Išao sam na vutra-turu po Avganistanu

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Belgium.

Kao pasionirani duvač, proveo sam nekoliko godina u putovanju kroz region odakle kanabis potiče. Nakon što sam posetio Indiju, Nepal i Pakistan, Avganistan je bio sledeći na mojoj listi, i to zbog svoje jedinstvene kluture gajenja vutre.

Avganistan je pretežno planinska država i nema izlaz na more. Zahvaljujući svojoj poziciji duž važne trgovinske rute između centralne Azije i indijskog subkontinenta, mnoge imerije pokušale su da ga osvoje tokom vekova - ipak, ova država je uspela da se odbrani strane vladavine zahvaljujući svojim nepristupačnim predelima i okrutnoj klimi.

Sovjetski Savez je 1979. godine okupirao ovu državu i postavio komunističku vladu koja je bila izuzetno nepopularna u narodu; sovjetske trupe stalno su trpele napade mudžahedina, islamističkih gerilskih snaga koje su podržavale SAD. Na kraju se Sovjetski Savez, na samom zalasku, povukao iz Avganistana 1989, ali ovo nije okončalo građanski rat koji je od tada samo menjao svoje oblike. 1996, Talibani su preuzeli kontrolu nad Avganistanom, a usledila je vojna invazija snaga SAD 2001. Ipak, od 2017, Talibani su ponovo počeli da zauzimaju teritoriju i trenutno su u boljoj poziciji nego ikada.

Ukratko, decenije sukoba usporile su ekonomski razvoj i odsekli Avganistan od ostatka sveta. U međuvremenu, industrija kanabisa širom sveta je procvetala, a uzgajivači investiraju u hibridne sorte kako bi maksimizirali psihotropičke efekte ove biljke, čime njihov proizvod postaje profitabilniji. Kao rezultat toga, većina kanabisa širom sveta potiče od istih sorti koje imaju visok postotak THC-a.

Ipak, decenije izolacije zaštitile su lokalne sorte kanabisa od modernih hibrida, što Avganistan čini mestom gde je biodiverzitet ove biljke izuzetno raznolik. Zbog toga sam želeo da zabeležim ove retke, prirodne sorte kanabisa pre nego što nestanu. 2018 sam zakazao sastanak u Ambasadi Avganistana u Parizu (najbližoj za mene koji živim u Belgiji), gde su me upozorili da je ova država opasna i rekli da bi trebalo da odsednem u hotelu tokom čitavog putovanja.

Nakon što sam mesec dana proveo stopirajući Uzbekistanom, napokon sam prešao Most Prijateljstva koji spaja Avganistan i Uzbekistan, što je jedini granični prelaz preko Amu Darja reke. Taj most prešle su sovjetske trupe kada su napuštale Avganistan 15. februara 1989. godine nakon što su tamo ratovale čitavu deceniju.

Moja konačna destinacija bio je Mazar-i-Šarif, četvrti po veličini grad u Avganistanu koji se nalazi u predelu najplodnije zemlje u Avganistanu. Ovaj grad proizvodi pamuk, žitarice i voće, ali je takođe poznat i po poljima marihuane.

Čim sam ušao u grad, primetio sam nekoliko biljaka vutre koje rastu oko kuća ljudi, verovatno zasađene za ličnu upotrebu. Kako smo se približavali centru, viđao sam sve više biljaka marihuane, pa čak i čitave bašte.

Iako se kanbis ovde uzaja vekovima, ova biljka ilegalna je u Avganistanu od sedamdesetih godina prošlog veka. Kako bih ostao bezbedan, znao sam da treba da se sprijateljim sa lokalnim farmerima. Ovaj grad je živ i prijateljski nastrojen preko dana, ali je noću opasno biti na ulici. Isprva mi farmeri definitivno nisu verovali, ali su shvatili da samo želim da fotografišem njihov rad, tako da su me pustili da im se približim.

Bio sam zadivljen brojem različitih sorti koje rastu na istom polju. Male i velike, širokih i uzanih listova, zelene, plave, ljubičaste boje, pune semenki ili one koje se sijaju od polena. Neke su mirisale na bobice, a druge na mačju pišaćku. Ovakav biodiverzitet, očigledan već na prvi pogled, očuvan je tradicionalnim pristupom gajenju koji ove farmeri primenjuju. Umesto da kupuju novo seme, oni čuvaju deo od prošlih godina i prikupljaju ga od oplođenih biljaka.

Sezona žetve je između oktobra i decembra. Nakon toga, biljke se suše i obrađuju. Lokalci ne puše hedove kanabisa; umesto toga, oni biljku pretvaraju u hašiš. U pitanju je tradicionalni metod filterisanja polena kanabisa, čime se dobija proizvod veće koncentracije. U pitanju je praksa koja je verovatno potekla iz predela između severnog Irana i severnog Avganistana u srednjem veku.

Aktivne supstance kanabisa, THC i CBD, prave se u trihomama, polenovim kesicama koje se nalaze na površini lista biljke. Kako bi se napravio hašiš, prvo se polen odvaja od lišća. Onda se proizvod zagreva i pritiska, kako bi se otpustila ulja. Hašiš u Avganistanu često je tamne boje spolja, svetliji iznutra.

U ovom regionu, pušenje hašiša povezuje se sa socijalizacijom sa prijateljima i porodicom. Jedna od najstarijih tehnika pušenja sastoji se od mrvljenja i paljenja hašiša, a onda udisanja isparenja kroz slamčicu dok se malo vode drži u ustima. Ova tehnika se zove naysha, i poprilično je efektivna - kao da pretvarate sopstvena usta u bong.

Lokalci takođe koriste i male drvene vodene lule slične nargili, ali se drže u jednoj ruci. Mnogi uzgajivači imaju sobe za pušenje u svojim domovima, gde primaju goste. U ovom gradu mogu se pronaći i barovi gde ljudi zajedno puše i piju zeleni čaj. Lokalni pušači su me lepo prihvatili, delovali su kao da su radi da u svoj krug prihvate i turistu. Vajb je bio opušten, a razgovori i smeh pratili su dodavanje lule.

Naravno, vutra se u Avganistanu puši i u džointima. Povremeno sam na ulici viđao ljude da čitave štapiće čistog hašiša ubacuju u ispražnjenu cigaretu. Neki su oblizivali džointe pre pušenja, što omogućava da hašiš gori duže, kao i da otpusti ulja. Zbog toga se jedan džoint koji deli grupa od deset ljudi puši i po dvadeset minuta bez gašenja.

Na osnovu mojih ličnih opservacija, deluje kao da se kultura povezana sa kanabisom u Avganistanu nije menjala vekovima. Nakon decenija konflikta, ekonomija ove države zasniva se na gajenju druge, mnogo opasnije biljke - opijumskog maka. Profiti od uzgajanja ove biljke su jedan od osnovnih izvora profita Talibana, uprkos trudu SAD da obustavi ovu proizvodnju. Za većinu ostalih potrepština, Avganistan se oslanja na uvoz.

Do dan danas sam zadivljen kontrastom koji se vidi između konzervativne svakodnevice u Avganistanu i bogate kulture kanabisa koja postoji u ovom regionu, a koja počiva na iskusnim uzgajivačima i prenošenju ovih znanja s kolena na koleno.

Knjiga Lukasa Stracerija pod naslovom “Afghanistan: A Cannabis Fortress” može se poručiti direktno sa njegovog Instagram naloga @lucaswiseup.

U nastavku pogledajte još fotografija iz njegove knjige: