Kako je biti jedini ženski pank bend u Srbiji

"Mi nismo 'ženski' pank bend. Mi smo bend" - kažu jednoglasno devojke iz beogradskog pank benda Replicunts.

Iako je Replicunts trenutno (barem po našim saznanjima) jedini pank bend na domaćoj sceni čiji su članovi samo žene, ta činjenica apsolutno nije njihovo glavno obeležje. Baš kao i bilo koji drugi bend, ono što Replicunts čini posebnim su njihova muzika i energija koju šire. I jedna i druga su u najmanju ruku - do jaja.

Relativno nov sastav i sveža pojava na sceni, Replicunts su mi upale u oko izdavanjem prvog albuma i njegovom koncertnom promocijom početkom novembra. Kao osobi koja je odrasla na toj muzici, vest o koncertu nekog novog i intrigantnog domaćeg pank benda doslovno mi je izazvala besne leptiriće u stomaku. Godinama nisam bila na pank svirci. Sama pomisao da ću opet skakati i slušati pank uživo vratila mi je snažne uspomene na radosne tinejdžerske dane iskrenog i srčanog buntovništva, koje nikada nisam prerasla.

Koncert Replicunts je bio prava stvar. Na ulazu old skul plakati, merch i majice sa logoom benda na prodaju, u publici pankeri sa čirokanama od pola metra, prišivci, munđuše, tetovaže, lanci i martinke na sve strane. Sve kao nekada, putovanje kroz vreme. Svirka je imala autentični pankerski etos, sjajnu razmenu energije između benda i stotinak duša u klubu. Čak se u više navrata u prvim redovima zakuvala šutka. I to ne ona šutka kad se skače da bi se polupale glave, već da bi se oslobodila energija, više nego pozitivna. Slobodno mogu da kažem da pank i dalje živi, pulsira i teče kroz vene bar jednog malog dela srpskog andergraunda.

Sjajna vest je što sledeći koncert imaju već u subotu 28. novembra zajedno sa čuvenim engleskim pankerima Billyclub na istoj lokaciji, a zatim i 5. decembra na festvalu BeFem u KC Gradu.

Replicunts su Katarina Vlašić na gitari i vokalima, Barbara Dimić na basu i vokalima i Sanja Rakić na bubnjevima. VICE ih je posetio tokom jedne probe u ušuškanom studiju "Gluva soba", kako bi popričali o muzici, panku i životu, i naravno - da bi i mi i vi saznali sve što možemo o njima. Jer su carice.

VICE: 'Ajmo ispočetka. Kada i kako su nastale Replicunts?

Katarina: Postojimo od 2012. godine. Sve tri smo se donekle znale sa scene, jer je mala. Barbara i ja smo još ranije zajedno izlazile i družile se, ona je imala svoj bend i ja svoj, i stalno smo pričale o tome da bi mogle da napravimo neki novi bend. Posle više godina, srele smo se na koncertu benda A Wilhelm Scream i osetile da je došao taj trenutak. Nedelju dana kasnije, srele smo Sanju na drugoj svirci i pitale je da li hoće da svira. Odmah je zakazana prva proba i mi smo od tada zajedno. Prosto ne mogu da verujem da se sve tako spontano ukopilo.

Jako mi se dopada vaše ime, baš kao i logo. Kako su oni nastali?

Barbara: Definitivno smo htele da to bude jedna, efektna reč i da postoji neki mali nagoveštaj da su žene u bendu. Setili smo se replikanata iz filma Blade Runner i na kraju ubacili "cunts" kao pičke. Sve se složilo, svima nam je kliknulo - da, to je to. Logo sam osmislila ja, pošto se inače bavim ilustracijom i grafičkim dizajnom. Imam malo veću tremu kada radim za sebe, ali devojke mi zasad ne daju da ništa menjam. Nas tri znamo šta hoćemo, a onda ja samo iznesem naše ideje. Sve dolazi iz nas.

Na početku koncerta u Jazz baru rekle ste da ste iznenađene brojem ljudi u publici, očekivale ste manje. Kakvo je onda generalno stanje na pank sceni trenutno, gde su pankeri danas?

Katarina: Kada pričamo o Beogradu, uopšte o pank sceni, više od pedesetak ljudi ne može da se skupi, osim nekad kada gostuje strani bend. I za tih pedesetak koje smo očekivale smo znale tačno ko će biti, to su neki naši prijatelji i ljudi koji uvek dolaze. Zato smo bile više nego prijatno iznenađene kada smo videle da su prodate sve karte, da je sto pedeset ljudi čekalo da počne koncert. Zaista su slušali, zezali se, bili tu do kraja. Ako smo mi za naš mali samostalni koncert uspele da okupimo ljude, to uliva nadu da je pank još uvek tu.

Barbara: Nema više onih mesta gde su se okupljali pankeri kao što je SKC ili Akademija. Ali Fest klub u Zemunu organizuje povremeno svirke, a mnogi pank bendovi koji prolaze kroz Evropu, koji su na turnejama, tamo sviraju. Ekipa iz Doma omladine pravi malo veće koncerte i festivale, ali to je jednom godišnje. Povremeno gostuje i neki veći bend. Nema više onoga, e vikend je, hoću da idem negde da slušam pank. Uslovi u klubovima, barovima i pabovima više ne dozvoljavaju da neko uopšte napravi neku takvu svirku.

Čini mi se da odgovornost za stanje na sceni dele svi - i klubovi i organizatori i promoteri i bendovi, pa i publika?

Katarina: Tako je, i bendovi i organizatori postavljaju neke svoje uslove koje je teško zadovoljiti. Sa druge strane, publika danas, u doba interneta kada je sve postalo dostupno, kao da sve manje razume da je neophodno da plate kartu da bi se ispunili uslovi da se koncert održi. Takvo je vreme došlo, izgubio se onaj duh pravljenja fanzina i plakata, sve se manje kupuju ploče i fizička izdanja jer skoro svi očekuju da na Jutjubu nađu muziku ili snimak koncerta besplatno. Ali to nikada ne može da se poredi sa lajv svirkom i atmosferom koju upravo publika, bendovi i organizatori prave zajedno.

Barbara: Drugi problem je što nema više klinaca. Kada smo mi tek izlazile, bilo je 80 odsto klinaca i 20 odsto onih Bajaginih vršnjaka. Danas se dešava to da kada se organizuju svirke, vrte se jedni te isti bendovi koji sviraju 10-20 godina. Daj pozovi neke klince pa neka sviraju obrade Gansa ili Ramonsa, a oni će da dovedu pola gimnazije da ih čuje. Potrebno je malo više komunikacije među ljudima na sceni. Kakva god bila ta scena - tu je, postoji.

Zašto baš pank?

Katarina: Sve tri imamo pank bekdgraund, ali smo uz to uvek slušale i metal, grandž, izvorni rokenrol i svašta nešto. Bitno je da muzičari budu svestrani. Ali pank mi je oduvek bio i ostao bukvalno najiskreniji žanr, u kojem možeš da se iskažeš onakav kakav jesi. U panku nema nikakavih dvosmislenosti.

Sanja: Pank je to - pravo lice, prosto i iskreno.

Upravo ste izdale svoj prvi album. Kako je nastao, ko piše tekstove, ko pravi aranžmane?

Katarina: Materijal koji se nalazi na albumu je uglavnom nastao još 2012. kada smo se prvobitno okupile. Bilo je planova da ga snimimo ranije, ali zbog finansija i privatnih obaveza to se, naravno, odložilo. Za sada je album dobio jako dobre kritike i to nam je velika potvrda uloženog rada. Što se tiče muzike i teksta - potpisujemo ih sve tri zajedno. Zajedno radimo na svim aranžmanima, zajedno pišemo tekstove.

Barbara: Sarađivale smo sa našim drugom Urošem Milkićem iz grupe Threesome, koga znamo još iz srednje škole. Za tih nekoliko meseci dok smo radile na albumu, on je maltene bio četvrti član. I to je ono što je važno za svaki bend, da ima dobrog producenta koji ih razume. Od te demo verzije koju smo htele samo da što pre snimimo i izbacimo, ispao je stvarno ozbiljan materijal. Nakon tri godine i mnogo uloženog truda i sa naše i njegove strane, mislim da smo stvarno zaukružile celu priču.

Šta vam je inspiracija za muziku i tekstove? O čemu pevate na albumu?

Katarina: Sve nastaje na probama i to nas spontano vodi da pevamo o onome što doživljavamo tokom dana. Gledamo da izbegavamo previše mračne teme jer ionako iovako živimo u svetu koji je dosta mračan. Trudimo se i da izbegnemo stereotipe pank bendova. Možda čak donekle više polažemo na samoj muzici i aranžmanima. Imamo i pesme sa nekih koncerata, sa turneje, o ljudima koje tamo upoznajemo, ali i temama kao što je ljubav. Prosto neki utisci koji su jaki i nama lično bitni.

Ima li 'leba od muzike?

Sve tri: Ahahahahahaha!

Katarina: Kada pričamo o Srbiji, a naročito o panku, toga skoro nikada nije ni bilo. Mislim da ne znam ni jedan domaći bend koji je zaradio novac za iole pristojan život isključivo od svoje muzike. Sve tri imamo "dnevne" poslove od kojih zarađujemo i živimo, a muzika je uglavnom zadovoljstvo.

Barbara: Ali možda je tako i bolje, jer nismo opterećene da li ćemo sutra od muzike moći da kupimo hleb i mleko. Sviranje nam je zadovoljstvo, a ako još zaradimo nešto od toga - super. Onda možemo da unapredimo neke stvari. Sve što zaradimo od svirki ulažemo u bend, u opremu, probe, album, promociju.

Sanja: Mada, mi bi svi voleli da možemo da živimo od ovoga. Ideš godinu dana na turneju, radiš ono što voliš i sav rad i trud ti se vraćaju, možeš da nastaviš da stvaraš i da opet putuješ…

Sve tri imate poslove van benda od kojih zapravo živite. Barbara je grafička dizajnerka, Sanja je vaspitačica u vrtiću, Katarina je trenutno mama, a ranije je vodila svoj kafić. Kako se ovi vaši poslovi i svakodnevni, porodični život uklapaju sa pankom, tetovažama i sviranjem u bendu?

Katarina: Gde ima volje, uvek postoji i put. Dete je već veliko, razume i čime se bavim, tu je sve super. Dešavalo mi se kad je mala krenula u vrtić da se susrećem sa nekim pogledima, govorkanjima i predrasudama drugih roditelja, jer se ovako oblačim i imam tetovaže. Međutim, kako vreme prolazi ljudi me upoznaju, vide neki naš spot na Jutjubu, pa im dođe dojava od nekog "ozbiljnog" prijatelja i onda mi kažu "Jao super, ti si umetnica". A onda kreće niz pitanja i kao neko potajno divljenje. Svi ti "regularni" ljudi, koji zbog posla to ne mogu, zapravo bi želeli da na negde nešto urade sa sobom, da neki način iskažu sebe. Ali im društvo to prosto ne dozvoljava.

Sanja: To ti je prva kočnica kad si drugačiji od većine. Ljudi naprave zid ispred tebe i ni ne pokušavaju da te razumeju. Tako je i meni na poslu bilo u početku. Istetovirana sam, vaspitačica sam. Fak jebote, Srbija je. Ko god da me upozna van posla, ovako u kratkim rukavima kada se vidi sve, a onda shvati da sam vaspitačica, prvo pitanje im je: "Stvarno, čekaj, i tebi tako dozvoljavaju da dolaziš sa tim tetovažama?". Na poslu i leti i zimi nosim dugačke rukave da se ne bi videle tetovaže. Jebiga, predrasude i pravila. Svi znaju da ih imam iako ih skrivam, prosto ne može da se ne vidi. Ali kada te upoznaju i kolegenice i roditelji, ipak stvore drugačiju priču i sruše im se predrasude.

Barbara: Ali deluje kao da se stvari ipak polako menjaju. Ja sam frilenser, a radim u oblasti umetnosti i dizajna gde devedeset posto ljudi sluša alternativnu muziku. Sa klijentima ipak moram da obučem belu košulju, sako, i okej mi je to. Bitno mi je što kroz svoj posao mogu da se izrazim onako kako ja hoću. Moj suprug je takođe stalno uz nas kao podrška, on je naš roudi.

Na početku probe ste rekle da niste "ženski" bend, već jednostavno - bend.

Barbara: Mi jesmo bend koji čine samo žene. Ali u prethodnim intervjuima, kada nas o tome pitaju, kao da očekuju da je to nešto drugačije od "regularnog" benda. Ne, ljudi, mi isto sviramo, isto se cimamo kao i svaki bend. Okej, sigurno će nas neko zvati samo zato što im je zanimljivije da vidi tri žene na bini jer ih nema puno, na žalost. Ali ne želimo da nam bude glavna stvar to što smo ženski bend. Znamo da ako ne radimo, ne ulažemo i ako nismo kvalitetne, džaba nam to što možda negde možemo "bolje" da prođemo samo jer smo žene.

Sanja: Dešava se i da nam posle svirke priđu ljudi i kažu - vau, jebote, vi ste ženski bend ali svirate, odvaljujete, kao muškarci.

To je neka vrsta pozitivne diskriminacije, zar ne?

Katarina: Upravo tako. Onda se manje baca akcenat na to kakvu zapravo muziku proizvodimo, već se ljudi bave samo time ko smo i šta smo. Oduvek se provlačila priča da su ženski bendovi manje dobri jer žene navodno ne mogu ovo ili ono. Znam mnoge ženske bendove koji su bolji od muških, ali i obrnuto. Nikada nismo pravile neku paralelu muško-žensko, bitno je samo da li dobro zvuči. Bend je bend.

Replicunts mnogi doživljavaju kao feministički kvir pank bend. Da li i vi sebe tako doživljavate?

Barbara: Svesne smo da imamo neku vrstu odgovornosti baš zato što smo u bendu nas tri žene. Iako nismo aktivistkinje per se, ideje za koje se mi zalažemo se svakako poklapaju sa nekim osnovnim idejama feminizma i borbe za jednakost.

Sanja: Zalažemo se za slobodu izražavanja, podržavamo borbu za prava manjina, prava LGBT osoba, i ljudska prava generalno. Nikada nismo pravile bilo kakve podele i upravo protiv njih se na neki način i borimo. Ali ne potenciramo samo to, jer kvir i feminizam nisu centralni deo identiteta našeg benda.

Kako je biti jedan takav, ženski kvir pank bend u Srbiji danas?

Sanja: Do jaja!

Katarina: Često nas to pitaju slično pitanje, da li smo doživele diskriminaciju jer smo ženski bend i slično. Kao da očekuju da kažemo da jesmo. Ali nismo imale nikakve incidente. Dešava se da kada nam neki ljudi u priči pristupe sa predrasudama, mi odsviramo, a onda vide da je ono što je najbitnije zapravo ta muzika koju proizvodimo.

Barbara: Svakako se dešava da i bendovi i ženski promoteri trpe razne stvari, ali mi na sreću nismo imale probleme. Ponekad se desi jedino nešto tipa da nas vide i pomisle, "a ove verovatno ne znaju ni da se uključe" pa nam prilđu u fazonu "jao hajde da vam pomognemo". Nekada ih i pustimo (smeh).

Sanja: Ja ih nikada ne pustim, nego nosim svu opremu i ne dam nikome!

Za ove tri godine kako postojite, gde ste sve svirale?

Barbara: Svirale smo po Srbiji poprilično. Imale smo čak i mini turneju sa francuskim pank bendom Lunch iz Marseja. Preporučio nas je jedan naš prijatelj kada su tražili bend sa kojim će ići na turneju. Svirali smo zajedno po Srbiji, ali i dva puta u Rumuniji i to je zaista bilo sjajno iskustvo. Posle toga su nas zvali opet u Temišvar da sviramo na promo koncertu za EXIT festival. Svirale smo i na samom EXIT festivalu, kao i na To Be Punk festivalu u Novom Sadu.

Katarina: I za sve ostale svirke koje smo imale, uvek su promoteri, klubovi i festivali nas kontaktirali. To nam je prilično veliki respect.

Sanja: Od kako smo snimile album, ljudi nas zaista zovu svuda.

Šta je sledeće za Replicunts?

Katarina: Sledeći koncert je u subotu 28. novembra, opet u Jazz baru Centar. Sviramo sa engleskim pank bendom Billyclub, čiji osnivač Karl je takođe i član čuvenih bendova Exploited, GBH, UK Subs, Xtract i drugih. Oni dolaze već četvrti put ovde i inače su oduševljeni Srbijom. Ovde su na turneji i na njihov zahtev sviramo sa njima. Nakon toga 5. decembra smo u KC Gradu na festivalu BeFem, a zatim i u Novom Sadu 19. decembra u CK13. A posle - ko to zna!

Barbara: Zakazujemo koncerte u Hrvatskoj i Sloveniji za sledeću godinu. Zakazana je i dvonedeljna turneja u Francuskoj na Azurnoj obali. Ako se ne raspadne Evropa do tada.

Za sam kraj, recite mi da li je pank živ ili mrtav?

Sve tri, jednoglasno: ŽIV!!!

Sanja: Nikad življi nije bio!

Barbara: Ne može da umre nešto što je metafizički, što kroz svaku osobu prolazi.

Katarina: Pank nikada neće umreti, može samo da se modifikuje prema vremenu u kome živi. Što je normalno. Ko će kako da ga shvati i fura, to je već pitanje. Ali neka bit, suština panka, ostaće zauvek.

Da li imate neku poruku da pošaljete publici?

Barbara: Volele bismo da se klincu trgnu malo i da ih na svirkama bude još više. Ono kao kad smo mi kao mlađe išle na koncerte, kad se uživalo u svakom rifu, nebitno da li je pank ili nešto drugo. Mi sada imamo već po 30 godina, potrebno je da se pojavi neka nova energija.

Katarina: Ja bih i da apelujem na klince koji tek počinju da slušaju pank, da ga ne zloupotrebljavaju. Da ne koriste pank kao izgovor da se opijaju, biju, drogiraju, prave sranja… Bitna je energija - i to pozitivna, bitno je da si iskren u tome, da se iskažeš produktivno i da napraviš nešto od svog života kroz taj pank. Pank osobađa, tera te da nešto učiniš o sebe, a ne da se srožavaš. Često se pank povezuje sa nekom destrukcijom i lošim stvarima, a naprotiv, pank je suprotno od svega toga - iskrenost, ljubav, pozitvno razmišljanje, neka energija, snaga koja te gura ne samo kroz muziku, već i kroz život.

Barabara: Pank je ljubav.

Pank je definitivno ljubav. Hvala vam devojke. Vidimo se na svirci!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu