kluba. Na uglu je naleteo na Krisa, kolegu sa kojim je pravio sendviče u Subway-u. On mu je rekao da nas hapse i da je Perketu glava all bloody.

Da, ludi Rićma je hteo da vidi šta se s nama dešava. O, da, Kris mu je, naravno, govorio da to ne radi. Ne, nije uspeo da ga ubedi. I da, nerealni Rićma je jurnuo ka klubu uz sočne srpske psovke i završio na zadnjem sedištu pandurskih kola udarajući nogama o prozor, kao i njegov prijatelj nekoliko minuta kasnije/ranije.

Vidarina sudbina je najapsurdnija. Naime, nakon sranja koja su napravili Perke i Rićma, misleći da su svi zapalili gajbi, uhapšen je u taksiju u povratku kući. Murija je zaustavila taksi, izbacila ga napolje, pa je on Perketovo, Rićmino i moje hapšenje posmatrao, verovali ili ne, lisicama vezan za banderu. U suštini, najebao je ni kriv ni dužan.

Kada smo Perke i ja stigli iz urgentnog centra u Escambia county jail, tamo su već bili Vidara i Rićma. Vidara je mirno sedeo na stolici, skinutih lisica. Slobodno se kretao duž dozvoljene žute linije ocrtane na pločicama.

Rićma je bio u ćeliji za pritvor zbog nedoličnog ponašanja. Ludak je lupao i pljuvao po neprobojnom staklu, psovao na svim mogućim jezicima. Perke i ja smo, zbog pretrpljenog nasilja, takođe bili dosta agresivni. Pravdali smo se da smo nezasluženo u zatvoru i da je to greška. Objašnjavali smo da smo prošli policijsku torturu, poturajući sopstvene glave kao krunske dokaze.

Za to vreme, Marić je postajao sve nerealniji. Izvadio je mlohavi kurčić iz pantalona i mahao njime kao korner zastavicom, signalizirajući policajcima da mogu da ga popuše. Panduri su se gledali zgranuto. Onda je ludak počeo da udara glavom o staklo. Tada su policajac i policajka ušli unutra i zavezali ga za stolicu kaiševima kao u sanatorijumu da se jebeni ludak ne bi povredio.

Posle unošenja podataka u sistem, nas trojicu su strpali u drugu prostraniju ćeliju za pritvor. Tražili smo da nam kažu u čemu je problem, što smo uhapšeni, kakav je ovo način, a sve to uz "pišam ja na vašu demokratiju" opaske. Panduri su ostali birokratski nemi, uskrativši nam pravo na telefonski poziv.

Tada smo Perke i ja počeli fanatično da lupamo otvorenim dlanovima o staklo ćelije. Pet minuta bez prestanka. Murkan je došao da nas upozori. Mi smo ga odjebali i nastavili dalje. Zatim smo se iz zaleta zabijali nogama u staklo. Vidara je za to vreme ležao na betonskoj klupi i tiho pokušavao da nas odvrati od neefikasnog, ali katarzičnog ponašanja.

Posle pola sata smo se, konačno, umorili. Ponovo smo zvali pandura da nam objasni koji kurac se dešava. On je rekao da nema potrebe da brinemo i da će se sve sutra rešiti (Šta, bre, sutra, 'oću kući odma). Rekao je da ćemo provesti noć u zatvoru (Alo, bree!). Rekao je da se smirimo i da će nas pustiti da provedemo noć u holu. Rekao je da ćemo dobiti neku hranu.

U pet ujutru, dok je raščupana crnkinja povraćala u kantu, bala sa Rićmine usne curila na kaiš koji mu je davio ruke, Vidara pokušavao da popije bedni-izgovor-za-sok, a na tv-u u holu pičila reklama za KFC, konačno sam postao svestan situacije u kojoj se nalazim – mi smo jebeno u američkom zatvoru!

Nastaviće se

Tagged:
Florida
klub
studenti
Vice Blog
klabing
zatvor
Work and Travel
reportaže
Obezbeđenje
Srpski studenti
Američki zatvor
Bahanalije