​Kad Amerikanci oponašaju engleske fudbalske navijače

Prošle subote, navijači Sijetl Saundersa putovali su skoro 4,000 kilometara od obale do obale da bi pomogli svom timu da pobedi Toronto u finalu MLS kupa. Kao da je iz „Opstanka", ta migracija dovoljno govori o navijačkom fanatizmu u zemlji razmera Amerike, gde su rutinska stvar putovanja kao što je Plimut-Karlajl, najdalje gostovanje u engleskom fudbalu (skromnih 500 kilometara).

Zanimljivi su rituali i tradicije u fudbalskoj naciji koja pokušava da održi pažnju konstantnim prilivom novotarija. Prethodnih par godina ne samo što uvoze igrače i trenere u MLS, već i stil navijanja, kulturne fenomene klupska pripadnosti iz Premijer lige i Bundeslige. Ali pre nego što se upustimo u analizu stanja severnoameričkog navijača, moramo prvo da… ne pogledamo, već upijemo – iskusimo – ovaj video:

Sad kad smo to skinuli sa dnevnog reda, da pređemo na važna pitanja: zašto se Amerikanci toliko lože makazice?

§

Svetsko prvenstvo u fudbalu 1994 je održano u Sjedinjenim Američkim Državama. To je prvi međunarodni turnir kog se ja (jedva) sećam. Pošto sam bio mali a utakmice su po lokalnom vremenu počinjale u sitne sate, morao sam da ih gledam u svojoj sobi na nekom usranom starom televizoru, lica zalepljenog uz ekran, zvuka na minimumu da bih mogao da čujem ako neko počne da se penje uz stepenice. Pošto su mi kuću sagradili idioti, stepenice su često škripale same od sebe; posle svake lažne uzbune, vraćao sam se do TV-a da ga ponovo uključim i ručno nađem odgovarajući kanal. Ali bilo je vredno truda. Georgi Hadži i njegov suludi lob protiv Kolumbije; Kenet Anderson isto to protiv Brazila ; Džek Čarlton, pasionirani lovac na jelene , urla na zvaničnike u vrelini Orlanda; dresovi boje duge blistaju na suncu; najtužniji konjski rep na svetu ; očigledno najdrogiraniji genije na svetu . Ceo svet fudbala, pa još bez Engleske, paradirao je predamnom po prvi put u mom skrivenom satelitskom aranžmanu.

Mnoge scene sa ovog turnira su, u doba pre gifova, ipak uspele da se urežu u kolektivnu svest cele generacije. Ali jedan trenutak, iz očiglednog razloga, Amerikanci bolje pamte od svih ostalih. Ovaj:

[daily_motion src='//www.dailymotion.com/embed/video/x31fjgf' width='480' height='270']

USA vs Colombia 1994 World Cup - Balboa bicycle… by DeandreaMoe

… pokušaj Marsela Balboe da postigne gol iz makazica.

Zašto je to bilo bitno? Zato što odnos SAD prema makazicama odražava njihov odnos prema fudbalu generalno. Balboa je naravno promašio, ali to nema veze ni sa čim. Odavno se priča o teškom putu koji je fudbal morao da pređe da bi dopro do američkih srca – zbog prirode sporta, niskih rezultata i mučnog pohoda do tri, jednog, ili nula bodova. Iako su te prepreke danas u velikoj meri prevaziđene i sve više Amera počinje da se zamlaćuje fudbalskim statistikama, teško je oteti se utisku da bi popularnost fudbala bila bliže popularnosti ostalih američkih sportova kad bi samo uspeo da bude malo dramatičniji – da se akcija odigrava u kratkim, režiranim segmentima, da se prati neki scenario jasniji od naizgled nasumičnog bazanja 22 igrača po travnatoj površini, da se ubaci nekoliko pauza u kojima bi dešavanja mogla da se analiziraju i repriziraju. Meni je, poređenja radi, teško da shvatim kako brojni sporedni NFL igrači zablistaju na par sekundi a onda ih više nema; tako nešto nije na raspolaganju Martinu Keliju, Kristijanu Kabaselu, ili Mohamedu Elneniju, jer je fudbal osmišljen drugačije i teče drugačije.

E, ali zato makazice – taj šut preko glave je verovatno najnefudbalskija stvar u fudbalu. Deluje aranžirano, kao cirkuska tačka. Naravno da će Amerikancima ovaj akrobatski šut smešnog brkatog braniča sa prezimenom holivudskog boksera ostati najupečatljivija scena u istoriji fudbala, nezavisno od toga što je promašio gol. U tom suncem obasjanom deliću sekunde, Balboa je definisao američki stav prema fudbalu. Ako mislite da preterujem, evo kako američki komentatori reaguju na makazice italijanskog debla pod imenom Amauri , gol postignut sa čitavih pet metara. Ne daj bože da na Jutjubu vide gol Trevora Sinklera protiv Mančester Junajteda , teško da bi im srce izdržalo.

I tako se vraćamo na početak, do onog pokušaja vođe navijača iz prvog video klipa, Robija Branoma. Branom je, biografski gledano, prilično normalan beli Amerikanac sa pristojnim obrazovanjem zaposlen u energetskom sektoru. Pa ipak, on u slobodno vreme voli da skokne do CenturyLink Field stadiona gde nastupa kao vođa navijača za svoje voljene Sijetl Saunderse. Kao „kapo", navijače predvodi u skandiranju parola koje je sam sastavio posle putovanja u Evropu. „Skoro svakog leta svratim tamo da učim zanat", kaže on, „da vidim kako se stvarno navija."

Ne znam koju to evropsku letnju ligu gospodin Branom gleda. Nisam siguran da ovo znači da je uspešno „izučio zanat":

Ne kažem da Amerikancima treba zabraniti da navijaju za svoje fudbalske klubove, to bi bilo apsurdno i posebno okrutno prema Sijetlu koji je po prvi put u istoriji kluba dospeo u finale MLS kupa. Nadam se da je Branom, koji je godinama pratio svoj tim kroz sezone osrednjeg uspeha, uzbuđen i ponosan što je njegova ljubav najzad nagrađena na terenu. Ono što žalim da kažem je da me nervira njihova gola, glupava anglofilija. Ne mogu da je podnesem.

Kad gledam Robija Branoma, neprijatno mi je iz više razloga. Možda zbog toga što predstavlja žudnju za Engleskom kakva niti postoji niti je ikad postojala. Možda zbog toga što njegova gotovo detinja, nimalo cinična ljubav prema sportu kontrira očajničkom fudbalskom angstu koji mene obuzima dva puta nedeljno. A možda samo zato što ulaže toliko nepotrebnog truda da bi ličio na nekog drugog. Nervira me koliko i glumci u onim „imerzivnim teatarskim iskustvima"; dođe ti da ga uhvatiš, protreseš, i kažeš mu da je dosta bilo, da ne mora više da se pretvara.

Navijači Toronta, protivnika Sijetla u predstojećem finalu kupa, takođe imaju iskustva u ovakvom kurobecanju. Na primer, evo klipa u kom skandiraju „sudija je drkadžija":

Utakmica u tom trenutku još nije ni počela, znači ovo nije ciljani ad hominem napad na konkretnog sudiju kao pojedinca. Ne, navijači Toronta se očigledno bune protiv sudije kao koncepta, protiv ideje nekog nezavisnog delioca pravde koji sprečava fudbal da postane beskrajno rvanje u blatu, krvi, i govnima slobodnim stilom, umetnost performansa u rangu globalnog zagrevanja, modernizma, ili nekog drugog velelepnog istorijskog projekta ljudskog roda. Sa druge strane, očigledno je da se samo zajebavaju. Ipak, ova poznata fraza neprirodno zvuči kad je izgovaraju severnoamerikanci, čija je razbibriga obično nešto uređenijeg karaktera.

Vrhunac ove uvozne partizanštine je bez sumnje novonastali rivalitet između navijača Njujork Red Bulsa i Njujork Sitija, čiji meč niko na svetu još ne zove „Hadson derbi". Obe grupacije mnogo pažnje posvećuju nomenklaturi – u Red Buls ekipe ubrajaju se „Garden stejt ultras" i „Vikinška vojska", a okupljaju se na južnoj tribini Red Bul Arene. Sa druge strane, Sitijeva prvoosnovana navijačka grupa zove se „Treća šina", po čeličnom sprovodniku elektriciteta u gradskom metrou. Nisu se loše imenovali, što samo dodatno otežava činjenicu da tokom ove ne naročito impresivne tuče u Nju Džerziju prošlog avgusta nisu uspeli da ispravno izgovore trosložnu frazu:

In New Jersey and immediately encounter crowd trouble ahead of the New York derby (Red Bulls-City). Video: — Rob Harris (@RobHarris)August 9, 2015

Inače, sukob se desio ispred „prvog gastro kluba u Njuarku":

Just before it turned violent — Rob Harris (@RobHarris)August 9, 2015

Ironiju lokacije ovog bojnog polja nadmašio je samo Hard Rock Cafe :

Neka pitanja se neizbežno nameću. Na čemu se uopšte bazira ovaj vatreni rivalitet između kluba nazvanog po energetskom piću i kluba osnovanog davne 2015. godine? Kakva ih to uzajamna mržnja pokreće da rizikuju gnev američkih policajaca, koji za razliku od engleskih nose smrtonosno oružje i ne libe se da ga upotrebe?

Ključna stvar je sledeća: ovi MLS navijači imitiraju ponašanje viđeno na nekim engleskim stadionima, ali neke stvari iz engleskog fudbala prosto nije moguće imitirati. Na primer, jasno je da engleska huliganska tradicija potiče iz smrti industrijskog sektora, masovne nezaposlenosti, regionalne i rasne netrpeljivosti, protesta protiv okrutne vlasti, korumpirane policije, i usahlog imperijalizma. Takođe je jasno da američka huliganska tradicija potiče iz filma o hobitu koji dobije batine na meču Vest Hema . Ova dva fenomena nisu uporediva, ali to ipak nije sprečilo navijače NY Sitija – kluba osnovanog prošle godine zahvaljujući naftnom bogatstvu Abu Dabija – da podrže popularni antikorporativni pokret Against Modern Football:

— ¡Falta! (@pete_scanlon)May 18, 2016

Iako Engleska nije igrala na Svetskom šampionatu u Americi 1994, to takmičenje je ipak bila prelomna tačka za engleski fudbal. Poslednje pre nego što su Premijer liga i Skaj ozbiljno krenuli sa poslom; poslednje o kome nismo znali ništa osim da Gabrijel Batistuta ume jako da šutne; poslednje pre nego što su procvetale menadžerske simulacije, internet, i uvoz stranih fudbalera/trenera; poslednje takmičenje pre nego što je Engleska izgubila fudbalsku nevinost. Više nismo mogli da svratimo svake druge godine na međunarodni turnir potpuno neobavešteni o stranim fudbalerima, stilu igre, životnim pričama iza čudnih frizura. Moje najjače sećanje na SAD '94 je osećaj iznenađenja i identiteta – timovi su mi se pojavili na ekranu kao misterija, a sa njega su nestali kao precizno definisani entiteti kojih se i dan danas dobro sećam. Mnoge od njih vodili su harizmatični diktatori sa desetkom na leđima: Hadži, Stoičkov, Maradona, Bađo, Valderama, Rai, Dalin, Mateus, Okoča, Šifo, Berkamp. Ništa mi tu nije bilo ni poznato ni homogeno kao što je za mnoge danas. Zato mi je depresivna pomisao da se Amerikanci trude da oponašaju englesku navijačku kulturu.

Daleko od toga da želim Robiju Bransonu da mu tim izgubi u finalu. Nadam se da će njegov Sijetl da osvoji kup i donese mu taj prvi osećaj trijumfa. Nadam se da će posle toga on shvatiti da se kulturu gradi isključivo od temelja: sećanja, lojalnost, vreme. Posebno bi me obradovalo ako bi pobedonosni gol neko postigao makazicama, posle centaršuta iz kornera, a strelac da ima smešne brkove i da se zove isto kao neki filmski bokser. Znači, da ne bude Tajron Mirs.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu