​Spoznaja da si pedofil može da te nagna na samoubistvo

Ilustracije: Aleks Dženkins

Seksualno zlostavljanje dece je najgora stvar za koju možeš da budeš optužen u našem društvu. Mržnja rezervisana za one koji to čine je toliko intenzivna da smo spremni da očas odbacimo moralne vrednosti koje su nam inače svetinja, u žurbi da ih osudimo. Na primer, leta 2013, stanari jednog stambenog bloka u engleskom gradu Bristolu su spalili četrdesetčetvorogodišnjeg invalida kojeg su optužili ( pogrešno, kako se ispostavilo) da je pedofil.

Ali život sa pedofilijom može da bude posebno težak za one koji nisu počinili zločin, a prinuđeni su da prihvate svoj identitet, koji većina ljudi smatra monstruoznim. Za mnoge pedofile, to je zaista izvor velike depresije.

„Kada mi drugi pedofili kažu da nisu čak ni relativno srećni u životu, ponekad budem u iskušenju da ih pitam na kojoj to jebenoj planeti žive", kaže Bret (to mu nije pravo me), četrdesetogodišnji pejzažni arhitekta koji živi sa svojim roditeljima u predgrađu jednog velikog grada u SAD i pati od depresije od ranih tinejdžerskih dana, kada je prvi put shvatio da ga privlače deca. „Kako, zaboga, bilo ko može da živi svakodnevni život sa tim prokletstvom, a da ne poželi svakog dana da se baci s najbližeg mosta"?

I naravno, srećni pedofili su u manjini. Rezultati studije koje je 1999. godine sprovelo Odeljenje za porodičnu medicinu i opšte zdravlje Univerziteta u Minesoti otkrivaju da je 76 posto njih u svom životu patilo od teške depresije, a još 9 posto ispunjava kriterijume blage depresije.

„Kada imaš seksualnu sklonost koja je toliko stigmatizovana kao pedofilija, nemaš kud s tim, nemaš s kim da razgovaraš o tome", kaže profesor Majkl Majner, jedan od koautora studije. „S toga se krčkaš u izolaciji, zbog čega čovek svakako padne u depresiju".

Tod Nikerson je četrdesetdvogodišnji pedofil iz Tenesija. Borba sa seksualnim identitetom je kod njega dugi niz godina izazivala parališuću depresiju. „Kada se sada setim, neverovatno mi je da u nekom trenutku nisam posegnuo za pištoljem i okončao sve", kaže mi on. „Bilo je dana kada bih samo o tome razmišljao. Rekao bih sebi, 'Samo želim da umrem. Samo želim da umrem'. Po ceo dan, danima".

Nikersonova depresija postala je još gora kada je u svojim ranim dvadesetim godinama napravio grešku, poverivši svom rođaku da ga privlače male devojčice.

„Možda sam svesno sam sebe želeo da sabotiram, zato što sam poznavao svog rođaka, i znao sam da će da raširi priču", kaže on. „Živim u malom južnjačkom gradu, pa sam mislio da je ceo grad saznao. Nisam smeo da se pojavim u javnosti. Neprekidno sam bio anksiozan, i nisam želeo da napuštam svoju sobu".

Nikerson se idenitifkuje kao pedofil, ali insistira na tome da nikada ništa nije preduzeo po tom pitanju, i čvrsto veruje da se bilo kakav seksualni kontakt između odraslih i dece mora definisati kao zlostavljanje. Pošto većina pedofila svoju seksualnost drži u tajnosti, nemoguće je znati koliko njih deli Nikersonov stav, ali barem ih je bilo dovoljno da se pojavi internet forum Moralni pedofili, za one koji priznaju svoju seksualnu sklonost koja je tabu tema, ali je ne upražnjavaju.

Jedan od suosnivača Moralnih pedofila, koji se predstavio pod pseudonimom Itan Edvards, kaže da je depresija toliko česta među članovima, da su napravili anketu o samoubilačkim mislima. I dok priznaje da rezultati nisu naučno dokazani, svejedno su zapanjujući: skoro 90 posto ispitanika je reklo da su pomišljali da se ubiju; 20 posto njih je reklo da su pokušali.

Edvards, koji ima 60 godina i tvrdi da je tek u svojim srednjim godinama shvatio da je pedofil, rekao je da je depresija najčešći razlog koji članovi navode. „Neki mrze to što su svesni da ih to privlači. Neki mrze to što moraju da čuvaju tajnu. Neki mrze to što su sami. A neki se brinu zbog toga da će nauditi nekom detetu. Mislim da je mnogima teško zbog toga što ne smeju da skidaju pornografiju, jer je ta želja veoma jaka".

Teško je imati saosećanja prema nekome ko je depresivan zbog toga što se opire porivu da gleda dečju pornografiju. Ali čak i oni koji rade s žrtvama zlostavljanja dece ističu važnost razdvajanja pedofilske žudnje od njenog praktikovanja.

„Pedofilija se odnosi na snažnu seksualnu privlačnost prema predpubertetskoj deci", kaže dr Rajan T. Šilds, asistent Centra za prevenciju seksualnog zlostavljanja dece, Mur, pri Univerzitetu Džon Hopkins u Baltimoru. „Mnogi ljudi koji izvrše seksualni zločin protiv deteta nisu pedofili – već su prestupnici koji su delovali u datoj situaciji, i zapravo ih više privlače vršnjaci. Isto tako, mnogi pedofili nikada ne učine ništa povodom svoje žudnje, zato što ne žele da povrede decu".

Naravno, ove nijanse mejnstrim mediji uglavnom previđaju, i skloni su tome da ne prave razliku između termina „pedofil" i „zlostavljač dece". Istina je da nisu svi pedofili zlostavljači dece, a nisu ni svi zlostavljači dece pedofili, prema dr Šildsu.

„Kada pretpostavimo da su samo 'monstrumi' ili potpuni stranci sposobni da povrede našu decu, onda ne vidimo, i ništa ne preduzimamo povodom dokaza da nešto u našim društvenim krugovima možda nije u redu, zato što niko od nas ne veruje da su naši prijatelji, rođaci ili partneri 'monstrumi', i stoga je nemoguće da bi primorali dete na seks", kaže dr Šilds.

Ali ipak, u stvarnom životu, kaže on, „Seksualno zlostavljanje u većini slučajeva počini neko koga dete poznaje. Šta više, u polovini slučajeva, to su druga deca".

Stav da je „pedofil monstrum" takođe ohrabruje neku vrstu osvetništva, koje može da ima užasne posledice, čak i kada ne dovede do zastrašujućeg nasilja, kao u Bristolu, u Engleskoj.

2013. godine, neko je u komentaru na Fejsbuku optužio četrdesetosmogodišnjeg Stivena Raderama da je pedofil. Nije jasno čime je komentar isprovociran (Raderam nema dosije seksualnih prestupa, i niko ga nikada nije prijavio policiji), ali komentar, u kojem su ga nazvali „prljavim perverznjakom" je cirkulisao stotinama puta, i Raderam je počeo da dobija pretnje smrću. Tri dana kasnije, Raderam se obesio.

Pokret osvetničke pravde je dotakao dno, ili vrhunac, u zavisnosti od toga kako gledate na to, kada se pojavila TV emisija na NBC-ju pod nazivom Uhvatiti predatora, koja se do 2007. emitovala pune tri godine, u kojoj su na televiziji raskrinkavali muškarce koji žele seks s decom (Serijal je ponovo krenuo prošle godine, i sada se zove Hansen protiv predatora).

Muškarce bi preko čet rumova na internetu navabili u sigurnu kuću, gde bi se suočili sa voditeljem emisije, Krisom Hansenom. 2006. godine, ekipa emisije se pridružila policiji na imanju Luisa Konrada, zamenika okružnog tužioca koji je bio optužen da se preko interneta udvarao malim dečacima. Kada su pripadnici specijalnih jedinica razvalili vrata njegovog doma u Marfiju, u Teksasu, Konrad je sebi pucao u glavu.

Veći deo istraživačkog rada za Uhvati predatora su obavljali volonteri iz Perverted Justice , onlajn grupe osvetnika koja je sebi zadala zadatak da otkriva pedofile. Nikerson je bio na meti grupe otkako je na pedofilskom forumu na internetu priznao da je pedofil.

„Zvali su moju firmu – tada sam radio u Lou – i zbog njih sam otpušten", rekao mi je. „Onda je neko u gradu saznao i odštampao je moju biografiju sa sajta i počeo da je deli po gradu. Šef mog oca je saznao, i otpustio ga. Moj tata je bio ljut na mene i izbacio me je iz kuće".

Nikerson je napustio grad i otišao da živi sa jednim prijateljem u Mičigenu. Njegova depresija je bila sve gora, i počeo je da odlazi kod psihijatra. Pre toga se uvek klonio terapije, plašeći se da će ako kaže terapeutu za svoje sklonosti, on imati profesionalnu obavezu da ga prijavi vlastima. Ova terapeutkinja ga nije prijavila, ali mu je otvoreno rekla da za njega može da učini veoma malo, pošto je to bila njegova seksualnost, koje će se teško promeniti.

