vanredno stanje

Ova devojka dostavlja hranu u Beogradu za vreme vanrednog stanja

“Mi smo konstantno u kontaktu sa ljudima. Uprkos tome što su mnogi prestali da rade, mi i dalje dostavljamo hranu, ljudi nisu gladni.“
27 April 2020, 11:06am
isidora
Foto ilustracija: 

Nik Anderson, Flickr

“Kada je sve počinjalo, pitali smo se šta će biti,“ priča Isidora, koja radi kao dostavljačica hrane u Beogradu. Pozvala sam je telefonom kako bih iz prve ruke saznala kako ovih dana izgleda biti u stalnom kontaktu sa ljudima i donositi im hranu u vreme kada se mnogi brinu da će ih najobičniji izlazak na ulicu ili odlazak do supermarketa potencijalno ugroziti.

“Svi mi imamo maske i rukavice, i iako se možda u tom smislu ne brinemo za nas, svesni smo šta ova situacija stvara drugima i da je prijatnije da nekoga vidiš sa zaštitom, ako ga već viđaš,“ objašnjava Isidora i dodaje da je evenutalna jedina otežavajuća okolnost za nju to što vozi bicikl . “Dok voziš neku uzbrdicu sa tovarom na leđima ume da budem malo teže. Ipak, šta se mora nije teško.“

Ona mi priča da je u toku prve dve nedelje vanrednog stanja obim posla znatno opao. “Kako je porastao broj zaraženih, tako su ljudi počeli manje da naručuju - ne znam da li je bilo zbog panike. Obično oko jedan, dva popodne bude gužva oko ručka sa porudžbinama,“ priča Isidora i dodaje da se u to doba dana često desi da dostavljač pokupi dve porudžbine iz dva različita restorana, pa dostavlja, pa dobije još jednu porudžbinu… “Inače je posao brz i dinamičan, bukvalno kao igrica, samo obavljaš te porudžbine“, objašnjava Isidora. Ali kada je počelo vanredno stanje, delovalo kao da je igrica pukla a Windows se zamrzao.

“Sretala sam se sa kolegama na ulici i baš smo komentarisali da nam nije jasno šta se dešava,“ priča Isidora. “I među dostavljačima su bila podeljena mišljenja kada govorimo o tome šta smo očekivali za vreme vanrednog stanja - jedan deo dostavljača mislio je da će biti više posla, baš zbog toga što ljudi ne mogu da izlaze… zaželeće se. Drugi deo je bio manje optimističan: ekonomska kriza, haos, ljudi gube poslove, gde će sad još i da naručuju i plaćaju dostavu…“

Kako je prvi zaraženi registrovan u Srbiji, tako je svakoga dana bilo sve manje i manje posla. Isidora kaže da je preokret nastao kada je kompanija za koju radi uvela obaveznu beskontaktnu dostavu. To izgleda tako što dostavljač ode u restoran, otvori svoju torbu, osoba iz restorana stavi hranu unutra, dostavljač zatvori torbu i ima adresu gde da stigne. “Tu dođeš i bukvalno ljudima spustiš kesu sa hranom na otirač, pozvoniš i nestaneš,“ objašnjava ona. “Neki ljudi sada ostavljaju bakšiš na otiraču, ili zalepe na vrata. Lepo je, ali i nekako glupo.“

Isidora kaže da joj prevashodno nedostaje kontakt sa ljudima, što je i jedan od razloga zbog koga inače uživa u svom poslu. “Kada sam počinjala da radim pričala sam da mi je žao što ne mogu da snimam sve ljude i sva vrata… Nekako je uvek interesantno da budeš u kontaktu sa ljudima,“ priča ona. “Često se i zapričaš sa njima, sklopiš celu priču u normalnim okolnostima, a sada toga nema. Brže je, ali i dosadnije. Baš se oseća smor u gradu.“

Ona kaže da je inače navikla na vožnju kroz Beograd, u kome su stalno gužve, a sada ničega nema. “Svim dostavljačima je tako,“ rekla mi je Isidora. “Mi nismo tu zbog posla ili novca, znali smo da će toga biti manje, nego baš i zbog te zanimljivosti našeg posla, konkretno. Svi se nadamo da će brzo proći.“

Pitala sam je da li ima dozvolu da radi i za vreme policijskog časa. U momentu našeg razgovora, još uvek je nije imala. “Treba da budeš prijavljen na biro, da imaš firmu preko koje si prijavljen radnik, da bi tvoja firma aplicirala za dozvolu za radnike,“ objasnila mi je. “Kada je tek krenuo policijski čas od osam, kolege kažu da nisu mogli da prođu sto metara nekom ulicom a da ih policija odmah ne zaustavi i legitimiše, što je i normalno.“

Ona mi je objasnila da sada veliki broj restorana radi posle pet. “Verujem da bi bilo zanimljivo, pa čak i to sa policijom. Gledam da uklopim sa obavezama na fakultetu - oni su to sve nekako namestili da bude posle pet, tako da i nemam toliko vremena, jer radim pre toga.“ Isidora, uz to što radi, studira sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Posao za vreme policijskog časa i dalje ide, a Isidora kaž da posle pet ima još više posla. “Zbog toga što nemaju svi dozvole za kretanje, neke kolege stižu da odrade po šest porudžbina u satu, pogotovo jer na ulicama nema nikoga. Zapravo, ukoliko radiš posao dostavljača posle pet ovih dana, možda ti je i isplativije nego što je slučaj bio kada je situacija bila normalna,“ priča Isidora.

“Upravo se desilo ono što sam i očekivala, posle nedelju dana, kada su ljudi krenuli da koriste svoje zalihe, skapirali su da im ipak nedostaje da im neko spremi i da im nedostaje taj neki dodir sa spoljašnošću, pa su krenuli opet da naručuju.“ Takođe, ona kaže da se i preko dana na ulicama Beograda oseća velika razlika.

“Od kada je krenulo sunce, ljudi su krenuli da budu po ulici. Svi smo navikli na to da je Beograd uvek pun, uvek su pune ulice, pogotovo u centru, kuda mi najčešće vozimo. Pre neki dan vraćala sam se biciklom kući sa posla i svi ljudi na ulici imaju pse uz sebe, idu kući. Takva je atmosfera, kao da se grad zatvara. Na ulicama nema nikoga, sve je tiho… Jako apokaliptična scena. Pogotovo od kada je počeo da duva vetar, gledaš papire kao lete po praznim ulicama,“ uz smeh priča Isidora.

Takođe, ona primećuje da joj se čini da su dostavljači manje zabrinuti od ljudi kojima dostavljaju. Opet, kako kaže, podeljena su mišljenja. Sa druge strane, ona kaže da nije mogla da ne radi ništa. “Takav sam karakter da ne mogu da sedim kod kuće, da budem mirna. Iskreno, baš uživam u svojoj situaciji što sam dostavljač hrane, i što imam takvu radnu obavezu da radim preko dana, da mi je dnevna rutina donekle slična kao i ranije. Mislim da je to nešto što ljudima trenutno baš fali, i nešto na čemu sam ja baš zahvalna. Sada, trenutno, ne bih menjala svoj posao ni za šta, bukvalno,“ kaže ona. “A i mogu da pomognem drugima, jedino to što ih manje viđam.“

“Kada sam kretala da radim, svima je bilo interesantno to što sam žensko i što vozim bicikl, radim fizički posao. Očigledno je ovaj posao donekle bio rezervisan za muškarce. Kada ti je poslednji put neko doneo nešto, a da nije bio muškarac?“ pitala je Isidora mene - a ja, iskreno nisam znala šta da joj odgovorim. Zapravo, ako izuzmemo jednu dostavljačicu koja često dolazi kada poručujem pastu iz jednog lokala, Isidora je bila prva devojka koju sam videla u uniformi dostavljača.

“Ranije je bilo samo nas tri, sada nas je šest. Ljudi kada te vide na vratima uvek imaju pitanja, roditelji sa decom na ulici uvek komentarišu. Takođe, i kolege su bili iznenađeni time što i devojke podjednako dobro mogu da rade ovaj posao, što je bilo apsolutno presmešno,“ kaže ona.

Priča mi da je i inače jako interesantna stvar vezana za njen posao to koliko su dostavljači svi povezani. “Meni je jedan od najdivnijih dana na poslu bio onaj kada mi je kolega iz druge firme prišao i pitao da budem u njihovom sindikatu. Naravno, kao odgovorni student sociologije, prihvatila sam rado tu ponudu. I zapravo, ljudi su stvorili zajednički identitet. Svi se saosećamo sa tom rečju dostavljač. Toliko smo umreženi i povezani da, kad god se nekome nešto desilo na terenu, imao je pruženu pomoć. Nisam mislila da će biti ovako, mislila sam da će to biti moj studentski posao na kome ću malo da se vozim biciklom po Beogradu, i to će biti to. A u stvari, to je jedan potpuno novi svet.“

Posao je specifičan, objasnila mi je. “Nemaš šefa, nego imaš aplikaciju, pa se ne osećaš kao da si na poslu. Kada su nam smanjili bonuse, ljudi su se aktivirali, štrajkovali. Sada postoje i sajtovi za podršku dostavljačima. “Od kad sam krenula da radim, krenula sam da dobijam i tu povratnu informaciju od ljudi, to neko čuđenje, kada su ljudi krenuli da me zaustavljaju na ulici,“ priča ona. “Shvatila sam da je ovaj posao nešto za šta treba da se izborim, i da krenem da dovodim još koleginica, i to je meni najzanimljiviji deo - imam i nešto za razmišljanje, i za popravljanje i menjanje, i to mi je baš strava. Zato i ostajem u ovome - moram da priznam, mislim da ću svoje sociološko znanje upotrebiti da skapiram ovaj fenomen našeg dostavljačkog sindikata.“

Ona mi kaže da je i njima dostavljačima, kao i svima trenutno glavna tema korona virus. Ipak, ona dodaje da joj je isprva bilo pomalo i žao što ih niko ne spominje. “Kada se slučajno sretnemo ispred nekog restorana, uvek smo u fazonu, metar i po odstojanja, delimo gelove za dezinfekciju ruku…“ prepričava ona. “Ono što se mi zezamo u grupi i jeste istina, da smo na frontu, prva linija borbe,“ objašnjava Isidora nešto ozbiljnijim tonom. “Mi smo konstantno u kontaktu sa ljudima. Uprkos tome što su mnogi prestali da rade, mi i dalje dostavljamo hranu, ljudi nisu gladni,“ zaključila je.

Hvala, Isidora!