Sunshine — rođenje i uspon benda koji je definisao generacije devedesetih godina u Srbiji

Sve fotografije: Srđan Veljović

Jedne miholjske večeri 1995. godine sedeo sam sa drugarom iz Jerkovića kojeg smo zvali Mokri. Obično smo se okupljali kod njega na gajbi četvrtkom uveče da bismo slušali emisiju "Geto" na radio Politika koju je vodio Džankić iz grupe Who is the Best. Furali smo široke pantalone na učkur koje su mogle da se kupe na sajmu, Raiders kapice nabijene do obrva i velike, prevelike Wu-Tang majice kupljenje na Crnoj berzi ispred SKC-a. Mokri je bio glava iz kraja koja je uvek imala novu muziku. Sedeo je obično u svojoj memljivoj sobi u stanu koji je zbog loših instalacija više puta goreo. Na jednom zidu je grafitnom olovkom nacrtao u prirodnoj veličini ekipu Gravediggaz sa omota njihovog albuma Diary of a Madman. Bio je tu sa nama još jedan drugar Džoni Motka.

Tada smo bili klinci od nekih 14 godina, a Mokri je bio koju godinu stariji od nas. Siromašni, gladni i uvek nesrećni dane smo provodili uglavnom dangubeći i bežeći sa časova. Te večeri Mokri je izvadio TDK kasetu i rekao: "Ovo tebra niste nikada čuli." Stavio ju je u dek i pustio plej. Sa zvučnika se razlegao bit, a potom gitarski rif i klavijatura na koju se nadovezala rima koja će, kako se ispostavilo, odjekivati sa usana cele jedne generacije.

"Daaa, hoću tebe ja, tvoju naklonost dobiti je lutrija. Kao ofucani gonič neku tvoju bih toplinu osetiti hteo kao i poneku oblinu…"

Otprilike u isto vreme na levoj obali Save, Bane je bio vruća glava iz 37. bloka koja je u rukama imala svoj prvi album, "Ljubavna Likvefakcija", i nalazio se na putu ka KST-u gde je želeo sa čuvenim Zlatkom da dogovori prvi nastup svoje grupe pod imenom Sunshine. U gradskim krugovima ova kaseta je bila vrednija od zlata. "Kurva", "Žaklina traži sponzora", " Pretty Boy" ili "Makro" bile su himne svakog klinca sa ulice.

"Sećam se tog perioda kada smo izdali album. Otišli smo kod Zlatka u KST i rekli mu da hoćemo da uradimo koncert, a on nam je rekao da sačekamo jesen. Bio sam u fazonu brate, ne zajebavaj, ljudi nas znaju daj da odradimo cert, a on je i dalje govorio neka, neka, sačekajte jesen", prisećao se Bane dok smo sedeli pre nekoliko nedelja na Savi uoči njihovog nastupa na Beer Festu posle dvogodišnje pauze. KST je u to vreme primao oko šest stotina ljudi, a na njihov koncert je došlo više od sedam stotina. Nije moglo da se kreće, nije moglo da se diše. Sunshine je bio andergraund koji je govorio jezikom izgubljene generacije. Prvobitni plan je bio da nastupaju u klasičnom rep maniru — na matricu. Ali Bane je u to vreme bio dobar drugar sa Borisom, bubnjarem SMF-a i to je bio vrlo značajan trenutak za budućnost andergraund kulture u Srbiji.

"Boris me je stalno napušavao da ne smem da budem ljakse kao Đogani i ostali, pa da repujem na matrice, već me je nagovarao da oformim bend. A odrastali smo zajedno na panku i nekako mi to nije bilo strano. Na kraju sam pred sam koncert okupio ekipu."

"Pred sam koncert" je prilično doslovna odrednica, s obzirom na to da je ekipa okupljena prvi put dan pred nastup. Boris je, naravno, svirao bubnjeve, a Nemanju Kojića Kojota je pozvao da svira bas. U to vreme, Del Arno bend su snimali u istom studiju sa Sunshineom, a Kojot je bio njihov trombonista, pa su se Bane i on sretali između termina. Bili su na istoj frekvenciji i odlično su se razumeli. Kada se rodila potreba za basistom nije bilo mnogo dileme.

"Kada sam ga pitao da mi svira bas, odgovorio mi je: 'Kako brate da ti sviram bas, pa ja sviram gitaru?' A na to sam mu ja rekao da je to još lakše, jer ima dve žice manje", uz osmeh je govorio Bane. Kada su se okupili pred nastup i kada su ga pitali kako on zamišlja da oni sada sviraju sve ovo, a ne znaju ni aranžmane, niti su ikada probali da sviraju zajedno Bane ih je uverio da neće biti frke. Plan je bio da on roka na matricu, a oni samo da osluškuju, pa da probaju da se ukače na to i da stvore nekakav gruv. Kakav, nije bilo bitno. Kada je svirka počela, sve se prilično raspadalo. Boris se u jednom trenutku toliko uzbudio na bubnjevima da je ubrzao ritam sekciju značajno u odnosu na matricu.

"A ja u frci brate, iz sve snage se trudim da držim matricu, ali jedva. Pola publike sluša matru, a pola ritam sekciju. Sve se raspada, a ja ako ispadnem iz matre ispašćemo iz svega ideš u kurac", prisećao se Bane vidno uzbuđen. Sada je već ozareno i živo govorio o trenutku kada je zaista rođen Sunshine.

"Ne mogu da ti objasnim koje su to meni bile muke. Ali u isto vreme i radost. Evo, sada se ježim dok ti ovo pričam; u jednom trenutku, baš kada se završavala "Žaklina", Atman Active je bio za miksetom i provalio je da smo se u nekom momentu ukačili i polako je, pri kraju pesme, spuštao matru i ostavljao samo nas. A mi se primili i počeli da ubrzavamo i da rokamo samo refrenima i kada je cela sala ludela u ekstazi zajedno sa nama neko je uključio strob i dim mašinu i sve je eksplodiralo. To je bilo takvo ludilo pamtiću ga dok postojim. Tada sam znao da je ovo ono što želim da radim ceo život. Bio je tu i dj, a bio je i jedan saksofonista, ali šta je on svirao ja nemam pojma. I svi su posle certa bili van sebe." Nakon koncerta, međutim, ljudi su prilazili Banetu i govorili mu da mora da ubaci gitaru. "'Brate, moraš da ubaciš đitru.' Jedna osoba, pa druga, pa treća i svi mi ponavljaju isto. I ja sada, pošto sam hip-hoper u fazonu sam kao ok, volim ja đitru, ali sam reper. I svi kao, ma nema veze, treba ti đitra. I u nekom trenutku dok sam nabavljao kojekakva pojačala i šta ti ja znam upoznao sam se sa Staćom. Pitao sam ga da li hoće da svira gitaru, on je pristao i tako je nastao bend."

Sunshine je rođen.

Sami počeci sežu, ipak, mnogo ranije. Sredinom i krajem osamdesetih godina, Bane je živeo u Americi. Tamo je odrastao i školovao se. A osamdesete su bile najplodnije godine u svetu hip-hopa, a on se nalazio na samom izvoru.

"Pa u doba 1988. godine kada sam bio u Americi, nije bilo mobilnih telefona, nije bilo interneta. I kada izađe neki album, na East Coastu ili West Coastu, prvo bi izašao na jednoj strani, a potom na drugoj. U Centralnoj Americi bi se on pojavio tek za dva, tri meseca. A kada je izašao NWA, pošto sam ja bio na njihovom koncertu u Sijetlu, pa sam potom došao u Denver, imao sam kod sebe neke stvari koje ovi još uvek nisu znali. Ja im pustim Boyz in da Hood, a muge (čamuge prim. aut.) hoće da se iseku, niko neće da vrati kasetu, razumeš? Svi presnimavaju, jer još uvek nisu dobili to, a ja imam jer sam došao ranije. Krajem 1987. godine sam, zapravo, bio na koncertu LL Cool J-a, koji je tada bio mega faca. I imao je dve predgrupe, Whodini i NWA. U to vreme su postojale samo dve crnačke radio stanice u Sijetlu i čuo sam samo radio edit verzije pesama "8 ball" i "Dope man", ali nisam znao kako se zovu ti bendovi, nego sam samo znao za neke pesme koje se često ponavljaju. I ja sada odlazim na cert, razumeš, izlaze NWA i nastaje totalna pometnja, histerija. Cela sala se pomerila napred i počela je šutka, skakanje. Na binu je izašlo njih, otprilike desetoro. Svako skače za sebe, potpuno haotično stanje, a mene adrenalin puca iz sve snage. I sada ja čujem te pesme, ali čujem explicit dirty version i ne mogu da verujem šta se dešava. Tu sam odlepio, jer je njihov nastup bio tri stotine puta jači i od samog Whodinia i od LL Cool J-a. Posle kada sam otišao u Denver da nastavim sa školovanjem imao sa na kaseti Boyz in da Hood, a sve muge presnimavaju od mene, ne mogu da veruju šta imaju, na časovima slušaju, gegaju se. E sada, u to vreme je u Denveru postojala jedna muzička radnja koja se zvala Sunshine i koja je uživala ogromno poštovanje i kada se nakon dva meseca najzad pojavio NWA album, bio je zabranjen i niko se nije usuđivao da prodaje njihovo izdanje. Niko sem njih i zbog toga su ih zatvorili, ali je ime Sunshine ostalo kao Respect. I u Denveru je reč Sunshine značila Poštovanje. Kada sam imenovao bend, ovo je bio jedan od glavnih razloga."

Nakon povratka iz Amerike, Bane nije odmah krenuo u realizaciju projekta Sunshine. To je moralo da sačeka još neko vreme. Prvo ga je čekao kraj srednje medicinske škole, nakon koje je išao na služenje vojske u periodu 1988/9. godine u Novom Sadu. Tamo je bio stacioniran kao bolničar u kasarni "Maršal Tito". Kako se ta kasarna zove dana, nemam pojma. U međuvremenu je na ritam mašini koju je doneo iz Amerike pokušavao da nauči da kuca ritmove.

"U Americi dok sam bio prvo što sam kupio je BOSS Dr. Rhytm. Nisam bio muzičar i nisam znao ništa s njom da radim, ali sam morao da imam ritam mašinu. Tako sam počeo da kuckam prve ritmove, pa se to proširilo malo sa bas gitarom i klavijaturama." Prva grupa u kojoj je bio se zvala Green Kool Posse.

"U svakom slučaju kada sam se vratio krenule su prve demo pesme i to je trajalo do '92. godine. Imali smo čak i nekakva dva nastupa. U grupi su sa mnom bili dj Andrej, Ramirez, samo što je tada bio poznat samo kao Đole, a tu se nešto muvao i Andrejev mlađi burazer. Nas dvojica smo bili osnova tog demo sastava. Međutim tu se već ubacivao i Bogi, samo što je on bio basista, a ne vokal. I pokojni Vanja Stamatović koji je svirao klavijature. Najviše smo se svi poznavali preko strunjače, jer smo se svi bavili rvanjem. Đole i ja smo se najviše znali, jer smo odrasli zajedno u 37. bloku, a Andreja smo onda upoznali negde u 8. razredu osnovne škole. Ali tek kada sam se vratio iz Amerike i vojske okupili smo se i počeli da snimamo ritam mašinom."

Tomketa iz glam rock/metal grupe Karizma je upoznao igrom slučaja na moru i on se priključio ekipi na klavijaturama. Tek tada su, zapravo, nastajale prve pesme i dogovarali se prvi nastupi. Počinjalo se u kultnim beogradskim klubovima koji, nažalost, više ne postoje. Prvo je to bio kafe Cinema, potom bioskop Jugoslavija koji se nalazio kod starog Merkatora, a zatim i legendarna Buha, gde je inače rođena i celokupna scena elektronske muzike koja je posle od kluba Industrija napravila ono što danas znamo kao legendu. Zbog međuljudskih odnosa, kao što obično i biva, grupa se rasformirala krajem te '92. godine , ali to nije bio kraj. U toku '93. godine pokojni Waldek, Waldemar Trujić, Banetov drugar iz srednje medicinske im je snimio prve tri pesme u studiju.

"Tada je sve bilo na reč, na čupri, jer nismo imali nikakvog keša. Sve je bilo na poznanstvo i dobru volju. Dao nam je nekoliko sati i tu smo snimili prve tri pesme. Prva pesma je baš snimljena 15. septembra 1993. godine pod imenom Sunshine. To je bio trenutak kada sam ipak odlučio da hoću da nastavim sa tom idejom o bendu. I želeo sam da postavim ime tako da bude nešto što je vedro, kuriozno, nešto što nije izvor bedaka. Što je nekakav izlaz. A sve pesme u kojima se pominje Sunshine je neki happiness. A drugi razlog mi je bio što kada sam bio u Americi je bila ta prodavnica ploča u Denveru, jedina koja je imala respect i zvala se Sunshine."

I to je definitivno bio deo njihovog šarma. Binarne opozicije koje su bile deo njihovog crossover zvuka se oslikavao i u samom bendu. Teme i ideje koje su bile obrađivane, poruke koje su slali: prostitucija, ulica, ubistva, narkomanija, dilovanje, mačizam, nasilje, beznađe, korupcija, ratovanje, siromaštvo i opšte moralno posrnuće, pa još ako na to dodamo okolnosti represivnog vremena u kojem smo živeli tih devedesetih okruženi smrću i nemaštinom, a oni svom bendu daju ime Sunshine. Poruka nije mogla da bude jasnija i moćnija.

"U početku je svima delovalo mekano kada sam im saopštio da će bend da se zove Sunshine, ali ja sam ostao pri tome. Sa Waldemarom sam snimio te tri pesme, a tom prilikom sam se upoznao i sa Vladimirom Stojićem ( Atman Active), likom koji je pomagao Waldeku u tim prvim pesmama. Ali je on voleo te takozvane 'fine pesme'. Sa njime sam radio 'Priđi mi ti', 'Gudra', ' Pretty Boy', znači sve ovo gde nema eksplicitnih i prljavih verzija kao što su 'Makro', 'Kurva' i druge. Međutim tu sam upoznao Atman Activa koji njemu pomaže i koji sve to kapira i nije imao predrasude u vezi sa tekstovima pesama i sa njime nastavljam rad. Sve ostale pesme, a potom drugi album, treći album i tako. U početku sam ja pisao dok su bili Green Kool Posse, međutim, u jednom trenutku je Đole, to jest Ramirez, napisao prvi tekst koji je bio objavljen pod imenom "Kurva II". To bio njegov prvi tekst. I ja pročitam tekst i ne verujem, za nekoliko klasa je bolji od drugih. Bacio sam njemu hemijsku i rekao: 'Sada si ti tekstopisac.' Na svakom albumu uvek ima poneka cela moja pesma. A njegove tekstove sam ja koristio kao sirovo meso, prilagođavao svom repovanju i dodavao refrene. Ali glavni tekstopisac je bio Ramirez. I meni je bio velika inspiracija i dao mi je podstrek, a činjenica da sam snimio album me je potpuno napalila."

U to vreme nije bilo jednostavno snimiti bilo šta. Ne samo zbog toga što je tehnički sve bilo daleko komplikovanije, teže, sporije i skuplje nego danas, već i zato što pod sankcijama nismo imali redovno snabdevanje strujom. Svoje grupe za isključivanje struje smo čitali u novinama i svega smo po nekoliko sati dnevno imali mogućnost da obavljamo svakodnevne obaveze poput peranja veša, spremanja klope, grejanje bojlera ili da možda pogledamo neki film. Više sreće su imali ljudi koji su bili povezani na elektrane koje su napajale državne institucije, poput bolnica, domova zdravlja, policijskih stanica, pa su oni uvek imali struju. Ali to su bili retki. U studiju je sve moralo da se snimi i završi u tom kratkom periodu, jer u suprotnom postoji opasnost da izgubiš sav materijal.

"Đole me je pratio do nekog trenutka dok nije prso. Ako nisi seo i odmah završio sve na vreme pola pesme ti se obriše, pa onda moraš sve iz početka. Drugo, radio sam sa likom koji mi je priznao tek mnogo, mnogo godina kasnije da nije verovao u to što radi sa mnom. Radio je sa mnom zato što su mu bili interesantni tekstovi i zato što sam mu lično ja bio zanimljiv pričajući mu moje lične dogodovštine iz tog vremena. I onda sam mu bio gotivan kao neki lik iz kraja koji je imao lude tekstove, ali je on istovremeno radio sa Del Arno bendom i dosta drugih ljudi i uvek me je ostavljao poslednjeg. Trebalo mi je godinu i po dana da sastavim sve te pesme. Mnogo godina kasnije mi je priznao: 'Nikada neću da zaboravim taj trenutak, sviraš mi ispred terase, ja izlazim na prozor, a ti iz svog raspalog trabanta i dižeš ploču i urlaš.' Nije mogao da veruje da sam uspeo. I tek tada se on napalio, razumeš. Počeo je on mene da juri da snimimo drugi album i da uzmemo keš. Drugi album smo uradili za manje od godinu dana. Godine su tu brzo letele. Tada smo počeli da radimo i prve spotove, ali tek kada je izašao spot za pesmu "Misli mene gone", e tada smo postali popularni."

Kako biva sa svakim uspehom, put nije bio jednostavan i razumevanje je bilo deficitarna roba. Pregovaranje za prvi album je trajalo beskrajno dugo, a kada je najzad postignut dogovor sa Jugosdiskom, prvenstvo je, ipak, imao Gru.

"Oni su hteli da mi izbace kasetu, ali su mi rekli da ne mogu da mi izbace cd, jer kao cd moram da platim. A ja sam njih cimao, kao brate, je l' Gru plaća? Ali on je imao Sašu Dragića menadžera koji mu je to sve omogućio. I sad ja ne znam kako da ih ubedim. Nisam mogao da idem na radio sa kasetom, jer je bilo toliko pirata i niko te ne bi shvatio ozbiljno. I meni padne na pamet ideja da ih pitam da li bi oni meni izdali ploče, makar dvesta komada za radio stanice. Ako nemam cd, barem neka mi daju ploču iako one već uveliko izlaze iz upotrebe, ali su još uvek postojali gramofoni u to doba po radio stanicama. I rekao sam im da mi ne treba ni omot, ništa. Samo neka budu one bele gaće, a ja ću da zakačim na svaku ploču kasetni omot da bi znali koja je koja pesma i kako se zovu, ali mi je samo bitno da imam tu ploču. I onda se dešava sada da treba da uradimo spot da bi to išlo u javnost. I tu opet nailazim na problem. Morao sam da im objašnjavam da moram da uradim spot, jer ako budemo imali spot oni će imati bolju prodaju. Dakle, niko tu ništa ne čini meni, nego svi radimo u zajedničkom interesu. Daj da nađemo bilo šta, bilo kako, dajte neku kameru i nekoga da snima, pa ćemo da se snađemo da smontiramo. I oni meni daju brate nekog lika koji fazon snima tekme i boli ga kurac. Uključi kameru, a ovi iz montaže prebacuju i on sedi i ne radi ništa. I sada ja dolazim trabantom, ubacujem njega, nekog lika sa nekakvom rasvetom. Snimali smo na dve-tri lokacije, ispred Bugijeve gajbe, u SoulFoodu i u studiju. I kada se sve to završilo, ja sam toliko pukao, bio sam toliko iscrpljen i rekao sam sebi da je to to. Nemam više snage. Izmontiraću ovo, objaviću, završio sam Višu ekonomsku i baviću se nekom ekonomijom, otkud znam. A u stvari tek od tada počinje bum. Kada je izašao spot i kada je izašla kaseta ja sam zapravo bio uvučen u celu priču."

Nakon nastupa u KST-u, 1995. godine, Sunshine definitivno ispadaju iz okvira rap nastupa i polako prilaze srpskoj rok sceni. Ali žanrovske odrednice su tada bile izuzetno bitne i društveno su raslojavale ljude na mnogo načina. One su predstavljale svojevrsnu kulturološku vertikalu i deo identiteta jedne osobe i pripadnost nekoj supkulturi. Oni su imali svoja pravila igre, svoju formu i način na koji su se te stilsko-tipološke odrednice iskazivale. Svako izlaženje iz toga je obično predstavljalo osudu. U tom kontekstu, Sunshine nisu imali još uvek svoje uporište i borili su se za svoje mesto pod suncem. Išli su na rok nastupe, ali ih ekipa često nije lako prihvatala.

"Pazi, posle KST-a je bio neki rocknroll festival, jer smo mi sada već postali bend i išli smo po rok svirkama, a nismo imali klupske rap nastupe. Staću su kao prozivali kako je sa dizelašima, kako je izdao metal. A meni je bilo jako stalo da se izdvojim od tih dizelaša. I bilo je tu malo svega i svačega dok su nas ljudi prihvatili u tim nekim rok krugovima. A u međuvremenu sam ja sve vreme provodio u studiju, snimao pesme, tekstova je bilo koliko hoćeš i tu dolazi '96. godina i negde u oktobru počinje priča sa puno koncerata. Trebalo nam je vremena da nas ljudi čuju, da se pročuje. Ja sam se '95. godine doselio u 70. blok tu pored Save i upoznao brdo ljudi. Teško se živelo u to vreme, ali ne bih ulazio sada u te blokovske priče. Meni se od te selidbe toliko toga promenilo i ceo taj period do neke rane 2000. godine je meni bio kao neki san. Imali smo strašno puno koncerata, nekada smo jurili i po dva koncerta istog dana. "

Kumuliranjem koncerata širom Srbije i prikupljanjem velike baze fanova, bend je uskoro dostigao kritičnu masu nakon koje više ni oni nisu imali nikakvu kontrolu nad svojom popularnošću. Lansirani su iz andegraunda u mejnstrim i to bez ikakvog kompromisa. Nisu se prodali nikome i nisu odustali od svoje koncepcije. Ako išta bili su još mračniji, još tvrđi, a moji drugari i ja smo, kao i većina mladih u Srbiji tada pomno pratili šta se sa njima dešava i da li će uskoro napraviti nešto veliko, posebno u Beogradu. Tada je došla čuvena 1997. godina i njihov prvi u nizu legendarnih koncerata na Dan zaljubljenih.

"Pošto su koncerti krenuli od oktobra 1996. godine, pa su tu došli novembar, decembar i kada je na red došao januar, tu negde oko Nove godine smo blejali kod Bogija i razmišljali, hajde bre da uradimo neki veliki koncert u Beogradu? Svi kao hajde. Hajde da uradimo bre koncert na Dan zaljubljenih? Svi kao hajde, bila bi dobra fora. I dogovorili smo se da to bude jedan dan, 14. februar. I šta se tu desilo — u roku od dva dana rasprodao se cert.

Mi u šoku.

Otvorimo mi drugi dan i — dum! — rasprodali mi i drugi dan. Pomislili smo, jebo te, je l' treba da otvaramo i treći dan? Ali nismo hteli da se zalećemo baš toliko. Dovoljno je dva dana. E, tu kreće ludnica i tada sam skapirao da se dešava nešto veliko. U to vreme je bio koncert Biohazarda u Hali sportova. I znam da je bilo nešto oko 1900 ljudi, nepuna dva soma. I kao ako pomeriš binu ka sredini, pa malo zgusneš to, može da se napravi dobra atmosfera. I ja sada razmišljam ako smo u SKC-u imali dva puta po soma i po ljudi, mi smo već tada imali soma ljudi više nego Biohazard. Rekao sam svojima: 'Braćo, mi sledeće godine radimo Halu', jer su tek bili u najavi maksi singlovi " 91 preview" i "Kokain". I napunili smo. To je bilo toliko krcato da nije moglo da se diše, brate. I onda 1998. i 1999. godina. A 2000. godine su bila tri dana SKC-a."

Sunshine u drugoj polovini devedesetih godina, uz studentske proteste, rađanje Otpora i ogroman rast buntovničkog duha i solidarnosti među mladima stiče kultni status. Oni su govorili glasom generacije, ali su iznosili i emociju koju smo svi osećali. Niko nije mogao da ospori tu energiju. Tada je i moja majka znala ko su Sunshine. Njihovi spotovi su se vrteli gde god je to bilo moguće i kad god je to bilo moguće.

"Kada smo snimali 'Iza Horizonta', ja sam, zapravo, doneo svoju prangiju. I ona je bila napunjena pravim mecima. Ono što vidite na spotu sam ja stvarno pucao. Tu su bili snimatelji kojima nije bilo svejedno brate, tu na tri metra od mene. I onda se ja kao okrenem ka njima u šali, a oni se bacaju u stranu. Reko' ne brini brate, neću tebe da upucam."

"A nakon toga, Dule Ercegovac koji je bi menadžer grupe Plejboj u to vreme nam je prišao i rekao da oni žele da urade pesmu sa nama. To je bilo negde u vreme kada su radili muziku za film 'Do koske'. I ja sam rekao da je to ok, ako hoće neku zajedničku pesmu možemo da im damo jedan od tekstova sa poslednjeg albuma koji je tada tek izašao, ali sam im rekao da imam jedan opasan tekst koji je baš za Sunshine, a na kojem Plejboj može da bude featuring. I oni su rekli da nema problema, može i tako, jer hoće da rade sa novim tekstom. Kada smo otišli u studio pustili su mi dve matrice, ali su mi eksplicitno rekli da će da mi puste prvo jednu koja je dobra, ali da se njima baš sviđa ta druga i da oni navijaju za drugu i da bi baš voleli da se i meni svidi ta druga. I puste oni prvu stvar i meni se odmah u glavi javi pesma "Kokain". Te Đoletove tekstove sam imao u glavi i kako je krenuo taj uvodni deo meni je samo zvonilo 'Imam mnogo para, imam mnogo kola…', i pojavila se ta vizija pesme, načisto sam odlepio. A potom su mi pustili tu drugu stvar koja me nije doticala ni najmanje. Vidim ja oni se pale tu strašno, posmatraju me i kažu: 'A brate? kakva je ova?' A ja ćutim i čekam da se oni stišaju malo i iskuliraju, pa sam im rekao: 'Ja verujem da se vama više sviđa ova druga, ali braćo ako želite da mi radimo sa vama onda je ova prva.' I tako je počela saradnja. Ubacio sam odmah Atman Activea kao svog producenta i počelo je. U tom periodu smo imali puno koncerata i kada je došao dan za snimanje vokala ja sam strašno bio promukao. Jedva sam govorio. Hteli smo da im javimo da ne mogu da repujem i da nema ništa od snimanja. Došao sam tamo da ih ispoštujem i da im kažem da jedva krkljam i da ne mogu da govorim, a oni su rekli ne, tako je baš super, baš takav glas nam treba, visoke ćemo da ti izvučemo na kompresore. I kada sam ušao u sobu da snimam posmatrao sam ih kroz ono staklo dok sam repovao kako ceo Sunshine i Plejboj skaču na mikseti dok ja izbacujem rime. Filmski."

Početkom 2000. godine Sunshine su još uvek bili vrlo kulturološki relevantan sastav, ali je zvuk krosovera generalno počeo da jenjava, a digitalizacija muzike i njena dostupnost su počele polako da brišu žanrovske granice. Padom Slobodana Miloševića došlo je do talasa velikih kulturoloških promena i mnogi elementi onoga što smo živeli devedesetih i sve ono što je postavilo temelje na kojima danas živimo više ne postoje. Došlo je do smene generacija koje su u neku ruku napravile i radikalan rez sa svime što je obeležilo nas. Nisam ni ja više petnaestogodišnji klinac. I Bane danas živi jedan drugačiji život, trenutno u vakumu između novog albuma, nastupa, ali i problema sa zakonom zbog kojih je dobio presudu za nošenje nanogice na koju, kako i sam kaže ne zna koliko će da čeka, jer ipak ovde ima više presuda nego nanogica, pa je vremenski period u kojem ne može da planira ništa prilično neizvestan. Sprema album sa Kizom iz Robin Huda, kaže da ima materijala za dva izdanja. Izgleda isto, vreme je bilo blagonaklono prema njemu. Završavali smo polako našu bleju na Savskom keju, a meni su danima nakon ovog razgovora zvonili njihovi najveći hitovi . Obrisao sam prašinu sa nekih starih diskova i albume odslušao od početka do kraja, barem još jedan put u svom životu. Plejlistu sam počeo sa "Pretty Boy".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu