Jutro kada je zacementirana naša ljubav prema košarci

Javlja se tako meni moj urednik danas, to jest juče, i kaže: „Vidi, Miloše, očekujem da mi sabiješ neki tekst čim se završi utakmica – onako, iz daha, šta god bude". Saslušam čoveka, kažem u redu, a onda se setim, pa ga opet zovem – stani malo, je l' se sećaš šta je bilo prošla dva puta dok smo zakazivali zečiji gulaš bez zeca? Verujem da je mnogo vas uživalo čitajući, recimo, drugi deo teksta o ciganskoj tuzi i intervju sa Markom Gudurićem, ali malo vas – takoreći, niko, ne zna da su oba teksta naručena pred Darušafaku, to jest, pred treći meč finala sa Partizanom. Drugim rečima, oba puta kad smo se ponadali, loše smo se udali – mislim, jesmo na kraju posle popravnog, ali znate šta hoću da kažem. U četvrtfinalu Olimpijskih igara, popravnog nije moglo da bude. Neki baksuz je tu morao da se prekine – da li ovaj njegov, ili onaj hrvatski što traje 21. godinu, ostalo je da se vidi.

I znali smo svi u najavi, biće ovo izuzetno tvrdo. Hrvati su se u Riju obreli kombinacijom dobre volje FIBA i svoje neograničene energije. Pošto im je regularna pozivnica za olimpijske kvalifikacije izmakla na prethodnom Evrobasketu, jedno se mesto za „kockaste" ipak našlo, pa im je dodeljen vruć krompir u vidu učešća na turniru u Torinu, gde je valjalo preskočiti Grke i Italijane. Suočeni prvo sa otkazom selektora, pa zatim mnogim drugim problemima u personalu - Ante Tomić je, neshvatljivo, uzeo odmor od nacionalne selekcije baš u olimpijskoj godini - Hrvati su se pod vođstvom neuništivog Ace Petrovića prvo pregrupisali, a zatim čistim voljnim momentom preskočili prepreke do Olimpijskog turnira. Tamo im je krenulo solidno – čudesna rampa Darija Šarića za pobedu protiv Španije, kao i trijumfi nad Brazilom i Litvanijom, učinili su da se bronzani iz Atine '95. neočekivano nađu na prvom mestu svoje grupe. Ko je čekao u kontra strani žreba? Pa mi, naravno.

Mi smo, pak, imali neku našu kalkulaciju. Nakon poraza od Australije, bilo je jasno da će nam drugo mesto u grupi izmaći, tako da smo uspeli da izgubimo od Francuske - hvala gospodine Parker - i pobedama nad Venecuelom i Kinom overimo kartu za poslednji vagon. Ovde propuštam da prijavim i ključnu utakmicu protiv Sjedinjenih Država koju smo jasno izgubili, ali smo na taj način da su i pored poraza svi najednom pucali od samopouzdanja. Posle te utakmice, svima je bilo jasno da Srbija ipak nije spremna da prerano napusti ovu manifestaciju.

Taktički gledano, utakmica protiv Hrvata bila je prilično prosta. Uprkos svom tom individualnom talentu, koji najbolje oslikavaju NBA strelac Bojan Bogdanović, talentovani svingmen Mario Hezonja, te novi krilni centar 76ersa Dario Šarić, Hrvatima još od… hm… Damira Mulaomerovića fali čestiti organizator igre koji će učiniti da njegov tim zapravo i izvede neki ofanzivni set, a ne samo ispaljuje čim vidi 30 centimetra lufta u odbrani. Tu rupu na strateški najbitnijoj poziciji dosad je Hrvatska uspešno popunjavala slepim fanatizmom u borbi za svaku loptu, očigledno ispravno motivisanim zapaljivom retorikom „Ace Trice". Petrović je i u boljim danima karijere bio tek prosečan trener, ali mu govorničkog talenta makar nikada nije falilo. Konvencionalnom logikom gledano, hrvatski je niz ludo srećnih pobeda negde morao da stane.

Nije baš tako delovalo posle prvih dvadeset minuta. Naši su otvorili stegnuto, što se odrazilo na kriminalnom procentu šuta iz igre: neshvatljivih 10/31 za dva. Miloš Teodosić, glavni motor našeg napada, bio je potpuno isečen grubom odbranom hrvatskih igrača, što smo već nekako i svi očekivali. Bez njegove pomoći, kao i uz jezivu realizaciju iz reketa, naši su dogurali do prihvatljivih -4 na poluvremenu. Ni Hrvatima nije išlo bog zna koliko bolje, ali je barem Bojan Bogdanović ispunjavao svoju šutersku normu.

Nije to ipak moglo baš toliko da potraje. U trećoj četvrtini, Teodosić je konačno podložio furunu i krenuli smo da bljujemo vatru. Nikola Kalinić i Stefan Marković, „

ministri odbrane

" naše selekcije, leteli su po terenu i spašavali izgubljene lopte.

Pick'n'roll

je proradio, a ključni momenat bio je goropadno zakucavanje Miroslava Raduljice direktno preko Šarića.

With dunks like this, the — 7Olympics (@7olympics)August 18, 2016

I kada se slegnu svi utisci, i kada prođu godine i godine, slika Raduljice koji desnom rukom grabi obruč a levom sklanja ono što je ostalo od mladog Šibenčanina biće ono čega ćemo se svi sećati dok smo živi kada se pomene ovaj meč.

Treća četvrtina jeste pobeđena sa velikih 34-14, međutim, trebalo je privesti i utakmicu kraju. Stigli su nas tu Hrvati i zamalo prestigli, ali smo u završnici prožetoj najbizarnijim greškama koje ni početnici ne prave ipak sačuvali hladne glave i sa tesnih 86-83 stigli u polufinale. Ne ide mi ni sada u glavu gde smo jurili sa prebrzim faulovima, niti zašto je Đorđević čekao da naša prednost dogori do fitilja pre nego što je zvao tajm-aut. Još mi je manje jasno kakve su penale napravili Bogdanović, Teodosić i kako smo srećno izbegli tehničku kada je Jokić imao trenutak nesmotrenosti posle jedne lične greške - opraštamo, naravno, zbog onih ledeno hladnih četiri pogotka sa linije. Sve to sad nema puno veze. Prošli smo, igramo za medalje, i tu je kraj.

Pokazali su srpski košarkaši da itekako umeju da povežu redove kad treba i da se preorjentišu na bitne stvari. Bogdan Bogdanović, koga čekamo bukvalno godinu dana da proradi u bitnom meču, imao je velikih 18 poena uz odličnu realizaciju za tri. Impulsivan kakav jeste, Bogdanu je prvi realizovani šut na utakmici ujedno i onaj najbitniji – posle toga, njegovo samopouzdanje raste, i obruč postaje širok kao štalska vrata. Stefan Jović je imao par nespretnih poteza u napadu, ali njegovo prisustvo podiže nivo timske odbrane za barem 30% - isto važi i za već spomenute Kalinića i Markovića (Pefi, ako čitaš ovo, samo prestani da šutiraš. Hvala). Raduljica i Jokić su imali uspone i padove – svejedno, obojica su imali momente od izuzetne koristi tokom meča.

I na kraju, naravno, Teodosić, koji je na ovom meču možda i definitivno položio ispit zrelosti. Iako mu je šut ponovo bio klimav – 2/11 i 1/5 za tri – Teo je, baš kao i u finalu Evrolige, pokazao da više nije neko ko će se samo slepo ispucavati i juriti svoje poene, te svojim srljanjem nekad i voditi ekipu sa njime u provaliju. Sa deset asistencija razgradio je hrvatsku odbranu svaki put kada su ga brižni čuvari pustili, a uz to je imao samo dve izgubljene lopte. Jedini minus ostaje jeftini peti faul uprkos instrukcijama da se ne faulira, ali to su ti momenti koji se prosto moraju istrpeti ponekad.

Ako postoji neka uteha za Hrvate, to je da su konačno izašli iz svog privatnog „Bari-Tokio" kompleksa i počeli da gledaju unapred. Dvadeset je godina hrvatska javnost tražila „novog Dražena" i osuđivala svoj nekada trofejni sport na život u senci. Josip Sesar, Marko Tomas i mnogi drugi nisu umeli da se iznesu sa tom etiketom odozgo, i u jednom momentu, svi su se valjda nekako pomirili da novog Dražena više nikada neće biti, već je valjda trenutak da se pojave prvi Šarić, prvi Hezonja, prvi Bogdanović. Pažljivim radom sa juniorima Hrvati su obezbedili sebi lepu budućnost, sad još samo negde da izbunare plejmejkera i nađu trenera koji ima i pameti i strpljenja, i možda nekako stignu i da ulove neku medalju. Pod uslovom da usput ne nalete na Srbe. Jer ta dilema se ipak malo teže rešava.

Jer, ovom pobedom se nastavio niz srpskih pobeda u mečevima sa zapadnim komšilukom – niz koji je sadašnji selektor otvorio onim čarobnim šutem 1997. u Badaloni, i koji se nastavio sa dve pobede u Turskoj. Drama je izostala samo 2001. u Antaliji, kada su Stojaković, Tarlać i ekipa ispresavijali „kockaste" sa četrnaest razlike. Sve ostalo bilo je za infarkt. Tako, valjda, mora. Ipak su susreti ove dve reprezentacije više od igre. Igre koja je još jednom čvrsto u našim srcima.

Dobro jutro Srbijo, sada je 06:10 po srednjeevropskom vremenu, i ponovo imamo olimpijskog polufinalistu u košarci. Dozvolite sebi par sati spavanja, idite na posao, a onda se vratite kućama, nađite vašu staru „Tigar" loptu i pravac prvi teren u kraju. Neka beskrajni zveket zarđalih obruča bude pesma koja će bodriti naše momke sve do medalje. Baš kao i pre dvadeset godina.

Košarka je ponovo tu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu