Kako je mentalno zdravlje postalo novi feminizam?

(Glavna fotografija: Stefan Rousseau/PA Archive/PA Images)

Kad me Gugl redovno obaveštava o anksioznosti nego o globalnom zagrevanju, klimatskim promenama, ili terorizmu, odmah znam da se nešto dešava u medijima.

Ove promene počele su u decembru 2014. kada je „Gardijan" održao božićni telemaraton da bi prikupio sredstva u korist fondacija koje pomažu duševno obolelima. Sledećeg proleća, VICE je započeo serijal na istu temu. Do kraja 2015. bezbroj drugih medija krenulo je istim putem.

Tokom 2016. o mentalnom zdravlju pričalo se na svakom koraku. Reči „anksioznost" i „depresija" pojavljivale su se u naslovima posvećenim sasvim nepovezanim temama – politici, dijeti, programima, očinstvu, mačkama. Uskoro je anksioznost počela da se lepi na sve i svašta: anksioznost na radnom mestu; anksioznost u vezi sa mačkama; orgazmična anksioznost.

Par meseci kasnije, modeli za ovaj đubretarski pristup informisanju bili su na videlu: spiskovi ljudi koji se bore protiv duševnih bolesti; sažeti prikazi uspešnih boraca protiv duševnih bolesti; slavne ličnosti koje pričaju o svom duševnom zdravlju; i onaj najpogubniji, najbesmisleniji model – „Da li vaše duševno oboljenje može da izleči joga / dijeta / spavanje / jebanje / bezglutenska hrana / Headspace program / preseljenje?"

Kroz sav taj razgovor, brojni pozitivni efekti po prvi put su ostvareni: tema duševnog zdravlja je prisutnija nego ranije, stigma je smanjena, a internet nudi razne vrste pomoći obolelima. Kampanje usmerene ka muškarcima su bile ključne. Da ne bude zabune: duševno zdravlje postalo je kul. I hvala bogu što jeste, o toj temi se već decenijama nije dovoljno govorilo.

Ali danas, par godina posle te inicijalno korisne ekspanzije informacija, deluje mi da nam priča o mentalnom zdravlju preplavljuje sva čula. Clickbait sajtovi istovaruju svoj plitkouman sadržaj koji nikome ne pomaže; iste ispovesti iz prvog lica recikliraju se preko raznih platformi; duševne bolesti kao da su postale etiketa koja se prilepljuje u slepom lovu na cajtgajst. Prošle nedelje je NME kao glavnu priču preneo intervju koji je Stormzi dao za Channel 4, stavio ga na naslovnu stranu bez dozvole, i objavio da je „najzad vreme da se otvoreno priča" o depresiji – 2017. par godina posle ostatka sveta.

U srži ove teme je navodna potreba javnosti da se identifikuje sa slavnim ličnostima, da svakog selebritija doživimo kao jednog od nas. Danas je stvar rutine da se u intervjuu neko pita kakvo mu je mentalno stanje, a sajtovi onda danima razvlače isti citat, na sav glas nas obaveštavaju kako je Ema Ston anksiozna ili Selena Gomez depresivna.

Iako je u početku zvučalo utešno čuti da i drugi prolaze kroz iste probleme – čak i velike zvezde kojima je ceo svet na dlanu – sa vremenom je postalo naporno, izveštačeno, u velikoj meri beskorisno. Slično kao što su pre pet godina bukvalno svaku poznatu ženu tokom intervjua pitali da li je feminista, u nadi da će reći nešto vredno naslova.

Ako nekog čitaoca podatak da je slavna ličnost bila depresivna ohrabri da se pozabavi sopstvenim problemom, odlično. Nažalost, deluje mi da smo tragično prezasićeni ovim pričama. Ista priča se beskrajno reprodukuje, sve u ime „širenja svesti". Svaki potrošač – i svaki proizvođač – medijskog sadržaja trebalo bi da kritički sagleda priču o duševnom zdravlju, odnosno one koji tu priču forsiraju, i razloge zbog kojih to rade.

Prvo pitanje koje treba postaviti glasi: Da li sve to išta više znači?

Ogromna većina medijskih priča o duševnom zdravlju – koliko vidim – bavi se belim ženama poput mene koje pate od anksioznosti, odnosno belim muškarcima koji pate od depresije. Svi se mi nosimo sa mentalnim problemima, kažu nam, a u „sve nas" spadaju samo te dve kategorije. Radničkom klasom se niko ne bavi, rasnim manjinama takođe, a praktično jedine bolesti o kojima se priča su poremećaji raspoloženja – iako važni, oni su samo mali deo brojnih psihičkih problema sa kojima se najšira javnost nosi.

Takođe, duševno zdravlje postalo je roba, nestalni trend, jedan sa liste društvenih pitanja kojih se brendovi po potrebi late. Marketinške agencije prikazuju mlade koji se hvale kako im je danas lako da pričaju o duševnom zdravlju, motivišu brendove da se i oni uključe – a mnogi su ih poslušali. PR agenti muzičara snose deo krivice jer konstanto pokušavaju da ubudže mentalne probleme svojih klijenata u promotivni materijal.

Nažalost, kad se brendovi uključe u priču, duševno zdravlje postaje problem koji treba rešiti. Brendovan sadržaj o depresiji i anksioznosti nudi samo uspešne priče – mladi beli glumac gleda tmurno u kameru, kaže da se osećao loše, ali onda mu je podrška saigrača iz lokalnog fudbalskog tima pomogla pa se sad oseća dobro. Stalno vrte anksioznost i depresiju, ne trajnije poremećaje poput bipolarnog ili nečeg još težeg kao što je psihoza. Anonimni saradnik sa takvih projekata kaže mi da su inicijalno predloženi slučajevi bili odbačeni kao „previše ludi". Kad ih snime, delovali su „previše depresivno"… da bi ilustrovali depresiju.

I ovde stoji poređenje sa feminističkim trendom. Svi oni tekstovi tipa „Pet najzajebanijih feministkinja na svetu!" vratili su u svest javnosti temu feminizma, isto kao što su mediji poslednjih godina uradili sa temom mentalnog zdravlja. Ali onda su se feminizma latili brendovi, čije su se kampanje bavile vrlo specifičnim, usko definisanim, feminizmom srednje klase, od čega smo se svi smorili. I šta se promenilo? Razlika između polova u prosečnoj UK plati i dalje je 13.9%; slučajeva silovanja ima dvostruko više u poslednje četiri godine, a osuda dvostruko manje; na Dan žena, objavljeno je da je procenat žena u upravljačkoj strukturi Fortune 500 kompanija pao za 12% u odnosu na prošlu godinu.

Ni na polju duševnih bolesti pojačano prisustvo u medijima nije dovelo do konkretne promene u stvarnom svetu. Sami mediji održavaju piramidalnu strukturu plata, gde oni na vrhu primaju daleko više nego niže rangirani zaposleni, a od ovih drugih se očekuje da rade duže i pod manje sigurnim ugovorima. Ženski časopisi – koji su po običaju kasno uočili trend – na rečima podržavaju borbu protiv mentalnih problema, a i dalje postavljaju nerealistične standarde nemoguće vitkih manekenki; sugerišu nam „čuvaj zdravlje, osećaj se dobro" a u isto vreme „budi mršavija, budi mlađa, kupuj više".

Muzička industrija retko nudi podršku muzičarima – mentalno visokorizičnoj grupi – koji su prinuđeni da konstantno idu na turneje da bi zaradili, uz drogu i piće nadomak ruke. Slična je situacija u svetu filma i televizije. U svetu mode, mladi rade neopisivo dugo, za male ili nikakve naknade; modeli su neuhranjeni, a radne sezone su beskrajne. Čak i čuvene dizajnere koji su propatili i podlegli duševnim problemima danas nazivaju mučenicima i žrtvama kapitalizma.

U suštini, problem je u tome što se sve više priča a sve se manje preduzima. Liste čekanja kod UK psihijatara su popunjene po nekoliko meseci unapred; terapiji je obično teško pristupiti; hiljade pacijenata šalju se na lečenje na sve strane zemlje, daleko od porodica, jer samo tamo postoji slobodan bolnički krevet. Premijerka Tereza Mej iznela je nameru da situaciju unapredi, ali je bedno malu sumu novca usmerila u tom pravcu. Vlast je takođe odgovorna za smanjenje budžeta posvećenog lečenju duševnih bolesti u iznosu od 598 miliona funti između 2010. i 2015. Stanje je danas gore nego u 2015. kada sam pisala kako je pristojna pomoć na raspolaganju samo u privatnom sektoru, što je za većinu nas sasvim neprihvatljivo.

Slično je stanje i u Americi, gde ima manje mesta na psihijatrijskom lečenju nego u velikom broju razvijenih zemalja, gde dve trećine lekara koji postave dijagnozu duševne bolesti nemaju kome da ih pošalju na dalje lečenje. Sa Trampom na vlasti, male su šanse da se išta popravi: predlog zakona o zdravstvenom osiguranju koji je trebalo da zameni Obamin ACA „uklanja postojeću obavezu da država pokrije osnovni nivo lečenja mentalnih poremećaja i bolesti zavisnosti", navodi PsychCentral.

Medijski smo udarili o zid po pitanju duševnog zdravlja. Sama količina sadržaja deluje neprobojno, preterana u neispravna upotreba termina kao što je „anksioznost" oduzima im značenje. „Širenje svesti" i „rušenje tabua" su zgodne fraze za brendove i portale, ali šta se time danas stvarno menja?

„S jedne strane, znamo da pozitivne medijske predstave duševno obolelih lica često imaju pozitivan efekat i motivišu ljude da potraže pomoć," piše Dženi Regan iz Mind. „S druge strane, potrebno je da im se ta pomoć pruži. Sve se manje novca odvaja za NHS poslednjih godina, a potreba je sve veća. Ljudi sve ređe nalaze neophodnu pomoć."

Ona dodaje da se anksioznost i depresija češće i kvalitetnije obrađuju od ostalih srodnih problema. U istraživanju obavljenom prošlog novembra, tri petine ispitanika reklo je da na osnovu medijske predstave obolele od šizofrenije doživljavaju negativnije od ostalih osoba sa mentalnim poremećajima. Njih 45% kaže da su im šizofrenici predstavljeni kao opasniji od ostalih.

Saosećanje, razumevanje, i podrška okoline od ključnog su značaja za duševno zdravlje, ali takođe su politički jeftina mera. Najlakše je reći „treba otvoreno pričati o toj temi", jer se tako ignoriše uloga države u celoj priči. Neoliberalizam teret prebacuje na pojedinca, čija sposobnost da se brine o sebi u ovakvim slučajevima je ipak ograničena.

Ramona Makartni iz udruženja The People's Assembly koje se protivi merama štednje slaže se sa ovom procenom. „Iako je pozitivno to što postoje kampanje posvećene duševnom zdravlju, ne smemo zaboraviti da se pozabavimo osnovnim problemom. Ne samo što ova vlada ukida podršku za psihijatrijsku pomoć, već seče javne usluge na svim nivoima. Životni standard pada, stanje na tržištu rada je sve nestabilnije a uslovi sve gori. Svi oni koji žele da pomognu da se reše problemi lečenja duševno bolesnih lica morali bi da pozovu državu na odgovornost po tom pitanju."

Iako je do izvesne mere korisna javna rasprava o duševnom zdravlju, potrebno nam je nešto više. Pritiskati vlast dok ne odvoji neophodna finansijska sredstva, glasnije se protiviti kad se novac preusmerava iz zdravstva (800 miliona funti samo prošle nedelje). Fokusirati se na sve one koji su ostali izostavljeni zahvaljujući mejnstrim narativu, „podizati svest" tamo gde je to potrebno i u manjinskim grupama koje od toga mogu imati koristi. Treba delovati smisleno. Mediji jesu mnogo toga uradili za percepciju duševno obolelih, ali nemojmo se praviti da nas to čini imunim na kritiku. Neophodno je priznati da tapkamo u mestu.