Kako je biti srpski diler u Londonu

Zeka smo upoznale slučajno. To jest, slučajno se ispostavilo da je Zek u stvari 'naš' i zvaćemo ga Zoran. Sa 27 godina, on izgleda kao najrendom lik kojeg možete da zamislite.

Zoran je došao u London pre pet godina, kada je posle dve godine neuspešnog studiranja u Beogradu skupio dovoljno novca sa strane, i skupio petlju da pređe granicu kako bi se instalirao na anglosaksonskom ostrvu.

- Studirao sam dve godine nešto bezveze na jednom privatnom faksu, a sa strane sam muljao - uglavnom je to bila trava, a ponekad bi se događalo da dobijem ulogu zelenaša. Moji nisu znali jer sam im govorio da idem na vežbe, u biblioteku, a u stvari sam imao štek tu ispred faksa gde se manje više sve odvijalo. Malo po malo, drug i ja smo počeli da skupljamo, i skupila se tu dobra neka suma. On je otišao u Marbelju, tamo ima puno naših, dobar kvalitet života, Afrika ti odmah tu za uvoz robe - a i dobre su ribe, dobro vreme. Ja sam pobegao u London jer sam hteo da počnem iz početka. Novi život. Iz Srbije sam ostao samo sa tim drugom u kontaktu, jer realno, uvek ti treba neki naš čovek da završi stvari. Ostale Srbe koje znam danas su evo kao vas dve, neke koje sam upoznao u inostranstvu mada njima ne govorim da valjam. Sve se sazna tamo dole.

Početak nije bio lak. Kada je došao u London, Zoran je radio svakakve poslove. Moler, izbacivač u barovima i dostavljač su bili samo neke od faza kroz koje je on morao da prođe, dok nije shvatio da biznis droge koji nije najbolja opcija ipak najbolje plaća. Danas, on je oficijalno na biznis vizi i drzi svoju lokalnu Off Licence prodavnicu; nešto kao trafika kod nas.

- London, brate, je grad gde mogu svi da te znaju, a svi mogu i da te izgube. Znaš da niko ne zna tačan broj sigurnosnih kamera u gradu? Ali zato kad znaš dva, tri lika koji rade sa kamerama u Tube-u, provališ da to niko nikad ne gleda osim kad se neko fazon baci pod voz ili slično. Retko kad jure ulične dilere. A ja imam svoju mrežu.

Kao što je jedan stariji dečko regrutovao Zorana, tako i on ima svoje radnike koji rade na lokalnom nivou. Zoran im nabavlja telefone, sim kartice i naravno, procenat zarade kao i lično konzumiranje. Kontakti se naravno dobijaju od usta do usta, a tako se biraju i mladi zaposleni.

Kako smo blejale sa Zekom iz dana u dan, on je polako počeo da nam se otvara, a potom i da otkriva neke dublje tajne o kojima nismo mogle da sanjamo. Jednom prilikom, došli smo do teme homoseksualnosti, i kako je nažalost to u Srbiji i dalje tabu tema. Naravno, ko o čemu, Zoran o gudri.

- Mislim, kod nas svi mrze pedere, ali nikome ne smeta da sakriju gudru u zadnji džep kad se interventna približi. Ja u početku nisam hteo, nisam mogao fizički ni psihički u stvari.

- Pa kako si uspeo?

- Vazelin, brate.

- I sad ti kao ne smeta, a? A je l ti se sviđa?

Pitamo ga iz zezanja. I dalje je mrtav ozbiljan u faci. Pogleda prvo Milu, pa mene.

- Kad mislim o novcu, da. Ali zajebano je da izvadiš. Jednom mi je došao drug iz Marbelje i otišli smo na kafu tu u kraju, lik nije mogao da izađe sat vremena, izašao sa dve kese, smrdi na govna samo tako, a mi jedva čekamo da probamo koks da vidimo kakav je.

- Povratiću.

- Je l' me zajebavate? Ima bre čak i neka emisija gde zaustavljaju ljude na aerodromu pa ih skeniraju na onim mašinama. Roba iz pedu je najjača, veruj mi. Lobe i shit. A vutru više unose preko granica, preko veze. Ali, slušaj, ako vas neko nekad pita da odete u Maroko sa njima, nemojte ni iz zezanja.

Nismo morale da ga pitamo zašto da bi nam situacija bila jasna. Ali nije nam bilo jasno zašto se neko sa takvim intelektom i radnim navikama zadovoljava ilegalnim biznisom?

- Ja obožavam ovaj biznis. Mislim, nije samo adrenalin. Da to hoću išao bih na bandži džamping. Ali ovo je neka posebna vrsta satisfakcije. Mislim, da ti znaš da neko duva ono što si ti gajio, zalivao, sekao. Čak i da si samo uneo osušenu biljku, pa ti ipak donosiš i organizuješ sve to za pare, naravno, ali znaš da će neki nebitan Englez da se iskulira pred TV-om sa ženom posle napornog dana na poslu.

Postoji i onaj deo o kojem malo ljudi priča, a to su hapšenja i policijske intervencije.

- U Srbiji nema zajebavanja. Skinu te golog na ulici. Banu ti na kuću u pola dana, pola noći. O pritvoru i zatvoru da ne pričam. Budili su mi majku i sestru u sred noći jer su me tražili; razvalili su vrata od stana i ušli naoružani. Tada sam već bio pobegao, legalno, a moji nisu imalu ideju da sam bio umešan u ovu vrstu kriminala. Na londonskim aerodromima mi se desilo par puta da me psi osete, to jest osete travu koju sam popušio pre puta, ali nikad me nisu uhvatili sa nečim na sebi. Ispitivanja i testovi na drogu su mi manje više svakodnevnica, ali nekako sam se navikao na to. Uvek mi je frka naravno, ali šta ću. Lakše mi je da s vremena na vreme sedim u policijskim kolima i pritvoru nego svaki dan u kancelariji od 9h do 17h.

Nismo bile ubeđene njegovom srećom, i celom tom pričom da je dilovanje spektakularni zanat sa puno beneficija.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu