Reklame
Sport

​Postao sam bolji čovek posle deset godina huliganisanja

Nik nam objašnjava zašto misli da su ga ove godine obeležene nasiljem u ime fudbala učinile boljom osobom.

pisao VICE Sports
15 Decembar 2016, 6:00am

Photo via Facebook page @ Casual.mind

Celu jednu deceniju, Nick Hay* je živeo život prosečnog fudbalskog navijača. Putovao je širom Holandije na gostovanja svog omiljenog tima, i usput se mestimično tukao. U ovom tekstu, Nik nam objašnjava zašto misli da su ga ove godine učinile boljom osobom.

Mora da je bilo ono miholjsko leto 2000. godine. Prvi put u životu, otišao sam na utakmicu bez roditeljskog nadzora. Negde u sumrak, krupnog čoveka pored mene u glavu je pogodila bačena cigla. Kap krvi slila mu se niz levu nozdrvu. Ta cigla u čelo najavila je novu fazu mog života koja je trajala deset godina. Decenija koju sam proveo kao fudbalski huligan omogućila mi je da izrastem u čoveka kakav sam danas – učinila me je boljom osobom.

Kolena su mi klecala dok sam se po prvi put peo na tribinu prepunu lakomislenih tinejdžera i krupnih muškaraca. Bio sam u isto vreme užasnut i fasciniran. Posle prvog gola, masa me je ponela ka ogradi iza koje su se nalazili protivnički navijači. Ukočenog od straha, talas me je bukvalno nosio u njihovom pravcu. Ograda je izdržala, iako u tom trenutku nije delovalo tako. Kasnije sam saznao da je to bio uobičajen ritual, posle gola svi bismo se zaleteli ka protivničkoj firmi, peli se uz ogradu. Oni su odoleli provokaciji.

Sa godinama sam naučio sva pravila i običaje naše tribine. Upoznao sam ekipu, njene nepisane zakone i kodeks ponašanja. Uz njih sam odrastao i postepeno zaradio svoje mesto. Kao balavac, godine su prošle pre nego što sam mogao da stojim na svoje dve noge. Ali bukvalno, počeo sam na najnižem delu tribina i korak po korak se peo uvis, iz sezone u sezonu. Nekadašnji idoli postali su mi prijatelji, iako sam ih i dalje poštovao. Deset godina sam vredno radio da bih zaslužio svoje mesto, prosto redovnim prisustvom. Jedni drugima smo odlazili na rođendane, venčanja, sahrane, bezbroj tuča i tekmi. Samo sticanjem poštovanja čovek može da napreduje, ali taj proces traje godinama.

* * *

Petak uveče u nekoj provinciji bogu iza nogu. Nikad u to mesto ne bih svratio da nije fudbala, a ovako se tamo ide bar jednom godišnje. Zatekli smo se u slepoj ulici u sumrak, kurčevito dižući pesnice iako brojčano nadjačani; dobili smo teške batine. Dok su normalni ljudi gledali TV, mi smo branili svoju čast i bili premlaćeni, ali sve je to bio deo igre. Vozom smo pošli nazad otečenih usana i očiju, ali neopisivo srećni. Batina je iz raja izašla. Samo se pokupiš, uspraviš, i guraš dalje. Kad danas pomislim na tih deset godina, shvatam da sam najviše naučio upravo iz sukoba. Naučio sam ko sam ja, ko su ljudi oko mene, naučio sam mnogo o životu. Ti trenuci su me oformili kao osobu.

via Casual.Mind

Kad god mi je bilo teško, iz inata sam se samo još jače borio. Svi mi živimo u velikom savršenom svetu koji nam pomaže da zaboravimo kako je to boriti se za opstanak, ušuškani smo do kraja života. Beskičmenjaci. Ovce. Ceo svet nam je dostupan, na dohvat ruke, nema više razloga da se za bilo šta borimo. Po mom mišljenju, svakom bi dobro došlo da ponekad padne na nos, čisto vaspitno. Zamisli kako bi to bilo da znaš da ćeš svakih par meseci ozbiljno da padneš i razbiješ se? Morao bi da očvrsneš.

Jednog užasno dosadnog utorka uveče, pozvao sam huligana iz protivničke ekipe, znao sam ga sa reprezentativnih. Pričali smo prijateljski, šalili se, i usput dogovorili tuču za sledeći susret između naših timova. Brojno stanje, lokacija, vreme održavanja – uvek smo sve detalje brižljivo planirali. Mesec dana pre toga, zajedno smo se peglali protiv kolega iz inostranstva. I to je bilo dogovoreno. Tako to prosto ide. Naravno da sam znao da to nije sasvim normalno, ali zar je stvarno toliko ludo?

Društvo previše paniči oko tog fenomena huligana. Ja se bar zapitam da li je stvarno normalno to što radim. Jeste nesvakidašnje, van uobičajenih okvira, ali zar su ti okviri baš tako sjajni? Selektivni prezir koji se upućuje „takozvanim navijačima" me baš nervira. Ne, nije normalno tući se oko fudbala, ali to se dešava između dve grupe ljudi koje se svojevoljno okupe da bi upravo to radile, i pridržavaju se (obično) strogih pravila ponašanja: kad neko padne, pao je.

Kris Henderson, bivši vođa čuvenih Čelsi Hedhantersa, pisao je o svojim huliganskim danima: „Kod stare garde odmah se vidi da znaju kako se pobeđuje kad si autsajder". Zaključujem da je bio u pravu. Ogromna je razlika između klinca koji je 2000. godine po prv put kročio na tribinu i čoveka koji je sa nje sišao deceniju kasnije. Nema sumnje da sam danas potpuno druga osoba.

Ranije nisam ni bio baš vredan. Kad je bilo gusto, ja bih zapalio. Učenje, posao, druženje, ničemu nisam mogao da se posvetim. Ali kasnije, kad sam okončao huligansko doba, imao sam životni moto: šta se mora, mora se. Možda ti neka obaveza ne deluje zabavno, možda ti čak deluje nemoguće – ali nekad ako probaš, ako kreneš, otkriješ da možeš.

Danas mi posao ide dobro. Mušterije me znaju, ne plašim se da uđem u nešto nepoznato. Kris Henderson o tome kaže: „Poslovni čovek ne sme da se plaši rizika". Danas guram napred, a nekad bih se verovatno povukao. Šta se mora, nije teško – to sam naučio tokom tih deset godina.

Na ulici me ne bi prepoznali kao bivšeg huligana. Štaviše, nikad ne bi ni posumnjali. Imam poštovanja za pravila ponašanja, ustajem starijima u prevozu. „Mi" živimo po nekim drugim pravilima, ali neću da se osećam krivim zbog toga ma šta tamo neki glas javnosti rekao. Zar stvarno baš o navijačima treba da se brine? Ceo svet gori, a na naslovnim stranama huligani? Možda smo pomalo divlji i poprilično nekonvencionalni, ali taj život me je učinio čovekom od integriteta, lojalnim čovekom koji poštuje druge.

*„Nik Hej" je pseudonim; pravo ime poznato redakciji VICE Sports