Havijer Zaneti, Inter Milan i revolucionarni meč koji se nikad nije odigrao

U januaru 1994, Havijer Zaneti imao je iza sebe tek dve godine iskustva kao profesionalni fudbaler. Karijeru je počeo u Taljeresu, malom drugoligašu iz okoline Buenos Airesa, a zatim je prešao u Banfild u kom će početi da dominira argentinskom prvom ligom i privlači interesovanje dalekih evropskih klubova . Nalazio se na samom početku jedne od najdužih i najuspešnijih karijera u istoriji fudbala, koju će završiti sa 16 trofeja, osvojivši Seriju A, Kup Italije, Kup UEFA, Ligu šampiona, olimpijsko srebro i još bezbroj individualnih odličja. Postaće oslonac evropskog fudbala, legenda milanskog Intera, jedan od najboljih desnih spoljnih na kontinentu. Karijeru će mu obeležiti istrajnost, dugovečnost, i izuzetna fizička izdržljivost. U isto vreme, van terena će demonstrirati vernost i principijelnost kakva se retko viđa u današnjem svetu fudbala.

Sve to Zaneti nije znao januara 1994, kada je počinjao jedan od najzanimljivijih perioda u njegovom profesionalnom životu. Daleko na severu od Banfilda, sa druge strane ekvatora, izbili su problemi u siromašnom i zanemarenom kutku Latinske Amerike. Nekih 6,000 kilometara od Zanetijevog doma u Buenos Airesu, počela je pobuna u Čijapasu, najjužnijoj federalnoj jedinici Meksika. Kasnije poznat kao Ustanak Zapatista, ovaj sukob odvijao se između meksičkih vlasti i revolucionara sa južnog oboda države.

Zapatista pobunjenici u džunglama Čijapasa 1994. // PA Images

Zapatiste je istorija zapamtila kao anarhiste, socijaliste, socio-anarhiste, anarho-sindikalce, libertarijanske marksiste, komuniste – skoro da nema etikete sa levog ekstrema koja im nije bila nalepljena. Ipak, motivi ove pobune protiv vlade Meksika bili su daleko kompleksniji nego što bi bilo koja ideološka odrednica mogla da ilustruje. Pokret su nazvali po Emilijanu Zapati, jednom od lidera Revolucije u Meksiku i palog junaka agrarne emancipacije. Podržali su ih ruralne zajednice Maja u Čijapasu, kao i nekolicina levičara i bivših pobunjenika sa urbanog severa Meksika. Narodno-oslobodilačka vojska Zapatista formirana je 1983., sa namerom da se bori za prava na samoopredeljenje lokalnog stanovništva, kontrolu lokalnih resursa, reformu zemljoposedničkog sistema, i za zakonske mere koje bi ova prava zaštitile. Slogan im je glasio Para todos todo, para nosotros nada: „Sve za sve nas, ništa za samo nas."

Politički ciljevi Zapatista bili su direktno vezani za interese stanovnika Čijapasa, etničkih Maja. U jednoj od najsiromašnijih federalnih država Meksika, siromaštvo i nejednakost bili su van svake kontrole, a Maje su obično bili najugroženiji. Mnogi su smatrali da centralna vlast ne upravlja adekvatno ovom regijom, da traći prirodne resurse i ne uspeva da unapredi život stanovnika. Razmirice između farmera i starosedeoca u Čijapasu takođe nisu jenjavale. Pripadnici etničkih zajednica Maja su bili marginalizovani, a njihov ejido model kolektivnog vlasništva nad farmama ugrožen državnim propisima i predstojećom globalizacijom. Kada je Meksiko potpisao NAFTA i tako osudio ejido imanja na privatizaciju, Zapatisti su odlučili da im preostaje jedino oružana pobuna u odbranu ustavno zagarantovanih prava starosedelaca.

Ustanak Zapatista počeo je prvog dana nove godine, kada je počelo i sprovođenje NAFTA (Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini). Zapatisti su se oglasili deklaracijom iz tropskih šuma u srcu Čijapasa, da bi zatim njih 3,000 počelo da osvaja urbane centre širom države. Pobuna je isprva uspela ali je uskoro usledio kontranapad meksičkih vlasti: snage Zapatista bile su potisnute uz značajne gubitke. Lako naoružani pobunjenici bili su i brojčano inferiorni, pa se teško moglo očekivati da zadrže kontrolu nad Čijapasom. Pobuna je trajala samo dvanaest dana pre nego što je dogovoreno primirje i obustavljena razmena vatre.

Pa ipak, iako je njihov pokret bio vojno poražen, Zapatisti nisu nameravali da se mirno predaju. Tokom pregovora vodili su globalnu medijsku kampanju da bi privukli međunarodnu pažnju na agrarno i društveno obespravljene starosedeoce Čijapasa. Misteriozni maskirani vođa pobunjenika, Komandante Markos sa lulom u ustima uspeo je da pošalje ovu poruku širom Latinoamerike a i planete. Godinama potom, njihov pokret je umesto oružane revolucije koristio mirnodopske metode: međunarodnu podršku privlačili su veštom onlajn komunikacijom između srodnih političkih pokreta.

Subcomandante Marcos cca 1996. // Via

Možda je u neku ruku ironično što je lokalni pokret u borbi protiv globalizacije najviše uspeha imao upravo na međunarodnoj sceni. Jednu od najpoznatijih pristalica stekli su u Havijeru Zanetiju. Niko osim njega ne zna kad je tačno ovaj argentinski fudbaler po prvi put čuo za Zapatiste. Možda je kao mladić u Banfildu slušao vesti o njihovoj pobuni.  Možda sredinom devedesetih u Milanu, kao novo pojačanje Intera. Možda tek oko dvehiljadite kad je pokret Zapatista proglasio de fakto autonomiju. U svakom slučaju, Zaneti se prepoznao sa njihovim principima i razvio vezu o kojoj se pisalo u bezbroj naslova širom sveta. Šta li je to zajedničko prebogati fudbaler našao sa radikalima u ruralnom Čijapasu, mnogi su se sa čuđenjem pitali.

Afinitet Zanetija prema Zapatistima postaje jasniji kad se ispita njegovo poreklo. Odrastao je na jugu Buenos Airesa kao dete Italijana iz radničke klase, u delu grada opterećenom siromaštvom i kriminalom. Iako su ovo očigledno urbani problemi, možda je uočio paralele u onima sa kojima se nosio ruralni pokret iz Čijapasa. Kao profesionalni fudbaler, Zaneti je enormno napredovao u finansijskom smislu, ali nikad nije zatvarao oči pred nemaštinom u Argentini. Bio je deo brojnih dobrotvornih inicijativa, posebno u vreme teške ekonomske krize u svojoj domovini, oko 2000. godine. Havijer i supruga osnovali su Fundación PUPI, neprofitnu organizaciju za pomoć deci ugroženoj siromaštvom u okolini Buenos Airesa.

Zaneti i njegov zemljak, takođe strastveni borac protiv socijalne nepravde // PA Images

Osim što je Zaneti bio svestan siromaštva u zajednici iz koje je potekao, bilo je razloga i da se zabrine za druge zapostavljene i ugrožene krajeve. Kao latinoamerički katolik rođen početkom sedamdesetih, gotovo je sigurno na pitanja jednakosti i pravde gledao kroz prizmu vere. Ne zna se koliko je bio upoznat sa principima teologije oslobođenja, pokreta unutar katoličke doktrine koji se fokusirao na emancipaciju najsiromašnijih, ali slične ideje bile su prisutne u raznim južnoameričkim diocezama koje su važile za radikalne unutar katoličkih krugova. Ovi teološki stavovi poklapaju se sa idejama pokreta Zapatista, koji je bio u bliskoj vezi sa radikalnim sveštenstvom u Čijapasu. Štaviše, primirje sa vladom Meksika izdejstvovali su upravo predstavnici crkve u San Kristobalu, pod upravom dobro poznatog teologa oslobođenja, Samuela Ruiza.

Koji god bili Zanetijevi razlozi – vaspitanje, politika, vera, ili neka kombinacija ova tri faktora – podrška koju je uputio pokretu Zapatista bila je više nego očigledna. Mnogi fudbaleri izbegavaju da se vežu za određene političke grupacije da se ne bi zamerili navijačima ili oštetili svoj brend, ali Zaneti nije oklevao da privuče pažnju javnosti pomažući zabrađene borce. U vreme visoke aktivnosti Zapatista, 2004. godine, Zaneti je ubedio predstavnike Intera iz Milana da 5,000 evra prihoda od disciplinskih kazni izrečenih igračima upute pokretu u Čijapasu. Takođe im je poslao medicinsko vozilo, fudbalsku opremu, i prugasti plavo-crni dres sa četvorkom na leđima.

PA Images

Osim finansijske podrške, komunikaciju između Zanetija i Zapatista ispratila je evropska štampa. Pisao im je sledeće: „Svi mi verujemo u bolji svet, svet bez globalizacije, svet obogaćen kulturnim razlikama između naroda. Zato želimo da podržimo vašu borbu za odbranu ideala i vekovnih ognjišta." Jasno je da Zaneti podršku nije iskazao čisto reda radi, niti da se vezao površno, bez razumevanja zatupljenih ideja. Jasno i odmereno, izneo je svoje shvatanje problema sa kojima se suočava jedan regionalni pokret. „Znamo da nismo sami u ovoj borbi", glasio je koncizan odgovor Zapatista.

Posle ove donacije Intera, počelo je da se priča o organizaciji prijateljske utakmice protiv pobunjenika. Komandant Markos, u to vreme već levičarska ikona, obratio se klubu nekoliko meseci kasnije putem pisma i pozvao ih da odigraju prijateljski meč protiv „reprezentacije Narodnooslobodilačkog pokreta Zapatista". Sam poziv nije bio šala, ali humora je ipak bilo: „Pošto vas izuzetno poštujemo", pisao je vođa pobunjenika, „nećemo vam zatrpati mrežu golovima."

Zaneti je bio spreman za ovaj istorijski susret, što je i rekao italijanskim medijima: „Bez oklevanja bih prihvatio izazov, rado bih otišao tamo." Jedno vreme je delovalo da bi Inter zaista mogao da zaigra protiv Zapatista, ali na žalost svih romantičara sa levice, ovaj gest solidarnosti ipak se nije ostvario.

Da li zbog diplomatske rezervisanosti ili zbog problema logistike i organizacije, prijateljska utakmica između jednog od najpoznatijih klubova u Italiji i selekcije meksičkih revolucionara nikad nije odigrana. Zapatisti su u to vreme funkcionisali kao nepriznat autonomni politički entitet, iako Meksiko nije sprovodio vojne akcije protiv njih. Možda je klupska hijerarhija odlučila da nema smisla zamerati se meksičkim vlastima, ili ostali igrači nisu imali isti nivo entuzijazma kao Zaneti. Sa druge strane ni Zapatistima nije bilo svejedno što se tiče mera bezbednosti. Na njihovoj teritoriji utakmice nižerazrednih timova su igrane pod maramama da bi se očuvao identitet revolucionara. Na kraju se pokazalo kao nemoguće da Zapatisti dođu u Milan ili da ugoste Inter u Meksiku.

Deca u Čijapasu učestvuju u Interovom programu // Via Inter Campus

Iako ova neobična veza između Intera i Zapatista nije dovela do istorijske utakmice, prijateljstvo između te dve organizacije i dalje fascinira. Desetak godina kasnije, skoro je nemoguće zamisliti veliki evropski klub kako ugrožava svoj korporativni imidž da bi pomogao stranom političkom pokretu. Zaneti nije uspeo da ubedi Inter da odigra prijateljski meč protiv Zapatista, ali novac koji im je klub uputio ipak je dobrodošao brojnim malim zajednicama u Čijapasu. Ovim gestom dobre volje više je pomogao osiromašenim žiteljima Latinoamerike nego mnogi drugi fudbaleri sličnog porekla. Takođe, možda je i bolje što „Neroazuri" nisu zaigrali protiv Zapatista. Ako je suditi po samopouzdanju Komandanta Markosa, možda bi velikodušni Zaneti bio postiđen konačnim rezultatom te utakmice.

Još na VICE.com

Totalni fudbaler, totalni pobunjenik: Johan Krojf, ponos Katalonije

Postao sam bolji čovek posle deset godina huliganisanja

Ragbi u Srbiji: huliganski sport koji igraju džentlmeni

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu