​Upadi na teren, zabranjeno voće u fudbalu

Problem je u tome što deluje tako primamljivo. To prostranstvo zelenila sa druge strane reklamnih panoa samo čeka da pobegneš iz zatvora tribine i uskočiš pravo u njega. Znakovi koji nas podsećaju da je upad na teren krivično delo samo dodatno pojačavaju neizdrž. Zabranjeno voće. Kao kad šef policije Vigam pita Ralfa „Zašto li te toliko fascinira moj zabranjeni orman misterioznih čudesa?"

Ako ideš redovno na fudbal, verovatno si nekad utrčao na teren. Ako i nisi, bar si bio u iskušenju. Verovatno ti ne bi ni bio potreban razlog, ali ih je svakako bilo: ushićenje, proslava, pripitost, frustracija, protest, želja za pažnjom, provokacija protivnika improvizovanom akrobatikom, zatim šta god je ovaj lik radio, pa uzimanje autograma – čitav opseg ljudskih emocija je tu.

Većina priča sopstvenu verziju iste priče. Na primer, Endru Dejvis, navijač Mančester Sitija: kad je Rob Tejlor dao gol koji je značio da se Džo Rojl i njegov Siti vraćaju u Prvu ligu, euforija mu je oduzela noge, a one su ga same ponele ka terenu. „Odjednom je nestalo ono naše standardno osećanje– očekujmo najgore jer to je naš Siti. Pobedili smo. Mnogo ljudi se tako osećalo, i odjednom smo svi nagrnuli na teren. Sećam se samo buke i radosti, zagrljaja nepoznatih ljudi, komada nameštaja iznad terena na Mejn Roudu…"

Endruova priča je uobičajena. Kad se opisuju upadi na teren, navijači skoro bez izuzetka tvrde da su privremeno pretrpeli isključene mozga, nekakav trans u ekstazi, minut-dva bez ikakve kontrole nad postupcima. Tek kad dođu sebi, shvate da skaču po travi, a ne betonu. Kao ono grleno „Jaaaarrgh" koje se čuje kad neko da gol ili napuca sudiju loptom, upadi na teren su suštinski pozitivna i radosna rabota. Čak i oni koji, da tako kažemo, blago skrenu s uma, rade to iz najbolje namere. E sad, ne bih da kvarim novonastali gušt, ali uz ove trenutke ushićenja idu i posledice.

U Engleskoj se upad na teren tretira kao krivično delo – „teren" ovde znači bilo koji deo stadiona van tribina, znači, i ako samo padneš preko reklama dok slaviš gol, najebaćeš. Fudbalska pravila u Albionu obuhvataju i spisak od 23 pravila ponašanja za navijače na tribinama, ali njih praktično niko ne čita; mahom se svode na „dobro, nemoj baš previše da se kurčiš". Pravilo o indikativno nazvanoj „invaziji" terena je jedino bitno.

Navodno je razlog zabrane bezbednost igrača, zvaničnika, i svih ostalih. To je rezon tipa „šta da je utrčao s nožem", koji donekle ima smisla pošto navijači već jesu pretili igračima ili ih napadali po utrčavanju na teren. Takođe postoji i „kud svi Turci, tud i mali Mujo" teorija povodljivosti.

Nije da nema smisla, ali fudbal ipak sumanuto strogo gleda na ovakve stvari, čak i kad očigledno nema zle namere. Najblaža mera je zabrana pristupa utakmicama, ali posledice su često i teže. „Prošle sezone kad je Mančester Junajted gostovao Arsenalu," priseća se Amanda Džeks iz Udruženja fudbalskih navijača, „Runi je dao gol za pobedu a pet-šest navijača je palo preko ograde kako je masa krenula napred. Jasno je bilo da nisu imali nameru da uđu na teren, prosto nisu mogli da se zaustave. Ipak su ih sve pohapsili i podigli tužbu. Jedan je priznao krivicu, ostali nisu, ali sudija nije mogao da poveruje kakav su mu slučaj podneli."

Zakon, srećom, ne uzima ovakve situacije previše ozbiljno, ali problemi su ipak mogući. „Čak i ako zabranu pristupa stadionu ne donese sud, obično je sam klub ipak izda," dodaje Džeks.

Zanimljivo je da navijači koji utrčavaju na teren često nisu svesni da prave prekršaj, kaže jedan od redara na stadionu nižerazrednog kluba, iako su na sve strane okačeni plakati koji upravo to ističu. Često budu iznenađeni kad ih sa stadiona izvedu redari ili, ako nemaju sreće, policajci.

Rizikuju više od sezonske karte: navijač kluba iz Čempionšipa uhapšen posle prošlosezonskog lokalnog derbija izgubio je posao a kola su mu bila uništena. Kazne za višestruke počinitelje često su još teže. Čuveni „Džimi Džamp", katalonski navijač Žaume Market I Kot, upao je na teren za vreme finala Lige šampiona, Prvenstva sveta, prvenstva Evrope i mnogih drugih utakmica. Toliko puta je izvođen pred sud da je bankrotirao. „Nemam više para," rekao je 2014. „Dugovanja su mi negde oko 350,000 dolara". Tvrdi da mu polovina primanja odlazi da otplatu raznoraznih kazni koje su se tokom godina nakupile. Prilično skupu cenu plaća za sprdnju sa Luisom Figom.

Danas čak postoji advokatska firma posvećena isključivo slučajevima fudbalskih navijača koji zbog ovakvih propisa završe pred sudom. „Tolikom broju navijača treba pravni savet" kaže Melani Kuk iz Udruženja fudbalskih pravnika, „samo zato što se navijači pred zakonom tretiraju drugačije od ostalih prestupnika. Optužnice se podižu bez izuzetka, kad god je neko uhapšen zbog dela vezanih za fudbal – čak i ako su u pitanju manji prekršaji; opomene se ne koriste. Jedan moj klijent je išao pred sudiju za prekršaje kad su ga uhapsili zbog konzerve Koka-kole; i za to se dizala optužnica."

Iako u tom slučaju nije bio u pitanju prvi prestup optuženog, bio je oslobođen zato što je nadležni sudija razumno razmišljao. Pa ipak, ovo dobro ilustruje kako fudbalska industrija tretira one koji joj „kvare ugled."

„Sve je to pokušaj da se zaštiti brend engleskog fudbala, sledeće godine nas čeka Evropsko prvenstvo," objašnjava Kuk. „Ta kampanja treba da svede na minimum i samu mogućnost da bilo šta ugrozi imidž sporta."

Nisu samo pojedinci ugroženi drakonskim kaznama. Kad god neko utrči na teren, sudija je dužan da to unese u zapisnik. Dokument se šalje u Fudbalski savez, koji odmah zove klub da pita šta oni imaju da kažu u svoju odbranu. Ako se ti telefonski pozivi ponove više puta, Savez može da kazni klub kako god zaželi. Obično su novčane kazne uz pitanju, ali u težim slučajevima se oduzimaju i bodovi. Stvarno im je stalo do toga da ne gazimo travu.

Pa ipak, upadi na teren se nekad dešavaju i iz plemenitih pobuda, ne samo kad pripiti klinac želi da se pokaže pred društvom. Krajem prošle sezone, odnos između Blekpula i njegovih navijača dostigao je najnižu tačku. Godinama su vlasnici, porodica Ojston, zapostavljali klub, uskraćivali ulaganja, i izvlačili iz njega pare na osnovu raznih „taksi". Blekpul je pod njima pao iz prvog u treći rang takmičenja. Ostala je bleda senka kluba u otvorenom sukobu sa navijačima, koji su odlučili da im preostaje samo da javno izraze svoje negodovanje. Tokom poslednje utakmice u sezoni, protiv Hadersfilda, organizovali su masovno utrčavanje u teren zbog kog je utakmica bila prekinuta a klub morao da plati kaznu od 50,000 funti. Možda ste videli prizor čikice u invalidskim kolicima koji se pridružio masi.

„Želeli smo da skrenemo pažnju fudbalske javnosti na očajno stanje u kom se naš klub nalazi, na prekid komunikacije između navijača i vlasnika," kaže Kevin Boroduvič, sekretar Fonda navijača Blekpula. „To je praktično bio poziv u pomoć. Obratili smo se organizacionom odboru lige koji nas je ignorisao, pa nam je ovo bila poslednja šansa da bilo šta uradimo."

Policija je morala da obuzda predsednika kluba Karla Ojstona dok su navijači na Blumfild Roudu pokušavali da uđu u njegovu ložu (što, naravno, mi nikako ne podržavamo); prisutni su sprečili Ojstona da nastavi da „provocira i priziva" navijače, od kojih je nekolicina i danas pred sudom.

Upadi navijača na teren su deo čudnog sveta u kom se čak i izrazi zadovoljstva ili trenutnog ushićenja najstrože kažnjavaju. Ali to je fudbal, dom svih ljudskih emocija, kako dobrih tako i loših.