I dok nekima ne smeta da se ljudi progone, ne zbog toga što su počinili zločin, već zbog seksualnih sklonosti koje nisu birali i ne žele ih, ima dobrih razloga za protivljenje ovakvoj pravdi linča. Dok je proučavao adolescente koji su seksualno zlostavljali decu, Majner, profesor sa Univerziteta u Minesoti, otkrio je da ti pojedinici često odrastaju u društvenoj izolaciji i da ta izolacija „češće dovodi do seksualnih zločina protiv dece nego do drugačijih zločina".

„Što manje imaju da izgube, manje je verovatno da će se povinovati društvenim konvencijama. Mislim da bi društvu išlo u prilog da takvi pojedinci, koji su skloni nekoj vrsti devijantnog ponašanja, imaju bolji kontakt sa društvenim institucijama, društvenim normama i društvenim angažmanom. To je zaštitni faktor", kaže mi Majner.

I s toga je guranje pedofila još dalje u senku, time što ćemo ih progoniti u svakom trenutku, može i da uveća mogućnost da naprave prestup. Distanciranje pedofila od društva je neke navelo da zauzmu ekstreman stav, kao što je slučaj sa Tomom O'Kerolom, britanskim pedofilskim aktivistom, koji je tokom osamdesetih predsedavao ozloglašenom grupom za pritisak na javnost, pod nazivom Pedofilska berza informacija, koja se zalagala za to da se zakoni o saglasnosti potpuno ukinu. O'Kerol, koji je bio osuđivan zbog dečje pornografije, na svom blogu priznaje da su njegovi pogledi ostali suportstavljeni opštem razmišljanju o „pravu deteta na seksualno opredeljenje".

Bret, iako se identifikuje kao pedofil, oseća „samo prezir i gnušanje" prema ljudima kao što je O'Kerol, koji su u pedofilskoj zajednici poznati kao oni koji se „zalažu za kontakt".

„Delom i zbog te ekipe toliko mnogo ljudi ne želi da sasluša mene i pedofile kao što sam ja", kaže mi on.

Na vrhuncu svoje depresije, Toda Nikersona su na jednom forumu pedofila nagovarali da „napravi kontakt", i taj forum opisuje „kao kult", kojim dominira nekoliko uticajnih moderatora.

„To je i prednost i mana interneta", kaže Majner. „On dopušta tim izolovanim ljudima da traže i nađu zajednicu istomišljenika. Problem je u tome što dok traže mogu da stupe u kontakt sa onima koji mogu da ih ohrabre na negativan način".

Nikerson kaže da je na kraju napustio taj forum, i kako se sve više izvlačio iz depresije, bio je sve više u stanju da „da stvari vidi onakve kakve jesu, a ne kakve bi on želeo da budu".

U to vreme je otkrio i Moralne pedofile, za koje kaže da su mu pomogli da spasi svoj život. Kao i Bret, i on sada radi kao moderator na sajtu i posvećen je tome da pomaže drugim pedofilima koji nisu napravili prestup da nađu način da nauče da žive sa sobom u svetu koji njihovo postojanje i dalje smatra anatemom.

„Postoji mnogo ljudi koji žele da predstave pedofile kao tempirane bombe, a kada razmišljaš na taj način, to može da postane predviđanje koje će samo sebe da ispuni", kaže Nikerson. „Ali ja sam ovde da bih rekao da ne mora tako da bude. Ja sam se deklarisao pre deset godina, i nikada nisam zlostavljao dete".

I dok većinu nas sasvim razumljivo užasava sistem verovanja Toma O'Kerola, vredi razmotriti kako on veruje da je došao do njih. Rekao mi je da je kada je bio mlađi „prihvatao opšte mišljenje da je pedofilija sigurno štetna".

„Videvši ispred sebe samo sumornu budućnost, bez ičega što bih mogao da ponudim društvu ili samom sebi, pokušao sam sebi da oduzmem život", kaže O'Kerol. „Da sam osetio ikakvo saosećanje i dobio bilo kakvu pomoć pre nego što sam došao do te tačke, moj život bi možda krenuo nekim drugim tokom, za koji bi mnogi smatrali da je bolji: možda se ne bih toliko konfrontirao, možda bih radio sa društvom, a ne protiv njega".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu