Kako deset godina nisam plaćao internet u Srbiji

2004. godina, java aplikacija e buddy-a, ja na nekom bazenu polu pametan, sa polu pametnim telefonom, oko pedeset kilometara udaljen od najbližeg grada, preko edge protoka dopisujem se sa ribom iz Sidneja. Prosto mi je nezamislivo da mi je uspevalo tako nešto. Izvalio sam net jako rano, još u vreme dial up -a, kasnije sam otkrio čari interneta i u drugim njegovim oblicima. Nakon toga nije bilo prepreke za mene. Poput najgoreg uličnog miša pronalazio sam načine da budem na mreži. Što zbog ove ribe, što zbog novog sveta koji sam otkrio. Internet je oblikovao deo mene kroz odrastanje, oblikuje mi i danas svakodnevnicu. Svako ko kaže suprotno, isti je onaj lik sto je pre pedeset godina zvocao kako je TV najgora stvar koja se desila čovečanstvu, a pre toga nije gasio radio.

Svaka generacija ima svoj talas novih tehnologija koje zbog svoje kompleksnosti nisu baš privlačne matorcima, (svaka čast izuzecima). Generalno, ljudi su smorili sa tim negativnim stavom o globalnoj mreži. Internet je zapravo super stvar. Dinamit je super stvar ukoliko ne izgovarate Alahu akbar pre no što se detonirate. Svako ko ima nešto protiv savremenog prenosa informacija slobodno neka živi sa amišima. Da, lako je navući se na stalno držanje pažnje novim informacijama koje sklanjaju misli sa svakodnevnih problema i offline zivota. Ali to je samo vaš problem. Niko osim vas nije kriv ako do toga dođe.

Moje upoznavanje sa dial up-om počinje negde oko pominjanja milenijumske bube, zauzete fiksne linije dok surfujete, glasa Amerike, čuvanja stranica u internet browser-u, dosadne spajalice u Wordu i neizmerne sreće kad vidim novi mail u outlook-u. Jednom nedeljno bih odlazio do ćaletovog druga, asistenta na tehnološkom fakultetu, kako bih "visio" online. Znate onaj gif sa psom na sedištu automobila koji brzinom od tri varpa luta po svemiru, e to kuče, to sam bio ja. Sve je išlo glatko, ali na svom putovanju naići ću na par kratera, koji će me pratiti sve do danas.

2004. konačno dobijam svoj "brzi" net, a 2006. i telefon sa wifi antenom . Tada počinje ozbiljnija igranka. Jednom prilikom sam potpuno random stao pored prozora i proverio koliko wifi hot spotova mogu da registrujem slabašnom antenom telefona i shvatio da moje komšije nisu zaostale koliko sam ja mislio. Na telefonu se pojavilo 5-6 stabilnih konekcija. Na sreću, bili su dovoljno zaostali da ne zaključaju svoje rutere. Narednog meseca nisam uplatio svoj net, već sam kupio malu wifi antenu (koštala je manje od mesečnog iznosa za net), stavio je na prozor i imao duplo brži internet od onog koji sam prethodno plaćao. Nisam verovao, bio sam zahvalan komšijama. Stvar su učinili lakšom terenski radnici provajdera jer su ostavljalji rutere otključane, a mnoge moje komšije iz naselja nisu imale predstavu o IP adresi. Ni danas mi nije jasno iz kog razloga, ali to mi je umnogome olaksalo pristup. Hg520c, Hg520s na sve strane, ali znao sam da to neće potrajati, skontaće još neko ono što sam ja i onda ću imati dvojnika. Da, dvojnika… istorija se ponavlja.

Usled tehnološkog napretka i pojave sve više pametnih telefona wifi više nije bio misterija ni mašinbravaru sa kraja ulice. Mak adrese uređaja koji pozajmljuju net su se samo ređale, a protok je postajao sve slabiji. S druge strane, meni su aptetiti rasli. Nije moglo više ovako, odlučio sam se na očajnički potez - prisvajanje tuđeg neta, nimalo viteški. U početku sam to radio samo noću, kako me ne bi provalili. Kasnije sam gasio mak adrese po slučajnom odabiru, da bih na kraju zaključao komšijski wifi, a da on pritom nije imao pojma šta ga je snašlo. Ponovo sam imao internet samo za sebe.

Sreća je bila kratkog daha kako su šifre su počele da se menjaju, a sa njima i nazivi. Dobri stari Hg520c sada je postao Janković_residence, sa wpa2 zaštitom. Bio sam očajan, nisam imao nikakav pristup, OSTAO SAM BEZ NETA. Na sreću, "samoća" nije dugo trajala.

Tokom svih prethodnih godina kada nisam plaćao net, sakupio sam popriličnu ušteđevinu. Znao sam da će mi jednog dana biti potrebna nova oprema i da stara wifi antenica više neće biti dovoljna. Kada sam se pojavio na kapiji sa ogromnom antenom od 24 decibela, keva je mislila da sa njenim sinom nešto nije u redu. Tog dana sam postao lovac na wifi signal.

Shvatio sam da ukoliko antenu popnem dovoljno visoko, da se lagano kačim na wifi koji se nalazi na drugom kraju naselja. Nekako sam skontao da pravac i usmerenje antene nisu imali veze sa tim u kom pravcu je zapravo ruter. Đorđeviće sa zapada hvatao sam najbolje dok je antena bila okrenuta ka jugu, tako se lomio signal. Srećom, neki ruteri su i dalje bili otključani, pa je imalo smisla koristiti jaču antenu. Rizikovao sam kad sam je kupio, ali se ipak isplatilo. Što kako kaže Del boj "Ko reskira – profitira" . Neko vreme sam bio sam bezbrižan, ali sam se potajno plašio dana kada ću ugledati poslednji wifi koji je otključan. Taj dan se desio. Zapitao sam se da li je ovo novo poglavlje u mom životu u kome ja konačno plaćam internet? Nikada nisam bio specijalno blizak sa komšijama. Možda i ne bih provalio koliko koristi mogu da imam od njih, da nisam odvalio zadnji branik ćaletovog pasata. Kako bih izbegao linč, otišao sam kod limara koji je živeo par ulica niže. Lik je sredio branik za dva minuta, što me je zadivilo jer sam mislio da je vraćanje pasata u prvobitno stanje kvantna fizika. Onako neiskusan, ponudio sam mu svotu novca za koju sam mogao da kupim novi branik. Majstor nije bio alav, već me je pitao da li se ,,razumem oko kompjutera". Uvek sam imao taj gikovski izgled, pa su valjda pretpostavljali da sam frik za računarom.

Rado sam prihvatio da kompjuter ,,očistim od virusa" i dok sam kao ja tu nešto sređivao, na pamet mi je pala ideja da vidim na koji wifi je komp zakačen i koliko sačuvanih hot spotova sa šiframa ima majstor Mile. Pronašao sam rudnik blaga! Lik je imao pristup različitim prisputnim tačkama. Nisam mogao da verujem, valjda su svi imali poverenja u njega, pa im nije bila frka da daju šifru takvom čoveku. A i tip ne izlazi iz kanala, realno, kad će on da visi na netu? Kako mi je disao za vratom i pažljivo gledao šta radim na ekranu, nisam bio u stanju da "dignem" šifre. Na tren sam nekako uspeo da odvojim wifi sa najjačim signalom i upamtim brojke. Nije bilo lako koncentrisati se pod onim naletom adrenalina, makar šifra bila suncokreti123.

Nisam bio zadovoljan, hteo sam da pokupim sve podatke . Tada nisam znao da je postojao mnogo lakši način da ih izvučem u jednom fajlu, pa sam to radio na mnogo teži način. Da mi nije bilo Carl Zeiss optike na polu pametnom telefonu, teško da bih bilo šta uspeo. Fotkao sam svaku šifru nakon majstorovog pada pažnje, osećajući se kao Duško Popov u Lisabonu četeres'treće .

Od tada, neke šifre su se promenile, neki ruteri su se ugasili, ali je to nije bilo bitno, brzo se pročuo glas po naselju kako znam da ,,obrišem viruse" i ,,obaram operativni". Praktično sam imao uvid u sve mreže u mojoj blizini i sa jedne na drugu sam se kačio kao Tarzan sa lijane na lijanu. Ostao bih povezan na onu najjaču sa najbržim protokom. Komšije sa slabim protokom bile su pošteđene, ono, nisam imao srca da se kačim na njihov net.

Saga se nastavlja mojim odlaskom na studije . Veoma bitna stvar pri traženju stana u kome ćete provesti studenske dane je naravno cena, izgled stana, blizina faksa i DA LI DO NJEGA DOPIRE OTKLJUČAN WIFI. Dok pregovarate sa gazdom, pravite sa da čitate poruku, a zapravo gledajte da li je neko u okolini zaboravio da zaključa ruter. To može da vam snizi kiriju i do 15 eura. Nakon što sam obišao nekih desetak stanova , izabrao sam onaj koji je imao najbolji net ikada - 10 mb/s protoka! Verovatno je to sada sporo, ali pre par godina to je za mene bio Google fiber.

I dalje mi nije jasan taj naš običaj, ali u Srbiji je red detetu kupiti laptop kad krene na fakultet. To nikako nije dobra stvar. Deset studenata na jednoj mreži vraća svakog korisnika u dial up eru. S toga nije ni bilo čudno što je net dobio katanac. Tu kreće dogovaranje i socijalizacija između stanara zgrade. Dogovorio sam se sa curom koja živi do mene da ona uvede net, a da troškove delimo na pola. Međutim kako je bila noob za tehniku, uvalili su joj neki modem s kraja devedesetih koji nije imao wifi antenu. Lan kabl preko prozora nije bio opcija, s toga sam morao ponovo da

Shvatio sam kako da od njenog laptopa napravim wifi antenu i da preko peer to peer konekcije delim net. Stvar je u tome što joj to nisam rekao. Žao mi je, tako je to kad ste noob, mogu nešto i da sakrijem od vas. Dobra stvar u svemu je što je ona laptop koristila kao desktop računar, dakle, nije ga gasila. Loša stvar je što je svakog drugog vikenda gasila taj isti laptop. Toleranciju sam izgubio kad je spojila novu godinu sa Božićnim praznicima , to nisam mogao da podnesem. Nekim čudnim sticajem okolnosti, ključ mog stana se od ključa njenog stana razlikovao samo za jednu poziciju cilindra (to smo kasnije utvrdili). Ukratko, bilo je dovoljno da nakon poslednjeg klika brave vratim ključ nazad i kao od šale njen stran bio je otključan. Voila, sekunde su me delile od toga da upalim laptop. Vratio sam se na mrežu, opet sam bio online. Od cimera sa saznao kad se, cura, čiji sam stan upravo obio, vraća, jer mi je navodno ostala skripta kod nje. Za to vreme sam podesio remote control preko koga sam bio u stanju da gasim i palim laptop kad sam hteo.

Sve je bilo idealno, ali je stvar bila ozbiljna, mislio sam, ovaj put si preterao. Kako poštujem Marfijev zakon, odlučio sam da joj kažem da sam joj obio stan. Shvatio sam da ljudi ne vole da im drugi ljudi kao što sam ja obijaju stanove , zapravo, nije bitno ko vam obija stan, svakako ne želite da vam se to desi. Izgovor za obijanje je naravno bila skripta koju sam zaboravio kod nje. Par dana nakon toga, promenila je bravu i nikad više nije progovorila sa mnom. Naravno, nije imala pojma da sam sve vreme koristio njen net.

Posle prve godine sam se odselio jer sam našao bolju gajbu, gazda je bio šmeker stari, pa nam nije ni tražio kintu za net. Bilo je dosadno, nije fazon da dobijete net na izvolte. Fora je u tome da se za isti potrudite.

Sada sam na kraju studija , prethodne godine sam našao stan blizu faksa. U početku nisam imao net. Ovaj vlasnik stana nije hteo ništa na njegovo ime, pa je meni i cimeru rekao da se snalazimo kako znamo i umemo. Challenge accepted . Na tv-u sam video promo jednog našeg provajdera, 50 mb po sekudni, dva meseca za dž. Ne nije mi bila frka da zajedno sa majstorima razvlačim kablove iako sam znao da ću odjaviti net. Mislim da sam za to vreme skinuo pola piratebay-a. Posle dva meseca sam vratio celu skalameriju jer bi u suprotnom krenuli da mi naplaćuju net. Pritom sam se par puta žalio na ping i upload, čisto da imam alibi kad me pitaju zašto ne nastavim ugovor.

Vremenom sam morao da se adaptiram, pratio sam korak sa novim oblicima zaštite. Nekako sam na svaki novi sigurnosni nivo imao adekvatan odgovor. Često on nije bio etički potkovan, ali bilo bi dosadno da je drugačije. Verovatno se pitate preko čijeg neta sam redakciji poslao ovaj tekst. Ne nisam platio net, odbijam da to učinim. Verujem da isti neću platiti u skorijoj budućnosti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu