Ručak u brazilskoj faveli iz četiri pokušaja

"Sve je odlično, i ambijent, i hrana, i piće. - David je preljubazan domaćin. – Preporučujem. - Ne bi se vratio ni za džabe da mi daju. – Brate, preskupo! - David jeste simpatičan i stalno je tu ali badava, usluga nije dobra. - Neformalno mesto, izvrsno za posle plaže. Čarobno! - Razočaravajuće!!! - Zajednica je mirna. Ne očekujte glamur, samo odličnu klopu, hladno pivo, jedinstvene kaipirinje!! – Ima panoramski pogled, ali na smetlište. Fuj! - David je nadrndan tip. - Izvrsno! – Poželiš da naručiš sve sa jelovnika! – Pre svega skrenuo bih pažnju da se Davidov Bar nalazi u faveli. Važno je da postoje takva mesta koje privlače turiste u zajednicu i pomažu smanjenju predrasuda…"

I manje bi bilo dovoljno da nas zaintrigira da koliko sutradan krenemo gore, kako kažu, "na brdo."

Lemi je nevelik kvart Rio de Žaneira, svega nekoliko blokova višespratnica između plaže i litice. Sa prednjih prozora se preko krošnji tropskog drveća vidi nedaleki okean. Sa zadnjih se sagledavaju prilično dronjave dvorišne fasade i, iza njih, kameno brdo po kome se do neke visine širi favela Chapeu Mangueira. Iznad nje buja prašuma.

Društvo iz Lemia, uglavnom jaka srednja klasa, ponosi se pitoresknom favelom gde im žive kuvarice i peglerke. Čim sam stigao rekli su mi da, odmah tu iza, "na brdu" ima novo mesto za klopu Bar do David. Nagrađivan buteko. Stalno pun. Moramo ići. Oni su me i uputili na knjigu utisaka na netu.

Pokušaj Prvi

U Riu od prve kapi do pljuska prođe sekund; možda dva. Odjednom, odozgo konopci kiše, sa okolnih padina srljaju bujice, kao penušavi potoci, na ulici neprovidna metalno-žuta voda naraste do kolena i do vrha guma automobila. Opalo lišće zapuši odvode i promet staje, nakratko doduše. Karioke imaju iskustva - s početka tamošnje jeseni, takve su provale oblaka svakodnevna pojava. Grad se za čas "zajezeri". Ko žuri obuje plastične papuče i gazi potop. Ostali se sklone pod strehe pa na višim stepenicima do kojih ne dopre voda čekaju da se nevreme smiri. Tog dana bio je potreban čitav sat da se nebo isprazni. Posle smo morali da se strpimo dok se jezero ne ocedi. Na kraju je bilo kasno za odlazak kod Davida.

Pokušaj Drugi

Reč favela uteruje strah u kosti. Ona je, inače, pogrešna, neki čak kažu pogrdna. Ispravna reč bi bila comunidade, što bi značilo zajednica, mada se najčešće kaže samo "na brdu". Bitno je pomenuti da postoje favele i sa po par miliona stanovnika i da je Chapeu Mangueira tek uzorak zajednice, kao i da je pacifikovana - što znači da je vlast razoružala stanovništvo i da tamo više nije opasno zalaziti. Krenuli smo, ali nismo stigli. Put nam je prepretila interventna jedinica vojne policije u pancir odelima. U rukama im automatske puške. Kažu, bolje da danas ne idete gore, puca se. Nismo čuli pucnjavu. Ipak smo ih poslušali.

Pokušaj Treći

Dali smo situaciji par dana da se smiri, pa smo se ponovo uputili do Davida. Ulaz u zajednicu, tzv. "usta od favele" nalazi se između dve visoke stambene zgrade. Bio je otvoren. Grupica moto-taksista iskusno je čekala nekoliko destina koraka uzbrdo, taman da prepešačiš malo pre nego što doneseš odluku hoćeš li uzbrdo svojim nogama ili ćeš platiti tri reala da ti stave kacigu i prebace te do gore. Nismo stigli ništa da ih pitamo, pretpostavlili su kuda idemo pa nas odmah obaveštavaju da David ne radi. "Ne, ne puca se, danas je mirno, ali je David odlučio da zatvori za praznik."

Pokušaj Četvrti

Pred četvrti pokušaj telefonirali smo da proverimo da li je sve u redu. Krenuli smo polagano uzbrdo, pešice. Nije daleko - par serpentina i tamo smo. Dan je bio lep. Miran. Nije nas bilo strah. Policajac na ulazu nam je rekao da nema zašto.

Favela je organska tvrorevina, kao termitnjak. Ljudi su na strmini koja nema vlasnika iskrčili šumu i, malo po malo, sagradili sebi sobicu do sobice, kućerak do kućerka, uklopljene kao lego kockice. Od ulice što vijuga uz brdo odvajaju se stepeništa kojima se ulazi u lavirint. I nije siromaštvo prvo što primetiš, nego šarene boje i tropsko rastinje. To džungla pokušava da osvoji svoj teren natrag. Ono što mi smatramo ukrasnim kućnim biljem, ovde je korov. Sa grana drveća vise lijane i orhideje. Majmunčići, malo veći od veverica, jure po žicama od bandere do bandere.

Maleni, aljkavo popločani plato ima pogled na krovove načičkane šumom TV antena. Vidimo da u okolini ima više lokala. Raspitujemo se.

- Taj tamo je Davidov buteko. Puno nagrada je odneo – kaže jedan stanovnik zajednice, sav ponosan.

U Brazilu je buteko (boteco) odn. butekim (botequin) tradicionalno mesto susreta boema. Tamo može dobro da se prezalogaji i popije za male pare. Tu se vode neobavezni razgovori. Objašnjeno mi je da ima raznih vrsta buteka – tipa "rupa u zidu", tipa "štrokave čaše" i da Davidov bar nije musava rupa, ali da buteko jeste i po hrani, i po izgledu. Iako je pomalo ušminkan, uspeo je da sačuva originalni fazon boteka. Ne smeta ti ništa što su stolovi plastični, stolice nakrivljene na neravnoj kaldrmi. Naokolo je očišćeno koliko je moguće i ne smeta što komšiji radi mešalica tu negde, što naokolo neki ljudi vode svoje živote, prostiru veš, voze motocikle.

Gosti smo mi i još dva stola. Na jednom neki turisti, na drugom grupica ovdašnjih buržuja došla kolima s plaže. Jednako su radoznali. Osvrću se. I prosečnom Brazilcu koji nije rođen u faveli, ovo je egzotično. Izgleda kao da danas ovde lokalaca nema.

Osoblje je crnpurasto, kao i većina komšiluka. Za stolovima služi mladi crnac sa crvenim beonjačama i lepa mulatkinja. Dve krupnije žene kuvaju u tesnoj ali čistoj kuhinji. Na majicama im piše Bar do David. Unutra, u delu pod krovom sedi ćelav čovek u istoj majici, sa zlatnom kajlom oko vrata. Prebacio je četrdeset godina, odaje ga proseda bradica.

Dakle, sačekao je da sednemo pod tendu, naručimo, da nam stigne klopa i tek onda se lenjo podigao, obišao tri okolna stola i došao do nas. Kao što smo pretpostavili, to je gazda, David.

- Dobrodošli! Sve je u redu? – pita David na engleskom.

Odgovaramo na portugalskom:

- Mi smo komšije odozdo, iz Lemia. Čitali smo lepo o tvojoj kafani pa došli da vidimo

- Prineo je stolicu i seo s nama.

- Mislio sam da ste stranci. – kaže.

- Ja i jesam – kažem.

- Portugalac? – zaključuje on pogrešno po mom naglasku - Na odmoru?

- Ne baš. Radim. Kao.

- Šta radiš?

- Pišem. Kao.

U trenutku kada pretpostavlja da pred sobom ima novinara David počinje da priča ono što novinari vole da čuju.

Rođen je tu. Otac mu je jedan od prvih naseljenika, još sedamdesetih godina iz vremena kada je favela nicala. Kao jedan od osnivača udruženja stanovnika do smrti se borio za njihova prava. Majka je profesionalna kuvarica pa njih devetoro braće i sestara svi znaju da kuvaju.

Pita kako nam prija hrana. Kažem: odlična. I zaista jeste. Prava brazilska: kuvana suha govedina, kobasice iz Minasa, bela riža, smaragdno zelen kupus i crn pasulj, pa sve ukrašeno kolutovima narandže i ananasa. Baš šaren tanjir.

David kaže da je svako jelo sâm osmislio. Kuhinja nagrađivana nekoliko puta. Otvorio je pre pet godina, odmah posle pacifikacije. U početku nije dobro ošlo, ali su ubrzo počeli da dolaze novinari. Posebno za vreme Mundijala. Nekoliko puta je već govorio za BBC i CNN kamere. Bar je sada u svim turističkim vodičima kao posebna atrakcija i dolaze i stranci, oni nemaju urođeni strah od zajednice. Dolaze mu i poznati. Bili su gradonačelnik Njujorka i dr. House. Ima i slike. Sve mu bolje ide. Nadzidao je i sprat, otvoren ali pod krovom, da može cele godine da služi i gore. Stalno mu je puno.

To veli, pa se osvrće i shvata da mu priča glupo zvuči jer je kafana poluprazna.

- A ovo pucanje pre neki dan? – pitamo.

- Pucalo se. Ali recimo kad pukne bomba u centru ili se zapuca kad pljačkaju banku, mediji udare na sva zvona, ali ljudi nastave tuda da prolaze, a još se krv nije osušila. A kad kod nas neke bitange zapucaju gore na ivici prašume, raščuje se i po nekoliko dana nemamo gostiju. To su predrasude. Da mogu, izbrisali bi nas sa lica zemlje. Kvatrimo im pejsaž.

- Hoće da vas ruše?

- Heteli bi, ali ne mogu. Pre neki dan mi neko na društvenim mrežama komentariše. Kaže: "Prestanite vi iz favele da prodajete drogu pa niko neće tražiti da vas rasele! A ja mu kažem: "Ja živim od ugostiteljstva. Meni kriminal više šteti nego tebi. Pa te molim da kažeš deci da ne kupuju kokain, pa neće niko prodavati." Eto tako sam mu rekao.

- Dolaze li ti lokalci?

- Dođu kad je neka proslava. Ovo je siromašan svet. Ja sam im skup. Ja živim od posetilaca.

- Podsetio si me me na priču one TV ekipe što je pre nekoliko godina išla u Amazoniju da slika Indijance. – kažem mu - Odveli ih u urođeničko selo, a tamo sedi deda u suknjici od lišća, ima neku, kao, periku. On je vrač. U drugoj kolibi jednako okićen sedi poglavica. Okolo posluju žene, deca gologuza trčkaraju, pecaju u reci. Čiste ribu. Krčka se nešto po loncima na ognjištu. Idila. Slikali oni sve to, i vrate se u hotel, kad uveče, u gradu sretnu vrača s porodicom. Obučeni su kao i sav drugi svet. Jedna mu ćerka mu je udata za turistu, ali su svi preko dana, profesionalno, Indijanci. Vrhunac pozorišta.

- Tako nekako – smeje se David – Jedino što ja još i umem da kuvam.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu