​’Osećala sam se kao da sam sasvim sama’: Kako je kada u dvadesetim godinama preživiš rak dojke

„To je skoro kao da moraš da preživiš sve one grozne, užasne, ružne misli da bi bila u stanju da počneš da razmišljaš pozitivno".

Kada je prvi put isprobavala venčanicu, Džulija Filo je napipala čudnu grudvicu u levoj dojci. „Prva reakcija je uvek da odlepiš i potpuno se šokiraš", kaže ona. „Ali naravno, bila sam rastrojena, probala sam venčanicu, pa sam to na neki način stavila pod tepih".

Pošto je tada imala samo 24 godine, nije imala pojma da će narednih godinu dana provesti u magnovenju lekarskih pregleda i boravaka u bolnici. Štaviše, kada je naredne nedelje otišla na ginekološki pregled, lekar ništa nije napipao; par dana kasnije je otišla kod radiologa, ali rezultati ultrazvuka su bili savršeno normalni.

Međutim, uprkos utešnim rečima lekara, ona je i dalje mogla da napipa grudvicu „veličine loptice za stoni tenis" u dojci. U roku od nekoliko meseci, grudvica je porasla do veličine lopte za bejzbol. „Zato sam ponovila ceo proces", priča mi Džulija iz svog doma u Baltimoru. „Ponovo sam otišla kod ginekološkinje; ona me je pregledala, i ovog puta je nešto napipala. Ponovo sam otišla na ultrazvuk, i tog puta su me posle ultrazvuka odmah odvukli na mamograf. I tada je tumor postao činjenica."

Kada su joj locirali još jedan tumor na grudnoj kosti, i odstranili sedam limfnih čvorova sa leve strane, lekari su na kraju Džuliji dijagnostikovali rak dojke 4. stepena („Peti stepen ne postoji", kaže ona sumorno). Prvu turu hemoterapije je imala mesec dana kasnije, i posle 15 ciklusa, Džulijin tumor od osam centimetara se skupio na dva u prečniku. Naredni korak je biooperacija. Džulija se odlučila sa odstranjenje tumorozne dojke – unilateralnu mastektomiju – i koristeći umetak za popunjavanje prostora u grudnjaku gde joj je nekada bila leva dojka.

Iako je Džulija sada završila sa hemoterapijom i u poslednjoj je fazi lečenja, još uvek joj je bolno da razmišlja o činjenici da joj je rak dojke mogao da bude dijagnostikovan mnogo ranije – potencijalno pre nego što se proširio na limfni sistem. „Mlade žene ne šalju na mamograf, zbog radijacije, osim ako ne smatraju da je to zaista potrebno", kaže Džulija. „Naravno da sam veoma besna zbog toga, jer sam pet do šest meseci osećala da imam tumor."

Prema statističkim podacima američkog Udruženja za borbu protiv raka, manje od pet procenata žena sa dijagnozom raka dojke u SAD je mlađe od 40 godina. Imajući tu brojku na umu, neki doktori ne shvataju ozbiljno mlade žene koje se plaše da bi neobične izbočine na njihovim grudima mogle da budu rak. Ima nekoliko razloga za to: kao prvo, postoji čitav niz benignih tumora dojke, kao što su fibroadenomi i začepljene mlečne žlezde, koji mogu da podsete na tumor, iako nisu kancerogeni. Među specijalistima u medicinskoj struci takođe postoji i uverenje da su žene tog uzrasta jednostavno „suviše mlade" da bi imale tu bolest.

Džulija misli da je važno razjasniti jedno. „Četvoro ili petoro ljudi mi je reklo, kada sam im objasnila svoju situaciju: 'Pa dobro, imaš sreće što si ga rano zakačila'", kaže ona. "Nisam ga rano zakačila: jednostavno sam mlada. Da sam odustala kada su mi rekli, 'Vrati se kada napuniš 40 godina, dobro si', sada ne bih bila ovde."

Megan Koziel, koje je imala samo 25 godina kada joj je dijagnostikovan rak dojke, prošla je kroz zapanujuće sličan proces. Kao i Džulija, otišla je kod lekara kada je napipala grudvicu u dojci, i kaže da je lekar samo slegnuo ramenima i rekao joj da je isuviše mlada. „Nisam izgledala kao uobičajena pacijentkinja sa rakom dojke", kaže mi ona. „I moj lekar mi je samo rekao: 'Dođi na kontrolu za jedno godinu dana, a ako se nešto promeni ranije, pozovi nas.'"

Megan kaže da je u roku od pet meseci počela da oseća bol u desnoj dojci svaki put kada bi se s nekim zagrlila. „Grudvica je definitivno porasla, i osećaj je tokom čitavog dana bio neprijatan."

Posle mamografa i biopsije, dobila je dijagnozu 2B faze raka dojke – PALB2 gen pozitivan i receptori za estrogen pozitivni – pojedinosti koje će igrati ključnu ulogu u planu njenog daljeg lečenja. Megan kaže da joj je najgori trenutak u životu bio kada ju je lekar pozvao. „Bilo mi je muka… osećala sam se kao da sam sama i da padam u zečju jamu", kaže ona. „To je bio telefonski poziv koji nikada neću zaboraviti."

Dr Eliza Port, autorka Knjige o raku dojke nove generacije, i primarijus hirurškog odeljenja u medicinskom centru Maunt Sinaj, kaže da je duboko pogađa kada čuje da mlade žene kao što su Džulija i Megan i dalje vraćaju kući sa opipljivom grudvicom, bez biopsije koja bi otkrila njenu prirodu. „Ne postoje olakšavajuće okolnosti za to da oteraš kući ženu od dvadeset i nešto koja ti dođe sa grudvicom, ali nema istorijat te bolesti u porodici", kaže ona.

Ona misli da lekar moraju ozbiljno da pregledaju i izvrše biopsiju na svakoj grudvici u dojkama, bez obzira na to koliko je pacijentkinja mlada. „Budimo kristalno jasni: u starosnim grupama dvadesetih i tridesetih godina, nova grudvica najverovatnije nije rak, ali ono što je najverovatnije nije i sasvim sigurno", kaže ona. „Nije me briga ko si i kakav ti je istorijat u porodici: ako ušetaš u ordinaciju sa novom opipljivom grudvicom, ta grudvica je za mene rak, dok se ne dokaže da nije."

Dobiti dijagnozu raka je u svakom uzrastu zastrašujuće; za žene koje imaju oko 25 godina, kada mnogi ljudi konačno shvate šta žele u životu - kao da im se svet srušio. „To je skoro najgore u svemu – nema objašnjenja", kaže Džulija. „Ja imam 25 godina, nemam istorijat te bolesti u porodici, i nemam genetske predispozicije za bilo šta. To što ne znaš zašto se to događa je ozbiljna frustracija."

Džuliji su dijagnozu saopštili čim se probudila iz anestezije, posle ranog hirurškog postupka tokom kojeg su joj odstranjena dva sumnjiva limfna čvora, ali ona kaže da je bila toliko omamljena da se ne seća šta su joj rekli. „Na kraju su me posle operacije muž i mama odveli kući, i morali su ponovo da mi kažu, kada sam se potpuno osvestila", priseća se ona. To su vesti koje nijedna majka ne želi da saopšti svom detetu. „Legla sam na kauč i plakala… zapravo, posle tog dana više nisam plakala zbog toga. To je skoro kao da moraš da preživiš sve one grozne, užasne, ružne misli da bi bila u stanju da počneš da razmišljaš pozitivno."

Džulija je shvatila da joj ne preostaje ništa nego da živi sa tim i posveti se lečenju. „Kada je počela da mi opada kosa, obrijala sam glavu. Kada su mi odstranili dojku, iz bolnice sam izašla sa jednom ravnom stranom grudi. Jednostavno, moj život je sada ovakav."

Megan se takođe navikla na drastično izmenjeni svet, iako joj u početku nije bilo lako. „Dok ranije nisam odlazila ni kod opšteg lekara, odjednom sam dobila onkologa, hirurga, specijalistu za polodnost, savetnika za genetiku. To je velika promena u načinu života, i u početku je baš previše", priseća se ona. „Morala sam privremeno da se pozivam na invaliditet, zato što sam se tokom hemoterapije osećala kao govno… grozno je šta ti hemoterapija napravi". U jednom trenutku, kaže mi Megan, upala je u anafilaktički šok kada je imala alergijsku reakciju upravo na hemoterapiju koja joj je spasavala život.

„Zaboravila sam koliko mi je bilo loše", kaže ona „Kada sada pogledam te fotografije, pomislim, blagi bože."

Plodnost je još jedno goruće pitanje koje se tiče žena koje se bore protiv raka dojke u mlađim godinama: i hemoterapija i hormonska terapija kod pacijentkinja sa rakom dojke izazivaju rizik od prerane menopauze. Prema rezultatima jednog istraživanja iz 2004. godine, 73 procenata izlečenih pacijentkinja imale su blage probleme sa polodnošću, a više od trećine su imale velike probleme.

I Džulija i Megan su bile u procesu planiranja venčanja kada su dobile dijagnozu; danas su obe žene u preuranjenoj menopauzi. Međutim, pre nego što su počele sa višefaznim lečenjem, obe su odlučile da pohrane jajne ćelije u slučaju potrebe za vantelesnom oplodnjom, što je bilo bitno za obe. Džulija kaže da je to bio jedini trenutak celog iskustva kada je bila srećna, jer „kako god okreneš, stvorio si život."

Megan je od lečenja izvukla najbolje na drugačiji način: dokumentovala je svojih godinu dana borbe protiv raka na ličnom blogu i čestim postavljanjem fotografija na Instagram nalogu, ponosno objavljujući fotografije svoje ćelave glave posle hemoterapije, a kasnije i sa kratkim „hemo kovrdžama" koje rastu. Na drugim fotografijama prikazuje svoje grudi sa ožiljcima, bez ijedne bradavice. „Po meni, slike mojih grudi i ožiljaka nisu neprimerene niti seksualne", kaže ona. „Mislim da treba da deluju obrazovno i da budu motivacija za druge devojke u mom položaju."

„Kada sam dobila dijagnozu… sve mi je bilo tako novo. Bila sam uplašena i izgubljena, pretraživala sam Gugl, što je negde najgora stvar koju možeš da učiniš, zato što se prvo pojave najgori mogući scenariji", nastavlja ona. „Nadam se da će moj blog pomoći ljudima da imaju malo bolji uvid u ono kroz šta prolaze nego šta sam imala ja."

Kako se ispostavilo, Meganin blog je bila jedna od prvih stvari koje je Džulija našla kada je dobila dijagnozu. „Bravo za tebe", seća se da je pomislila. „Ljudi ne vole da vide da neka dvadesetpetogodišnjakinja prolazi kroz to sve, ali ona je sve to postavila i ja mislim da je to bilo veoma hrabro s njene strane."

U oktobru je Džulija ušla u treću i konačnu fazu lečenja: zračenje. Megan, koja sada ima 27 godina, dobila je 21. jularezultate da više nema rak; ove nedelje je prošlo godinu dana otkako je dobila dijagnozu. Neumorno optimistična, ona se šali da je uzbuđena zbog operacije rekonstrukcije grudi. „Ja kažem, što veće, to bolje", šali se ona. „Uzbuđena sam što mi besplatno ugrađuju silikone – to je jedina dobra fora kod raka. I da, i to što nemam menstruaciju."

Ozbiljnijim tonom, dodaje, „Kada imaš rak, moraš da nađeš nešto što te uzbuđuje."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu