Moji prvi dani trogodišnje kazne u srpskom zatvoru zbog vutre

Trenutno se nalazim u zatvoru, služim kaznu od 40 meseci.

Pošto sam pao sa travom, tri meseca sam proveo u istrazi, a onda sam pušten da se branim sa slobode. Branio sam se, branio, ali su me na kraju pravosnažno osudili. Ovo mi je prvo i zasad jedino krivično delo, te sam stekao utisak da su me odrali. No vreme je pokazalo da je u Srbiji već nekoliko godina praksa takva da za prodaju vutre niko ne može dobiti manje od tri godine zatvora. To je, po mom mišljenju, skandal.

Na izdržavanje kazne sam došao sam, to jest, uredno sam se odazvao sudskom pozivu. Postojala je i druga varijanta, mogao sam da iskuliram taj poziv i da se dam u beg. Samo, love i snage za pravi beg na drugi kontinent ili u neku državu koja ljude u bekstvu ne isporučuje Srbiji nisam imao, da se skrivam unutar granica i da konstantno strepim od hapšenja nisam želeo, pa sam pojeo govno, priznao sebi da su trenutno jači i predao im se.

Bukvalno tako je to izgledalo, došao sam im na vrata sa par gaća, čarapa i majica u torbi i rekao, evo mene, predajem se.

I tako je moja robija počela.

Sam prijem u zatvor nije ništa atraktivniji niti zanimljiviji od, na primer, vađenja izvoda iz matičnih knjiga u opštini. Povlače te po nekim old skul, memljivim kancelarijama, nešto zapitkuju, zagledaju, neki službenici nešto zapisuju, telefoniraju, piju kafe, ma ono, klasika, državni posao.

Te birokratske aktivnosti potraju nekih pola sata i tek posle toga na red dolazi „ono pravo". Komandiri, rešetke, pretresi, bodljikave žice, kamere, ćelije, beskrajni hodnici, uniforme i drugi robijaši. Sve je kao mešavina modernih američkih i starih domaćih filmova. Sa sto godina starog, šest metara visokog zida od oronulih cigala vrebaju hajtek kamere i prete one moderne bodljikave žice.

Nakon zvaničnog upisa, jedan komandir me je proveo kroz dvorište i uveo u zgradu. Komandir: tako se u Srbiji zvanično zovu zatvorski čuvari. Tako i nikako drugačije. Smestio me je u jednu sobu, na pod raširio čaršav i onda me je lagano i vrlo temeljno pretresao. Deo po deo odeće sam skidao sa sebe i bacao na taj čaršav, a on ih je odatle uzimao i pregledao, svaki jebeni šav, džep.

Kada sam bio potpuno go, morao sam da čučnem sa raširenim nogama. Čisto da proveri da nešto ne pritiskam guzovima. U bulju zavirivao nije, valjda je verovao skeneru kroz koji sam par minuta ranije prošao. Vratio mi je donji veš, trenerku, i majice kratkih rukava, a na stranu izdvojio bermude, duks sa kapuljačom, farmerice i rekao nešto tipa: „To ti ovde neće trebati".

Zatim mi je uručio ofucanu iznošenu sivu uniformu. Kada sam je obukao, dobio sam i takozvani matični broj i informaciju da sam ja sad taj broj i da će me po tom broju tražiti, prozivati, prepoznavati. Broj je bitan, ime sam 'ladno mogao da spakujem u džep od bermuda koje mi je oduzeo.

Nismo mnogo razgovarali dok smo obavljali pomenutu proceduru. Par praznih pitanja poput: "Odakle si? Zašto si ovde?" Moji odgovori i njegovi saveti tipa: "Ne pravi sranja i brže ćeš izaći", uz napomenu da sam sada broj, bili su sve što smo jedan drugom rekli.

Nikakva pravila igre, kućni red, ovo može, ovo ne može.

Potom je otključao vrata jednog dugačkog hodnika prepunog zaključanih ćelija, sproveo me je do određene sobe, otključao vrata i ušao sam unutra.

Tek tada sam počinjao da kontam gde se jebeno nalazim i kakvu epizodu svog života sam upravo započeo. Ma koliko hteo da budem kul, nije mi bilo svejedno. Jebi ga, nije. Huh. Odjednom sam se našao zaključan u sobi sa gomilom meni tada nepoznatih kolega robijaša kojima sam prekinuo popodnevnu dremku.

Spustio sam svoj čaršav sa stvarima na jedini prazan krevet i seo na stolicu, a cimeri su lagano počeli da se bude. Najosnovnije upoznavanje je palo, prazne priče ko je odakle i ko koga zna su malo otkravile atmosferu. Ubrzo sam saznao da je u toku popodnevni odmor i da nećemo celog dana biti zaključani u sobi, nego da ćemo smeti da zujimo hodnikom, a da imamo pravo i na dva sata šetnje u betonskom dvorištu.

Soba je inače šestokrevetna i u prvih pola sata sam mislio da sam ja šesti čovek u njoj. Dok sam zatezao posteljinu na svom krevetu, trgao sam se na pokret pored mojih nogu. Jebem ti sve, ispod kreveta je počeo da se izvlači neki lik koji je do malopre spavao ko top.

Da, čovek je spavao ispod kreveta, na podu!

U trenutku mi ništa nije bilo jasno, ali se vremenom ispostavilo da je to sasvim normalno i da u svakoj sobi jedan ili dva čoveka jednostavno nemaju krevet i prinuđeni su da sebi ležaj prave na podu, ispod nečijeg kreveta. Zapravo, imao sam ludu sreću da odmah po dolasku u ćuzu dobijem i krevet. Ne zato što sam nabildovani dvometraš koga se plaše čim ga vide, nego zato što je lik s poda svoj krevet prodao drugom i sad mu ostatak cimera više ne dozvoljava da se popne, iako se mesto upraznilo pre mog ulaska u sobu. Kad kažem prodao, mislim zapravo trampio za telefonske kartice, pilule ili šta već, jer keša u zatvoru zvanično nema.

Nekako sam se smestio i jedna, nekima kratka, a meni jako dugačka, robija je počela.

Napomenuo sam da nemam dva metra i da nisam nabildovan, pominjanje fizičkog izgleda, znam, zvuči bezveze. No sve ono što te vizuelno predstavlja je nešto što je veoma veoma bitno kada se nađeš u sobi, ispred gomile ljudi, zbunjen, sa jastukom, čaršafima i jastučnicom u rukama. To sam naučio još u istrazi.

Par sati kasnije otključali su nam vrata sobe i razmileli smo se po hodniku. Istovremeno sam tražio neko poznato lice i imao osećaj da me svaka jebena njuška na bloku pogledom skenira. Nimalo kul osećaj. Vreme je pokazalo da je to normalno i da ljudi tako funkcionišu. Mislim, pa nisi potpuno opušten ni prvog dana u školi, na faksu, novom poslu, a kamoli u ćuzi.

No, neverovatno je kako se čovek lako i brzo prilagođava uslovima i situaciji. Bila su potrebna dva, tri dana da uhvatim sebe kako sam ja postao taj koji skenira novog lika koji dolazi.

Thumbnail fotografija: flickr user

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu