Film

Dragan Nikolić - najnestvarniji glumac koga smo imali

Nije izgledao kao da postoji van ivica kadra filmova u kojima je iznova u stvari igrao jednu te istu ulogu.

pisao Vuk Bošković
10 Mart 2017, 12:15pm

Dragana Nikolića sam video prvi put na reklami. U stvari, to nije tačno, ali mi je u sećanju tako ostalo. Sigurno ga nisam video prvi put sa 13 godina dok mu Milena Dravić objašnjava da Deda Mraz dolazi da popije kaficu sa njima dvoma. Ali ta stvar je ostala upečatljiva. To da njih dvoje, šarmantni, nasmejani, sa jasnim podtekstom da se zezaju- da ovo što gledate nije ozbiljno i stvarno- to mi je, kao i većini ljudi moje generacije, ostalo kao ono što nam je prva asocijacija na Dragana. I ovo nije nešto negativno ili pogrdno. Biti u reklami, pogotovu u serijalu reklama koje su i dalje kulturološki relevantne - naravno da će, ako treba sa nekim da pije kafu, Deda Mraz to raditi sa Draganom i Milenom, nije nešto čega bi bilo ko trebalo da se stidi. To su kolege glumci i otkrili između ostalog baš zbog tih „Deda Mraz" reklama. One su poslužile kao „dozvola" celoj branši da pronađu svoj brend za koji će biti „ambasadori", jer „ako mogu Dragan i Milena, zašto ne bih mogao/mogla ja?". A ponovno gledanje tih reklama pokazuje baš zašto su njih dvoje, ali pre svega Dragan, bili savršeni za te uloge: jer su bile u skladu sa celokupnom njegovom karijerom. 

Danas će se u prodaji pojaviti monografija o životu i karijeri Dragana Nikolića. U njoj će razni ljudi koji su ga poznavali pričati o tome kakav je bio on. Koliko je bio talentovan i šarmantan, kako je umeo biti i gospodin i mangup, kako je bio savršen za karijeru kojom se bavio. Između lepih fotografija će se nalaziti različite anegdote koje će iznova svakome potvrđivati ono što već misle o Draganu Nikoliću, a to je da ga je bilo jako lako voleti kao čoveka i diviti mu se kao glumcu, jer je stvarno bio jedan od retkih autentičnih filmskih zvezda koje je kinematografija ovih prostora stvorila. A jako je jednostavno utvrditi da je bio filmska zvezda: izgledao je nestvarno. Makar meni. On nikada nije bio „pravo ljudsko biće", nikada nije izgledao tako. Naravno, sve dok tabloidi nisu odlučili da u svom, najodvratnijem gonzo maniru, prenose njegove poslednje dane života protiv njegovih i želja njegove porodice, a uz pomoć korumpiranih lekara.

Skrinšot via Jutjub

Ali Dragan stvarno nije izgledao „stvarno". Nije izgledao kao da postoji van ivica kadra filmova u kojima je iznova u stvari igrao jednu te istu ulogu. Dragana Nikolića u datim okolnostima. Ovo izgleda gotovo kao „uvreda", ali nije tako. Naprotiv. To je najteža stvar koju glumac može da uradi. Da bude toliko harizmatičan, svestan sebe i svoje pojave, svojih mogućnosti, sposobnosti i granica, da bez obzira na okolnosti, bez obzira na scenu, film, radnju, dekor, epohu ili ime lika, uvek bude „svoj", „autentičan", „jedinstven", „jedini glumac koji bi mogao da odigra tu ulogu". 

Svako ima svoje omiljene Draganove filmove, serije i uloge. Kako sam odrastao i nailazio na različite varijante „Dragana kao…" tako je on postajao još „nestvarniji". Nisam ga nikada upoznao, niti sam imao želju, priliku ili mogućnost, ali, kao i svako, imao sam „utisak" da ga poznajem, pre svega zbog toga što je uvek bio „on", šta god da je radio ili igrao. I poslednjih dana, kako sam „kopao" po Jutjubu u pripremi za ovaj tekst, zaključio sam da su moja tri omiljena filma „Kad budem mrtav i beo", „Mlad i zdrav kao ruža" i „Nacionalna klasa". I sva ta tri filma imaju svoje kvalitete koji su čak i vredniji od njegovih uloga, ali nijedan od ta tri filma ne bi bio to što jeste da on nije bio u njima. U po jednoj sceni iz svakog od tih filmova se nalaze svi kvaliteti koji su Dragana činili „Gagom". U tim scenama se svašta nešto dešava, okolnosti su specifične i zadaci su različiti, ali u sve te tri scene Dragan je igrao filmsku zvezdu. Nedodirljivu, jedinstvenu filmsku zvezdu koja ceo film drži na svojim leđima i tera vas ne da gledate, nego da se u potpunosti suživite sa njim.

Kad budem mrtav i beo- Džimi Barka, voli a ne zna da peva.

Postoji čuvena priča o tome kako je Dragan na „prevaru" dobio ulogu Džimija Barke jer nije znao da peva i da je Živojin Pavlović bio očajan kada je otkrio to na snimanju. A onda je shvatio da je priča o pevaču koji ne zna da peva još bolja od one koju je prvobitno hteo da snimi. I tako se Džimi samouvereno, sa trkom u koraku penje na binu pevačkog takmičenja da pokaže šta zna pred punom salom. I muzika počinje i kadar je sve vreme na Gagi koji glumi Džimija Barku - ali je u stvari Gaga, i svi smo sve vreme svesni da je on Gaga, i on počinje da otvara usta i mi shvatamo da ti zvuci koji izlaze iz njegovog grla ne bi trebalo da budu takvi kakvi su. Ali on nastavlja. I nastavlja i nastavlja. I sve je strašnije i publika počinje da zviždi i kadar je i dalje na njemu i njegov izraz lica se ne menja, ali govor tela počinje sasvim malo, gotovo neprimetno, da se menja i postaje sve nesigurniji i uplašeniji. 

Na trenutak se zakašlje, pogleda u bend, onda nazad u publiku koja postaje sve ljuća i ljuća u svojim zvižducima. A Gaga postaje sve tužniji i uplašeniji i nesigurniji. Popeo se na binu kao Sinatra, minut i po kasnije je izgledao kao sunđer natopljen prljavom vodom u ljudskom obliku. Ali nastavlja i pokušava i trudi se sve dok ga zvižduci i prozivke bukvalno ne oteraju sa bine. A on nije hteo ništa loše da uradi, samo da peva. Jer voli to i želi to i daje sve od sebe, ali to nije dovoljno, i nikada neće biti dovoljno, jer za ljude kao što je Džimi Barka, tj za ljude kao što je ovaj lik čiji je identitet na sat i po vremena zauzeo Dragan Nikolić, nema mesta u ovom novom svetu koji nastaje u Jugoslaviji posle svetskog rata. Nema mesta, niti će ga biti. I ta nevinost, ta potpuna nevinost koju Dragan ima na svom licu dok cela sala vrišti na njega zato što nije dovoljno dobar u zabavljanju njih je ono što vas potpuno osvoji. Da, on ne zna da peva i verovatno ne bi trebalo ni da pokuša da se bavi time, ali oni nisu mogli da izdrže ni minut i po njegovog lošeg pevanja? Iako im ništa loše nije uradio? Morali su da ga pretvore u vreću za udarce. Da se iživljavaju nad njim i njegovim samopouzdanjem? Stvarno je to bilo neophodno? Odatle pa na dalje, navijate za njega, kroz postepenu i sve suroviju spiralu na dole koja se završava u poljskom WC-u.

„Mlad i zdrav kao ruža"- Mi smo agenti SUPa, ko vam jebe mater!

Film Jovana Jovanovića je jedan od onih koji su zabranjeni bez zabrane, filmova čije je postojanje protumačeno za „nepristojno", a o nepristojnim stvarima se ne govori - one se gurnu u bunker i svi se pretvaraju kao da se nikada nisu ni desile. Sam film ima mana i problema i na trenutke izgleda više manje kao „omaž" a više kao „prepisivanje" „Novog talasa", ali ova sekvenca, koja je verovatno najbolja u filmu (uz naravno, proročku repliku „"Ja sam vaša budućnost") se bazira pre svega na Gaginoj harizmi. Da, tu je kamera iz ruke i džamp-katovi i „Union Jack" jakna, ali je srž montažne sekvence u svedenosti pokreta, reakcija i ekspresija. Dok ide naracija koja u intenzitetu emocije raste i raste i raste, on kao pojava ostaje miran. Šta god da radi, ostaje miran. Mirno vozi ukradeni auto - miran, šeta kroz šumu - miran, uleće u „makaze" kolima - miran. Uvek, šta god da se dešava, on je iznad situacije. Nema straha, nema nesigurnosti, nema oklevanja, ni u podvođenju prostitutki vojnicima na vojnom roku, ni u odgovaranju na „Šta je bilo u Jajincima, 1943", ni u komentaru „frajer", a ni u „Mi smo agenti SUPa, ko vam jebe mater! Hoćemo da zejabavamo ovaj narod i slično." 

Iz ovog filma se i vuku paralele sa Belmondom, koje svakako stoje, ali bi bilo malo nefer prema Draganu da se naziva „našim Belmondom". Belmondo nikada nije uspeo da pobegne od senke „Do poslednjeg daha" bez obzira koliko pokušavao. Sa druge strane, postoji jasna, čista i jednostavna linija između Dragana kao Džimija Barke i Dragana kao Stevana. Da je to isti on. Da su okolnosti drugačije, da su radnje drugačije, da su raspoloženja drugačija, da su likovi polarne suprotnosti: koliko je Džimi opsednut prihvatanjem, toliko Stevana nije briga šta svet misli o njemu, ali i jednog i drugog igra Dragan, sa svojom harizmom, sa istim stavom, sa istim nivoom i tonom glasa.

Nacionalna klasa - pomorandže

Mrzeo sam i dalje mrzim muziku iz tog filma. Agresivna je, iritantna, glupa i izaziva anksioznost. Ali film je predivan. Šarmantan, duhovit, jednostavan, jasan, sa čistim ulozima, stvarnim likovima i konkretnim posledicama za svaki potez. I sve se sublimira u toj jednostavnoj, prostoj radnji na kraju filma kada Flojd, tj Dragan koji je pozajmio njegov identitet na sat i po, sedi u kupeu, ljušti pomorandže, jede ih i ide u susret „sudbini" koju je pokušavao da izbegne tokom celog filma. Išao je protiv „sistema", pobunio se, pokušao i dao sve od sebe, uradio sve kako je smatrao da treba i na kraju nije uspeo. Jednostavno nije uspeo i sada ne ostaje ništa nego da se uradi ono što mora da se uradi: da se jedu pomorandže dok se ide na odsluženje vojnog roka. I nema preglumljivanja. Nema intenzivnog izjedanja pomorandže sa suzom u oku. Nema krupnjaka. Nema ništa. Gaga samo sedi, gleda oko sebe i jede pomorandžu. I to je to. I sve je jasno. Sve što možete da iščitate iz filma i sve što možete da učitate u film možete da uradite kroz portal te scene i njegove ravnodušnosti zbog ishoda protiv koga se borio iz sve snage i na svaki mogući način.

I Dragan je igrao u još 100 filmskih i TV naslova. I igrao je sve što je moglo da se igra. I sve te uloge mogu da se povežu pravom linijom. Svi ti filmovi i serije i reklame mogu da se povežu putem njegovog osmeha i šarma i prisutnosti koja je zračila iz kadra. I sve to je bilo moguće jer je razumeo jednu jednostavnu stvar sa kojom se i glumci i pisci i reditelji muče: da nije potrebno u svakom trenutku davati apsolutno sve što imaš. Da intenzitet nije isto što i kvalitet, da snaga nije isto što i komunikacija, da gluma nije pretvaranje, i da podržavanje nije isto što i skretanje pažnje na sebe. Da stvari i pokreti i replike mogu da budu svedeni, i da to ne da im neće oduzeti snagu, već naprotiv. I da sva ova pravila važe i za film koji treba da osvoji sve nagrade i za reklamu koja treba da proda kafu.

JOŠ na VICE: