Vodič za Guču jednog potpunog početnika

Sve fotografije: Aleksa Vitorović

O Dragačevskom saboru trubača u Guči se ispredaju mitovi razvrata, proglašava se jedinim pravim srpskim brendom, a pri samom pomenu Guče se pojavljuje iskra u oku jednih i grč u stomaku drugih. Više od pola veka duga tradicija je ovaj festival stavila na mapu svetskih putnika, pa opet ja, koji sam ceo život proveo u Srbiji, izbegavao sam ga u širokom luku. Znao sam, kao što i sada, nakon 56. Sabora znam, Guča nije po mojoj meri. Ali kao što nas budisti uče, treba se posvetiti stvarima u kojima smo loši i koje ne volimo, jer jedino tako možemo da napredujemo. Ne da sam ja neki budista, već sam prosto morao da nađem motivaciju za ovaj zadatak.

O razvratu Guče smo svi slušali priče, a tokom mog puta sam iz prve ruke čuo kako je udomljavati goste tokom festivala. U smeštaju u kome smo proveli dva dana nam je teta Mira pričala o svojim stalnim gostima, strancima koji kod njendolaze već 12 godina.

- Dolaze ti oni svake godine. I to je dobro, uvek ima posla. Svi radimo Trubu. Ali ti oni tu dođu da se izduvaju. Od žena, dece, posla… Pa potpuno podivljaju. Sećam se još kad je moja baka bila živa, a oni spavaju gore na spratu. Svakog jutra su dolazili toliko pijani pa se takmiče ko će od kapije brže da se dokotrlja do kuće. A jednom kada su u sobama, izlaze na terasu pa pišaju sve po dvorištu. Baka je zato u sred avgustovskog sunca sa donjeg sprata izlazila sa otvorenim kišobranom sve u strahu da je ovi na zapišaju - priča mi teta Mira dok nam pravi kafu.

Ne želim da pišam na druge, a ne želim ni da budem zapišan. Krenuo sam u svoj dan u Guči da proverim da li je to na ovom mestu moguće.

"Ajmo momci pečenje, pljeskavica pa će pivo lakše da ide" viče nam žena pod šatrom negde oko 10 ujutru. S obzirom da već počinje kiša, a mi još nismo doručkovali, poslušno sedamo za sto pored improvizovanog mesarskog pulta. Kapiram da je bolje da nešto lagano pojedem, jer ako odmah krenem da cepam svinju i pivo, nikada se neću mrdnuti od ove šatre.

Odlučujemo se za doručak bez mesa. Dve domaće kafe, dve rakije, šopska salata i paprika u ulju, dva vode(koje nismo tražili) i dve lepinje. "To je to" kažem konobaru koji čas gleda u mene, čas u svinju koja se lagano okreće na ražnju, kao da nešto hoće da mi kaže. Kiša se pojačava, šatra počinje da prokišnjava, na ulicama su ostali samo stranci. Internacionalna ekipa u Guči je, skoro do jednog sačinjena od takozvanih krastera. Oni furaju taj postapokaliptik stil oblačenja sa ofucanom slojevitom odećom, ućebanom kosom, onim cipelo-patikama koje su udobne koliko su ružne i ogromnim rančevima u koje se uveče, kad niko ne gleda, uvlače, sedaju na sofu i pale televizor.

Vreme je za pokret pa vičem račun, a sada već nasmejani konobar donosi redak primerak fiskalnog isečka u Guči. Ukupno 2.400 dinara! Letimično bacam pogled na stavke – šopska 500, dunja 300… i sve u tom stilu. Tako nam i treba kada smo baš u Guči odlučili da furamo Novakovu dijetu. Kiša je barem besplatna.

Stara srpska poslovica kaže: Ko što se đavo krsta plaši, tako Srbin od visine beži. Pa iako kao klinac nisam imao problema sa skakanjem sa desetke i petranjem po drveću, izgleda da sam tek sa trideset godina i putovanjem u Guču potvrdio svoju srpsku krv. Možda spomenik Trubaču - koji je podigla porodica Karić - u Guči i ne deluje previše visoko, a znam da meni nije, svakako mi nije bilo svejedno kada sam obgrlio noge najtišeg trubača u Guči i počeo sa pentranjem.

Još par saveta za one koji žele da osvoje glavni gradski trg. Spomenik se pomalo klati pa je preporučljivo na njega se popeti tokom prvog dana festivala dok su mu noge još u punoj snazi. Kako su mi u više navrata demonstrirali neki iskusniji posetioci, na vrhu spomenika je najefektnije biti go do pasa, ali mi mojih tačno minus 100 dana u teretani ove godine to nisu dali za pravo.E da, i ona poslovica o Srbima i visini. To sam izmislio. Verovatno sam jedini koji se usro pentranja po Trubačevoj glavi.

"A svinja, iako ima papak, i to papak razdvojen, ne preživa - za vas je nečista. Njihova mesa nemojte jesti niti se njihove strvine doticati - za vas su one nečiste." – Stari zavet, Levitski zakonik 11

Vernici u Guči bi najradije ovu stranicu Biblije diskretno pocepali i njome potpalili ćumur pod ražnjem sa svinjom. Ali nismo mi Srbi krivi što toliko volimo svinju. Krivi su Turci. Pošto ne jedu svinjetinu, oni su tokom vladavine Balkanom od naroda krali krave, ovce i koze, pa je Srbima jedino preostalo da počnu da uzgajaju slatko, hrskavo prasence. Turcima hvala. Čini mi se da ova, ako ne nečista, a ono posebna priroda svinje može da se i dalje primeti kod nas. I to baš u odnosu prema vegetarijanstvu. Kad odeš kod babe na zapad Srbije i kažeš da si postao vegetarijanac, ona će sa suzama očima skloniti svinjetinu, ali neće imati nikakav problem da te nudi pilećom supom i pilavom od piletine.

Izvini, bako. Jadno pilence, em što mu krila služe isključivo za sprdnju ostalih ptica, može lako da mu se desi da završi u stomaku nekog nepažljivog vegetarijanca u Šumadiji.

Kada je Guča u pitanju, tu je još jedna, pored očiglednih, prednost tolikih ražnjeva. Rano prvog dana dok smo kretali u grad, pitao sam jednog trubača da li će biti kiše. K'o iz topa mi je odgovorio da se tokom Sabora u Guči od tolikih ražnjeva pravi mikroklima koja otera i najgušće oblake koji tutnjaju iznad kotline u kojoj se grad nalazi. Dok sam posmatrao kako se kiša ponovo pojačava, zaključio sam da ove godine očiglendo nije raspaljeno dovoljno ražnjeva.

Od prvog trenutka kada zakoračiš na ulice Guče, do kraja boravka će te, na svakom mestu i u svako doba, pratiti zvuk trube i prepoznatljivi ritam bubnja. I to je ono što je potpuno neverovatno na Saboru.

Cela kotlina u kojoj se šćućurio ovaj grad sa manje od 4.000 stanovnika odzvanja od muzike. Ponekad, ujutru, desi se da dok ustaješ, čuješ samo jedan usamljen orkestar u pokretu čiji Đelem Đelem na trenutak kao da je opčinio i utišao ostale trubače i sam želi da probudi ljude i istera ih napolje.

Ali ti trenuci su samo poetski izuzeci koji potvđuju pravilo da će se već nakon nekoliko taktova zaorati pesma ostalih bendova koji žurno udaraju bržim taktom kao da se plaše da će nešto propustiti. Ili ih je strah da će pesma prestati. Tišina nije dobrodošla u Guči.

Mogao bih da kažem kako sam se blago razočarao kvalitetom muzičara u Guči, moglo je i da mi zasmeta to što, čim im staviš kintu u trubu, traže još ili se prosto okreću ka sledećem, ali je realnost takva da je Sabor za njih prava gladijatorska arena u kojoj se svaka novčanica, bila od jednog dolara, dvesta dinara ili sto evra, istresa iz trube i pažljivo stavlja u džep.

Pogledajte još fotografija iz Guče:

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu