Naši najgori izgovori za neodlazak na posao 'zbog bolesti'

(Gornja fotka: Henri Bergius, via)

Nedavno je u Velikoj Britaniji bio "nacionalni dan vađenja na bolest". Razlog za to: prvi ponedeljak u februaru je najpopularnji dan da se javite u firmu da ste bolesni, a procenjuje se da tada i do 350.000 ume da eskivira posao. Nekoliko je objašnjenja za to, a većina podrazumeva cugu; ili ste plaćeni po prvi put od Božića pa ste pola plate spiskali na alkohol ili ste shvatili da je Suvi januar završio svoje i odlučili da se malo opustite zbog svega dobrog što ste učinili za svoju jetru u proteklih mesec dana.

U svakom slučaju, imali ste vremena da smislite neki izgovor zašto trenutno niste za svojim radnim stolom. Evo nekih od najgorih izgovora koje smo upotrebljavali tokom godina.

Nikad ne osećam krivicu zbog ovoga zato što je moj šef bio manipulativna mala svinja koja je odbijala da sagleda svet izvan zidova prodavnice nad kojom je držao kontrolu. Bilo je to na mojoj drugoj godini fakulteta i došlo je vreme da spremam ispite. Kad je izašao raspored polaganja ispita, on me je namerno stavio u smenu baš na te datume. Naravno da je to uradio. Pobunila sam se, a on je samo digao ruke u vazduh i rekao: "Ne možemo svi da se prilagođavamo tvojim slobodnim aktivnostima" – što će reći, mojoj diplomi – i odbio da popusti.

Nedelju dana pred ispite zapatila sam misterioznu bolest koja je krenula sporo, uz glavobolju i magareći kašalj, a završila se tako što sam se strmeknula niz stepenice ostave i nisam nosila šminku, jer muškarci obično misle da kad nemate šminku to znači da ste smrtno bolesni. Na dan pre mog prvog ispita nisam došla na posao, da bi sve bilo samo još malo uverljivije. Rekla sam šefu da imam izlučevine i gore i dole kako bih ga ućutkala, i nisam došla na posao sve dok te nedelje nisam posvršavala sa svim ispitima. Potom sam morala da mu kažem da sam bila suviše bolesna da bih spremala ispite, što je pokrenulo čitavu novu lavinu laži iz kojih sam naknadno morala da se čupam. Zaključak: ne laži sem u slučaju kad radiš za smrada.

@hannahrosewens

Na svom prethodnom poslu – koji je zaista bio laća, smešten u lepom kraju grada, sa mnogo lepe hrane, okružen kolegama koji su mi se dopadali i ja sam se dopadao njima – nisam mogao da odolim da se u svakom trenutku ne zajebavam sa svim aspektima svog života. Trebalo je da na posao dolazim svakog dana u 10 ujutro, ali sam bio toliko nemarno lenj da sam nekako uvek uspevao da stignem oko 11. Jednom prilikom sam kasnio dva i po sata zato što je napolju pljuštalo i mrzelo me je da idem peške do stanice. Kao što možete da zamislite, nedugo posle toga dobio sam otkaz. Dok su mi govorili da sam otpušten, samo sam klimao glavom i mislio se u sebi: "Da, da, naivčine jedne predobre – pa ni ja me ne bi zadržao da sam na vašem mestu." Ponekad umem da se ponašam kao potpuni idiot.

@joe_bish

Nikad nisam koristila izgovor da sam bolesna da ne bih otišla na posao, ali u školi bih izostajala najmanje dva dana nedeljno zato što mi je bilo dosadno. U šestom razredu, međutim, želela sam da završim školu, što ne možete sa toliko neopravdanih časova, sem ukoliko ne patite od nekog trajnog zdravstvenog stanja ili imate opravdanje od roditelja. Odlučila sam da objašnjenje za te dve godine izostanaka bude astma iz detinjstva koja je dugo godina bila u stanju mirovanja. Prosto jedna obična, nemilosrdna astma za 40 odsto radne nedelje. Sad sam dobro, hvala na pitanju.

@marianne_eloise

Nikad se nisam vadio na bolest zato što imam bolestan patološki katolički osećaj krivice kad je u pitanju posao i odlazak na isti, što znači da čak i kad sam stvarno bolestan – što se posebno trudim da izbegnem, uz pomoć spreja za nos i strogog režima vitaminskih tableta čim osetim peckanje u grlu, voćnih sokova i vode, plus redovnog pranje ruku i nediranja nosa ili usta refleksno, kao i izbegavanja zagušljivih buseva punih bacila – a čak i kad nisam na poslu, kad sam bolestan kao pas, osećam se izuzetno loše i grozno zbog svega, i ne mogu normalno da se opustim i uživam u bolesti, da joj se potpuno prepustim. Jer ima nečeg što leči dušu dok uživate u tome koliko ste jadni, kašljucate u ruku i tražite od svog partnera da vam kuva čaj, dok ležite izvaljeni na sofi sa gomilom jastuka i velikim jorganom, utopljenih nogu, i gledate, ono, tri filma dnevno na Netfliksu – dobro, možda četiri.

Ali ja ne mogu da uživam u tome zbog pomenute krivice. Što je totalno sranje, ako ćemo pravo, i uvid u hibris i ego sa kojim moram stalno da se nosim. Šta – zar mislim da će svet prestati da se okreće ako jedan dan ne odem na posao? U redu, preformulisaću ovaj svoj odgovor: nabolje vađenje na bolest koje sam izveo je zapravo ovaj tekst i uzeću bolovanje već koliko sutra, a nadam se da će moj urednik – koji mora ovo da pročita! – uživati u redakciji sa čovekom manjka, jer prosto ne dolazim. Vidimo se u sredu, Džejmi.

@joelgolby

Redovno sam preskakao smene kao vozač dostave za Domino picu, što je, vidim sada, bila strašna greška, zato što je to verovatno najbolji posao koji sam ikad imao. Zamisli samo, imaš 17 godina, plaćaju te šest funti po satu (i jednu funtu po svakoj dostavi!) da se vozikaš okolo sa drugarima, slušaš užasan dramenbejs i ponekad jedeš hladnu picu sa tunjevinom i roštiljskim sosom koju je neko naručio da bi se sprdao. Besplatno!

U svakom slučaju, evo nekih mojih izgovora, bez posebnog redosleda:

- Jedne godine sam imao stomačni virus nekih 14 puta (laž).

- Novčić mi se zaglavio u sireni na volanu i sirena nije prestajala da trubi (laž).

- Slomio sam gležanj i nisam mogao da vozim (laž i, da sve bude bizarnije, niko me nije prozvao kad sam se sledeće nedelje pojavio sa dva savršeno zdrava gležnja).

- Redovno sam morao da čekam vodoinstalatera zato što mi je majka bila na poslu (uglavnom laž).

Nisam ponosan ni na jedan izgovor od ovih, sem za onaj sa sirenom, zato što je to objektivno gledano dobro osmišljen primer prevare.

@jamie_clifton