​Zašto zaboravljam, a nije do vutre

Mnogo zaboravljam, a to nema veze sa godinama. Oduvek sam bila takva, na jedno uvo uđe, na drugo izađe, slika lica izlapi, pročitano nestane, a doživljeno, kao da se nije ni desilo. Osim u ukupnoj masi impresija.

Nije ni do trave, iako sam, u vreme žestoke konzumacije, gubila nit u sred rečenice, nemajući pojma o čemu sam, uopšte, pričala. To je poznat fenomen koji me je dugo zabavljao, a onda počeo užasno da mi ide na živce.

Prestala sam sa duvanjem, srećom po to malo mozga (memorije) što mi je preostao. Sad držim misli pod kontrolom, bar kad su u pitanju kraći razgovori.

Imena ne pamtim, što nije ništa ekskluzivno. Malo ko ukači tuđe generalije, odmah nakon predstavljanja. Naravno da se i nauka time pozabavila, pa kaže da za pamćenje moramo da budemo motivisani, da nam u sećanju ostaje samo ono za šta smo dubinski zainteresovani.

Nudi i neke vežbe: da ime ponovimo naglas i nađemo asocijaciju sa kojom ćemo ga dovoditi u vezu. Da novog sagovornika što češće oslovljavamo, da ga povežemo sa nekom ličnom osobinom, što zajedno garantuje uspeh.

Probala sam, nije da nisam, ali uzalud, plavuša bi ubrzo postala crnka, visoki i niski se izjednačavali, pune usne pretvarale u tanke, grbavi nosevi u prćaste. Stoga sam digla ruke, rešavajući to njihovim psihološkim opisima „onaj što mnogo voli da priča", „ona što se stalno kezi" i slično, kad ih pominjem. I izbegavajući da ih oslovim.

Da l' je do buljuka novih persona što ih srećem, il' do manjka pouzdanja u svoje pamćenje, kao što sugeriše nauka, zaista ne znam. Tek, češće mi se dešava da nekom prilepim pogrešno ime, neko na koje mi ta osoba više liči, i da prođu meseci, čak godine, da počnem da ga verodostojno identifikujem.

Sa mnogima se po sto puta upoznajem. Pružim ruku, a taj kaže: „znamo se", pa se vadim na umor, „staračku senilnost" – malu šalu na svoj račun koja bi trebalo da rastereti obostranu neugodnost.

Kad je reč o nekom piscu, slikaru, javnoj ličnosti, neretko se suočim sa blokadom. Pa krenem da mucam „onaj na M", a da njegovi lični podaci nemaju ni traga od tog slova. Kad nešto čitam, imena preskačem, pa onda imam problema da povežem likove u štivu. Ponekad moram da se vraćam na početak da utvrdim nosioce radnje da bih, ipak, razumela odnose.

Najveće muke mi je zadavao Markes. Kad stane da niže Hoze Arkadio Buendija Auriliano Melkijades i tako dalje, dođe mi da svisnem, i ubrzo nemam pojma ko je tu kome, zbog čega i kada. Ne prolazim bolje ni s Andrićem, Mešom, ni sa savremenim autorima, pogotovo stranim, koje, eto ni sada ne uspevam da nabrojim. Ali me to ne sprečava da uživam u svemu između naziva. Da se družim sa suštinom.

Ni naslove knjiga ne pamtim, kao ni filmova, utisak mi ostavlja atmosfera. Ne pomaže ni ako neko pokuša da me podseti sažetim prepričavanjem. Koja je onda, uopšte, asna od tzv. duhovnog uzdizanja? Kratka zabava za pileću pamet, te dve jadne vijuge, jednu za jelo, a drugu za olakšavanje.

Svesna sam da ta mana nije samo meni svojstvena, ali mi se čini da niko baš toliko kratko ne drži stvari u skladištu sive moždane mase.

Mnogi se, tako, pri ponovnom susretu – reupoznavanju, pravdaju – „imena ne pamtim, ali lica nikad ne zaboravljam". Na nesreću, ne spadam ni u tu kategoriju. Face su za mene amorfne mase. Najčešće mi u sećanju ostane samo utisak, privlačnost, ili, ređe, odbojnost. Pa se sita isćaskam, a veze nemam sa kime.

Tako se kao i drugi sa sličnim problemom, držim uopštenih tema, i čekam da me sam navede na to ko je. Ali, nekad se zaletim, krenem u ličnu spiku, pa se posle ispostavi da sam ga sa nekim pobrkala. Onda me je neopisiv blam iz koga ne znam kako da se izvučem.

Dešava se da ni taj tačno ne zna ko sam ja, pa nas kontekst dovede do otkrovenja. Recimo, osoba koja nas je povezala.

I ovo se mnogima dešava, kontam.

Ali, nije svakog sramota. Jednom mi se na nekoj žurci desilo da sam se zapričala sa nekim likom. Polazeći od svoje loše memorije, uzdala sam se u njegovo pamćenje.

Ali onda je konzverzacija zašla u ozbiljnije vode, u domen mog kućnog bazena, u kom smo se, navodno, zajedno brčkali.

Nadalje me je, valjda, odao izraz lica, pa je taj zarežao: „Hej, ti nisi ta osoba". Kako da mu objasnim da nisam mogla da se povučem kad nam je tako dobro krenulo sa dijalogom. A i prijalo mi je da na 15-ak minuta budem – buržujka.

Uhvaćena u laži, pribegla sam drugoj, da i ja imam bazen, a da je greška u tome što sam ga pomešala s nekim drugim gostom (sa jedne od mnogobrojnih pokrajbazenskih sesija). Sumnjam da mi je poverovao, i dalje me je gledao mrko, pa sam ubrzo utekla sa mesta unakrsnog brkanja lončića.

Mnogo puta sam se našla u situaciji da me neko zapita: „Da li se sećaš ovoga ili onoga". Ja se maksimalno napregnem, ali od toga ni traga. Kao da sam date prilike prespavala. I bude mi baš žao, lišenoj lepih uspomena. Života punog rupetina.

Među ove nastranosti uma ne spadaju slučajevi rašomonijade. Kad učesnici drugačije interpretiraju minuli događaj. Sećam se da sam se, nakon što bi moj bivši muž nekom prepričao zajednički doživljaj, pitala da li smo skupa bili u to vreme na tom mestu.

Ali, kapiram da je to do pridavanja značaja različitim faktima, i mogućoj nadgradnji istine segmentima imaginacije. Nešto slično se, verovatno, događa i sa istorijom.

To da nikad ne znam ko je sve bio u društvu u nekoj avanturi, ne treba ni da pominjem, pa stanem da mu opisujem ono što je iskusio . I tome ima leka. Za rekonstrukciju služe fotografije, pod uslovom da nisam zaboravila foto-aparat.

Političke prilike vezujem za krucijalne stvari iz svoje prošlosti. Ko bi memorisao sve te njuške, bez ikakve vizije i misije? Stoga i ne glasam, jer, cenim, nisam merodavna.

S datumima sam očajna, pamtim samo svoj i rođendane bliskih prijatelja, ali isključivo onih čiji se dani rođenja poklapaju sa najznačajnijim praznicima. Mog se opet, svi sete, što povezujem sa rodnim Badnjim danom, ali ima nešto i u pažnji. Sebi lako praštam, a teško se popravljam, pa pomoć ne tražim ni na Fejs podsetniku. U moru svakodnevnih gluposti, ne setim se da ga otvorim.

Radim mnogo, za razne medije, a nekad recikliram teme. Ipak, nakon svega par dana, ne mogu da ponovim činjenice do kojih sam došla. Navodno istražila. Najsvežije su mi lekcije iz osnovne škole, ali i one – u grube crte. Ili detalje bez početka i kraja.

Obilje obaveza nikad ne bih ispunila da nije rokovnika, koga od milja zovem „moj mozak". Ponekad pomislim da je svrha mog života da štikliram odrađeno, ali me ta nevesela misao ne odvraća od spasonosne navike. Te se rukovodim geslom „budala pamti, a pametan zapisuje", iako me trenutak kad „mozak" negde zaboravim, dovodi do ludila.

Možda sam povukla na dedu, koji je u svoje davno vreme, na popis stvari koje treba da uradi na moru, stavljao i „okupati se".

Podrazumeva se da gubim lične predmete, i naravno, pare. Toliko je toga otišlo u nepovrat, da žalim samo najdraže primerke. Ručno dorađen džemper, ostavljen u vozu Bar –Beograd, maramu od kašmira koju tek što sam našla na ulici. I čudne slučajeve – brushalter – bez obrazloženja nestanka u jednokratnom seksu na tuđoj teritoriji.

Jednom mi je drugarica Vesna kupila par tirkiznih rukavica za rođendan. Dala mi ih je na vratima, kad sam izlazila da kupim vutru za žurku. Vratila sam se bez njih, nikad prežaljenim. Inače, imam bar deset rasparenih kompleta, pa mogu da lansiram novi modni pravac.

I, da, vutru sam uspela da donesem.

Kišobrane sejem, kao i šalove. Kad nekad nekom nešto pozajmim, mogu od toga da se oprostim.

S obzirom da često svašta i nalazim, prijatelji me teše da se radi o kosmičkoj pravdi.

Moja je pasija da skupljam đubre koje posle ugrađujem u umetničke radove. Dugo sam, baš dugo, pamtila gde sam šta pronašla, razvijajući ponovo tu posebnu emociju. Ali, već odavno ne mogu da povežem komad smeća i mesto nalaska.

To me posebno nervira, ali još više sve redovnija amnezija šta sam od koga dobila. Naime, nosim nasleđenu garderobu, pa tako i deo tuđe energije. Već dugo nisam u stanju da prizovem u svest kroz čiju karmu prolazim.

Kad izlazim iz kuće, treba da uračunam 15 dodatnih minuta da lociram ključeve, novčanik, mobilni.., ako se na vreme setim. Ima nešto i do haosa u mom domaćem ambijentu, torbama, ali je uglavnom do toga što mi je mozak redovno na rezervi.

Stručnjaci kažu da je nemoguće sve pamtiti. Da mozak odbacuje nepotrebno, anulira suvišno. Da nove informacije potiskuju stare, što se zove proaktivna interferencija. Što se mene tiče, priroda se pobrinula da ne budem prebukirana faktima. Što nije sporno kad si umetnik, ali je pogubno ako si novinar.

Sve to ima i dobre strane: radost ponovnog upoznavanja i proživljavanja starih događaja, kao da su se prvi put desili. Samozadovoljstvo i ponos kad nekom konačno upamtim ime. Egzaltirana sreća, kad zagubljenu stvar najzad pronađem. Što može da se desi i odmah ako pribegnem triku: vratim se do mesta gde sam prethodno bila, a da sam toga bila svesna. Tako se desi i da se setim šta sam, ono, 'tela.

Ipak, volim da znam zašto mi se to dešava? Verujem biologiji, ali još više čistoj psihologiji, bez zadiranja u biohemijske procese u mozgu. Stoga sebi postavljam dijagnozu: ja sam, naprosto, površna.

Kao neki leptirić što leti od cveta na cvet. Napojim se polenom, a onda to iserem, željna novih ukusa. Takvi su mi i tekstovi, ma kako se drugačije trudila.

Puni filozofskih opservacija, a bez jake kontekstualne potke. Ili, što bi jedan moj urednik rekao – „neopterećena činjenicama".

Htela sam još nešt da kažem, al' mi misao odlepršala.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu