Kako bi izgledala Francuska kada bi Marin Le Pen postala predsednica

Glavna fotografija: Kadar iz poromotivnog spota kampanje Marin le Pen

Već nekoliko meseci, rezultati istraživanja javnog mnjenja u Francuskoj su prilično jednoglasna: Marin Le Pen će najverovatnije proći prvi krug predsedničkih izbora. Ta ista istraživanja kažu da će biti pobeđena u drugom krugu, ali zamislimo na trenutak da se dogodi nezamislivo. Zamislimo da će u osam uveče 7. maja Marin Le Pen biti proglašena za pobednicu na predsedničkim izborima u Francuskoj. Šta bi to značilo?

Kao nova stanarka Jelisejske palate – gde francuski predsednici žive od 1848. godine – mogla bi da okrene ovu zemlju naglavačke, ne samo tako što će „obnoviti odgovarajuće muzičko obrazovanje u školama (što je 112. tačka njenog državnog manifesta od 114. tačaka), već i tako što će izmeniti Ustav, isključiti Francusku iz Evropske unije, ponovo uvesti francusku valutu i zatvoriti granice. Drugim rečima, kada bi ideje Le Penove bile sprovedene u delo onakve kakve su, sve bi se promenilo za narod Francuske, francuske institucije, Evropsku uniju i finansijska tržišta.

Da bih saznala koliko bi loše moglo da bude, pozvala sam Nikolu Lebura, istoričara specijalizovanog za Nacionalni front Le Penove, da dođe u kancelariju VICE France i pomogne nam da rasvetlimo ovu moguću budućnost.

Novi francuski predsednik obično bude inaugurisan deset dana nakon drugog kruga predsedničkih izbora, na kraju poslednjeg dana mandata odlazećeg predsednika – što bi u ovom slučaju bio 14. maj 2017. Pre tog datuma, Marin Le Pen zvanično ne bi bila predsednica – to bi bio period tranzicije tokom kojeg bi se upoznavala sa svojim zaduženjima i sa strane gledala kako finansijska tržišta zapadaju u krizu.

Kada bi Le Pen bila izabrana, gotovo je sigurno da bi investitori požurili da prodaju francuske obveznice, u strahu od mogućnosti da zemlja napusti Evrozonu, a možda čak i EU – ili da bi kaznili zemlju zbog takvog političkog izbora. Ekonomista Gael Žiro tvrdi da će, ako se to dogodi, Francuska moći da uzima zajmove samo uz znatno više kamate. I Le Pen zna da bi moglo da dođe do takve situacije, pa je predložila da Banka Francuske dobije ovlašćenje da otkupi francuski dug (43. tačka njenog manifesta) i pozajmi novac državi. To sada nije moguće, i moglo bi da dovede do zapanjujuće inflacije. Spolja gledano, kada bi investitori izneli novac iz Francuske i uložili ga negde drugde, francuske banke bi mogle da upadnu u krizu nelikvidnosti i ekonomski poredak u svetu bi bio uzdrman.

Nakon predsedničkih izbora, u junu slede parlamentarni, na kojima se biraju poslanici za Narodnu skupštinu. Ako dobar deo poslanika bude izabran iz partije nove predsednice, ona će moći da računa na apsolutnu većinu, što bi joj vladanje učinilo mnogo lakšim. Međutim, kao što se i u prošlosti događalo, ostale partije bi mogle da se udruže i naprave koaliciju da bi se postarale za to da Nacionalni front ne stekne veću moć.

Dobio većinu ili ne, Nacionalni front će u junu najverovatnije osvojiti značajan broj poslaničkih mesta u Parlamentu, ako Le Pen u maju bude izabrana za predsednicu. Čitava partija će uzjahati na njenom talasu pobede – pobeda na predsedničkim izborima privlači još birača, i potencijalni poslanici još jedne desničarske stranke, Republikanske partije, mogli bi da je podrže – što bi značilo da će imati znatno veći broj poslaničkih mesta. Kao što je Le Pen nedavno izjavila za francuski list Mond: „Poslednjih nekoliko godina smo u partiju primali ljude drugačijeg porekla. Mnogi će želeti da nam se pridruže nakon prvog kruga izbora, između prvog i drugog kruga."

_____________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE News film Smrtonosni put do Evrope - izbeglice na moru

Tokom kampanje, Le Pen je isticala da joj je prvi cilj da „ljudima vrati njihov glas". Način na koji misli to da izvede je prilično visoko na spisku: u drugoj tački njenog manifesta često se pominju referendumi, od kojih bio joj neki omogućili da izmeni francuski Ustav.

Da li bi francuski birači koji nisu glasali za nju trebalo da budu zabrinuti zbog tih referenduma? Prema Leburu, to bi zapravo moglo da im da moć da odluče u kom pravcu zemlja treba da ide: građani Francuske bi mogli da se suprotstave predlogu Le Pen da na referendumu zaokruže „ne". Prilikom svakog referenduma, ugled predsednice će biti doveden u pitanje, kao i politika koju želi da sprovede.

Marin Le Pen želi da umanji uticaj EU u Francuskoj, brže nego što možete da izgovorite „jedinstveno tržište". Rekla je to za Mond. Ako pobedi, organizovaće referendum odmah nakon izbora, sa ciljem da, po njenim rečima, „osigura ustavno preimućstvo francuskih zakona nad evropskim sporazumima". Ako dobije mandat, planira da ode u Brisel i pregovara o stvarima za koje veruje da su od vitalnog značaja za nezavisnost Francuske: da ponovo uvede nacionalnu valutu, da Evropski parlament nema uticaja u Francuskoj i da zemlja ima potpunu vlast nad svojim budžetom i teritorijom. To je bukvalno prva tačka njenog manifesta od 144 tačke.

Takođe planira još jedan referendum o tome da li Francuska treba da ostane u EU, šest meseci od početka njenog predsedničkog mandata. Rekla je da će, ako joj EU prilikom tih pregovora da sve što traži – što je, znate, malo verovatno – podstaći francuski narod da ostane u EU. Ali ako se to ne dogodi, založiće se za izlazak iz EU.

I kako bi francuska javnost glasala na referendumu o članstvu u EU? Nema skorijih proverenih podataka, ali u martu 2016. (pre nego što je Velika Britanija izglasala da napusti EU), 53 procenata francuskog stanovništva je bilo za referendum, dok je dva meseca kasnije, 45 procenata reklo da žele da ostanu, u odnosu na 33 procenata onihkoji su želeli da odu. Lebur mi kaže da je nakon što su Britanci izglasali izlazak „ispitivanje pokazalo da su Francuzi posle Bregzita skloniji tome da ostanu u EU". Šezdeset sedam odsto ispitanih je u tom trenutku izjavilo da je članstvo u EU prilično dobra stvar.

Mnoge od 144 mera u manifestu Le Penove se odnose na radničku klasu. Kao što je njena namera da starosna granica za penziju bude 60 godina, da se revidira osnovna penzija i da se za pet procenata smanje cene gasa i električne energije. Ona misli da bi dodatna sredstva za te mere mogla da se obezbede smanjivanjem troškova za imigrante i EU. U manifestu ističe da se nada da će „uvesti red u francuske javne finansije, time što će stati na put nenamenskom trošenju javnih sredstava (naročito onih povezanih sa imigracijom i Evropskom unijom), i boriti se protiv utaje poreza, kao i regulisati javne troškove. Na primer, uštede bi mogle da potiču od ukidanja medicinske pomoći nezavedenim imigrantima.

Neprijatelji Marin Le Pen su imigranti, a ne, na primer, finansijski sektor. Ona ni na jednom mestu ne kaže da bi dodatna sredstva mogla da se obezbede oporezivanjem multinacionalnih kompanija sa nekoliko dodatnih procenata. Prema manifestu, svi njeni društveni planovi za radničku klasu bi bili izvodljivi bez podizanja poreza, jednostavno, ograničavanjem imigracije i napuštanjem EU. Naravno, Nacionalni front izbegava da iznosi tačne cifre o uštedama. Čak ni unutar same partije ne postoji saglasnost o tome; Lebur mi kaže da je „2012. Marin Le Pen procenila da nas imigracija košta 40 milijardi evra. Onda je 2014. procenila da je u pitanju 70 milijardi, a 2015. da je u pitanju 100 milijardi. Na kongresu partije u leto 2016, njen generalni sekretar Nikola Bai je troškove procenio između 25 i 60 milijardi."

Fotografija: Claude Truong-Ngoc, sa

Le Pen je 2012. godine osnovala Rassemblement Blue Marine – političku koaliciju sedam francuskih desničarskih i ekstremno desničarskih partija. Koalicija funkcioniše kao jedinstven politički blok, i njen glavni cilj je da zavede red i zakon u zemlji. Čim postane predsednica, Le Pen želi da regrutuje 15 hiljada novih policajaca i žandarma (13. tačka njenog manifesta) da deluju protiv „kriminalnih bandi" i terorista, što će se, po tačkama od 29. do 31, činiti „zabranom svih organizacija koje imaju bilo kakve veze sa islamskim fundamentalizmom", zatvaranjem „ekstremističkih džamija" i „ukidanjem francuskog državljanstva i zabranom ulaska u zemlju svim dvojnim državljanima povezanim terorističkim kanalima". Naravno, imaće nekih pravnih problema da primenjuje i sprovodi takve mere.

Prema Leburu, osnovni stub njenog programa – borba protiv terorizma – duboko je povezan sa njenim idejama o multikulturalizmu i imigraciji. Kada govori o jednom pitanju, njene pristalice znaju da govori i o nekom drugom. Prema Leburu: „Za Nacionalni front, terorizam nije samo pitanje bezbednosti, već i kulture. To naše multikulturalno i multietničko francusko društvo dovodi u opasnost".

Ako Le Pen osvoji predsednički mandat, njena pobeda će sigurno izazvati velike proteste širom Francuske. Ali da li će narod Francuske moći nekako da utiče na njenu politiku štrajkovima i demonstracijama?

Le Pen je jasno stavila do znanja da misli da ne treba da bude bilo kakvih protesta dok je u Francuskoj još uvek na snazi vanredno stanje – koje treba da bude ukinuto nakon predsedničkih izbora. Prema Leburu, „očigledno je da Francuzi u takvoj situaciji neće poštovati zabranu održavanja protesta. Bila bi u zabludi kada bi pokušala da zabrani proteste."

Iako će verovatno biti okej demonstrirati, sedma tačka manifesta Le Pen govori o „pojednostavljenju žalbi žrtava kleveta i zlostavljanja". Stoga, ako odlučite da izađete na ulicu i protestujete protiv predsednice Le Pen, pazite da ne vičete ništa previše nepristojno na njen račun.

Još na VICE.com

Bivši neonacisti objašnjavaju šta pokreće "alt-desnicu"

Kako su memovi izvitoperili savremenu politiku

Razotkrivanje teorija zavere u srcu alt-desnice