Fotografija: Jamie Lee Curtis TaeteŽivimo u kulturi u kojoj se umetnost, na neki način, pretvorila u obavezu. RADITE SVAKI DAN, viču uticajni instagramaši. NEPREKIDNO STVARAJTE! Možeš da staviš haštag na svoje radove, da bi pokazao koliko veliki udeo imaš u ekonomiji umetnosti, i možeš da tvrdiš da si #pozvandabudeškreativan, ako želiš da čitavoj stvari daš pomalo religioznu auru. I dok ovo na neki način stvara kulturu oslobađanja, takođe stvara i kulturu krivice i straha, u kojoj neuspeh nije opcija. Na kraju krajeva, ako svako može da napravi #uspeh, šta je tvoj izgovor?Potrebni su hrabrost i pomalo prkosa da kažeš da svoje umetničke snove nisi ispunuo onako kako si se nadao. Niko ne voli da prizna poraz, naročito kada „umetnički neuspeh" može da se protumači kao znak da možda nisi radio dovoljno naporno. Ovde nam sedmoro ljudi objašnjava zašto su odustali od trke.Prijavio sam se za jedan rijaliti TV šou, u nadi da ću zaraditi pare ili da ću zbog svoje iskričave ličnosti dobiti svoj tok šou, ili postati producent, ili nešto na televiziji. Kada sam se preselio u El-Ej, pomislio sam: to je to. Proveo sam deset godina u Njujorku, zašto onda ne bih preneo svoj jedinstveni šarm, harizmu i otkačenu ličnost u El-Ej? Znate onu pesmu Frenka Sinatre o Njujorku, u kojoj kaže, „Ako uspem tamo, mogu da uspem bilo gde". On je prokleti lažov.
El-Ej je veovatno jedno od najgorih mesta na kojima sam bio u čitavom svom prokletom životu. Ljudi sa kojima sam morao da radim su bili neki od najvećih bednika koje sam u životu upoznao. Ja sam od onih koji ne zabijaju nož u leđa, već pravo u grudi. Svi u El-Eju zabijaju nož u leđa. U Los Anđelesu ne postoje prijatelji. Čitave prošle godine u El-Eju sam svaki dan plakao. Bilo je dana kada nisam bio u stanju ni da ustanem iz kreveta, iako sam morao da idem da tražim posao. Jednog dana mi je auto načisto crk'o, i bukvalno četiri minuta posle toga su me pozvali ljudi kod kojih je trebalo da odem na intervju za posao, da mi kažu da su angažovali nekog drugog. Na kraju sam završio živeći u štali u vinogradu moje mame, zato što nisam mogao da plaćam kiriju – jednostavno sam bio u krizi.Radim na kastingu za rijaliti šouove i kvizove. Radeći kasting, osećam se kao da sam uništio sopstveni mali put. Stvarno nemam vremena ni da dišem, a kamoli da radim na nečemu kreativnom. Stalno sam u vrtlogu, O bože, pod tolikim sam stresom zato što nemam posao, o, vidi, dobio sam posao, ali sam pod tolikim stresom zbog zahteva rukovodilaca mreže koji su toliko opičeni da zaista više ne znam kako da funkcionišem. Čitava ta gužva je iscrpljujuća, i u velikoj meri te iscedi. Voleo bih da sam sve to uradio pre pet godina.Džefri Marks, 40, slobodni kasting producentUživala sam u strategiji i planiranju karijere fotografa više nego što sam uživala u samom zanatu. Bila sam devojka koja je izabrala samo jedan glavni predmet – uvek sam tačno znala šta hoću. Zbog toga je odustati od toga bilo veoma zastrašujuće i obeshrabrujuće. Ljudi žele da kažu, „Bićeš dobro; svi su uplašeni". Moj mentor je bio veoma ljubazan, ali i veoma iskren, kada je rekao, „Ideš u neodlučnost".
Kao fotograf se veoma identifikuješ sa time da si „umetnik". Čak i godinu dana nakon što sam odlučila da se posvetim produkciji, bilo mi je stvarno teško da pomislim, Sjajno, sada sam odlučila da ne budem keativna, i krenula sam logističkim putem karijere.Hana Ferman, 27, izvršni producent Grejhaund Prodakšns.Nije bilo nikakve prekretnice zbog koje sam odustao od komedije; jednostavno, posle nekog vremena, računica se više nije uklapala. Komedija zahteva mnogo vremena. Ako planiraš da budeš pristojan komičar, trebalo bi da gledaš da što više vremena provedeš na sceni. Lako je pući u sistemu kada čekaš nekoliko sati, samo da bi pet minuta jeo neka govna. Meni nije prijalo da trošim toliko vremena i energije, i ako ne uživam u tome, zašto time da se bavim?
Desetominutna priča pred publikom koja ne reaguje je prava noćna mora. Svakom komičaru se to u jednom trenutku dogodi, tako da je to deo procesa – čak i profesionalci omanu. To ne umanjuje povredu ega. Mislim da sam sličan većini komičara, po tome što posle lošeg nastupa istrčim napolje i zapalim cigaretu. Obično se tu nađe i neko pivo.
Kada sam prestao time da se bavim, život mi je postao poprilično radikalan. Usredsredio sam se na posao, a višak energije sam ponovo trošio na muziku i razne uvrnute projekte. Naravno, nedostajale su mi pozitivne stvari, naleti adrenalina, druženje. Ali da budem sasvim iskren, kada sam jednom okačio mikrofon o klin, bio sam zapanjen koliko toga mogu da obavim.Daniel Šarp, 33, IT inženjer i audio/vizuelni projektant u madeofantsU četvrtom srednje sam dobio glavnu ulogu Alberta Pitersona u Zbogom, ptičice – to je verovatno bio vrhunac moje glumačke karijere. Ali kada sam planirao koji fakultet da upišem, pomislio sam da je bolje da upišem filmsku režiju i medije, zato što je pozorište takvo kakvo je. Čak i u tom trenutku, bio sam pragmatičan – nikada nisam bio nešto zgodan, i znao sam bucko kakav sam ja ima male šanse da stane pred kamere i napravi glumačku karijeru. Kada se tome doda i moja mračna tajna da sam homosekualac i mormon, jednostavno nisam video sebe u tome.Na faksu sam shvatio da sam prilično dobar montažer, i kada sam otišao u El-Ej, našao sam posao asistenta u kompaniji za postprodukciju. Takođe sam počeo i da na Jutjub postavljam snimke o tome kakvu mi je radost doneo život u El-Eju. Ali do tada je Jutjub već postao korporativan i ušao je u mejnstrim, i shvatio sam da svake nedelje naporno radim da bih proziveo sadržaj koji zapravo niko ne gleda. Godinu dana sam bio član Udruženja glumaca da bih zakazivao audicije, i zapravo su me zvali na audiciju za putujući mjuzikl Knjiga Mormonova. Skoro godinu dana kasnije su me ponovo pozvali. Nažalost, nisu me angažovali.
Ta uloga je bila tako idealna za mene, kao bivšeg mormona (napustio sam crkvu kada sam se 2008. autovao), i tada sam na neki način shvatio da mi je glas propao zbog nekoliko godina rekreativnog pušenja i nedostatka obuke i vežbanja. Zajedno sa time što nisam uspeo da steknem nikakvo sledbeništvo svojim snimcima, taj san se raspršio.Najteži deo kod mog sna je bilo to što sam se uvek osećao kao lažov, zato što sam imao užasno nisko mišljenje o sebi – veći deo života sam u potaji mrzeo sebe zbog toga što sam gej, zbog toga što nisam savršen, zbog toga što su mi roditelji razvedeni, i tako dalje. Glupo je, ali mislim da me je strah od suočavanja ili raskriknkavanja pomalo odvratio od toga da pokušavam. Ezra Horn, 30, supervizor postprodukcije i vlasnik kompanije Po Po RekordsBio sam stvarno dobar crtač – ali nisam umeo da crtam ljude (crtao sam zmajeve, mistične mačeve, i takve stvari). Posle mnogo pritiska vršnjaka, prijavio sam se za program za likovne talente u školi koju sam pohađao.
Oni su mi zapravo ismejali. Trebalo je da nacrtam nekog čoveka (ili ljude) koji uživa na vašaru. Pošto nisam umeo da crtam ljude, crtež je, naravno, bio užasan. Zbog negativnih i bolnih reakcija u tom programu, više nikada sebe nisam mogao da nateram da crtam.
Nekada sam provodio sate i sate crtajući i slikajući. Sve što sam tokom leta kao klinac radio je bilo da crtam i čitam. Želeo sam da na zidovima svoje sobe naslikam murale. Želeo sam da živim od pisanja i crtanja (razmišljao sam o tome da se bavim stripom). I dan – danas se rasplačem kada se setim likovne umetnosti i koliko mi je bilo teško kada sam odustao. Svakodnevno mi nedostaje i voleo bih da nisam digao ruke od nje, iako sam bio toliko obeshrabren. Gabrijel Vidrin, 36, menadžer laboratorijeU doba kada sam se okušavao kao scenarista, mislim da sam očekivao da će se nešto dogoditi. Ne mislim da sam verovao da će to biti neki veliki uspeh, ali mislim i da nisam verovao da ću propasti. Možda pre nekih sedam godina, ili tako nešto, shvatio sam da stvari stoje sumorno. Materijal kakav sam želeo da pišem nije bio privlačan za Holivud, i osećao sam da gubim strpljenje za taj svet. Ne da sam doživeo neuspeh kao takav, već nikada sebi nisam obezbedio najbolju moguću šansu. Da li sam mogao, da li je trebalo više da pišem za tržište?
Ne mislim da bih ikada napisao nešto meni potpuno neprivlačno, samo da bih to pokušao da prodam, ali da li je trebalo da provedem godinu dana radeći na malim, nezavisnim dramama, dok bih u isto vreme pisao krimić, koji bi možda imao više šanse da privuče pažnju? Ova pitanja me i dalje progone, i najviše se kajem zbog toga što nisam zagrizao najviše što sam mogao. Ako želiš da uspeš u bilo kakvom poslu, trebalo bi tome potpuno da se posvetiš, a mislim da ja to nikada nisam učinio. Moj mentalitet nikada nije bio „idemo do kraja". Rendi Stajnberg, 44, menadžment i razvoj nekretninaOpera je veoma specifično polje koje zahteva duge, usamljene sate u prostoriji za vežbanje, i jednako toliko tehnike u umetničkom izražavanju. Sam razvojni put mi nikada nije delovao kreativno. Osim toga, da budem veoma iskrena, to što konstantno moram da brinem za zdravlje svog glasa (nisam mogla da pijem, da jedem hranu koja sadrži paradajz, niti da govorim glasno u baru, iz straha da ću izgubiti glas) nije bilo nimalo zabavno. Život operske pevačice me je činio anksioznom i nesigurnom – o bože, kritike – i toliko, toliko slomljenom. Mrzela sam ga.
Veći deo svojih dvadesetih godina, nakon što sam donela odluku da u suštini počnem ispočetka, bila sam veoma izgubljena. Govorimo o svakodnevnoj egzistencijalnoj krizi i napadima jecanja zbog toga što „traćim svoj dar". Jednom sam na odmoru u Rimu odsela u erbienbiju pored muzičke škole, i samo sam sedela na balkonu, plakala i slušala buduće operske dive kako pevaju arpeđa. Rouz Truzdejl, 29, autorka knjiga o velnesu
Reklame
El-Ej je veovatno jedno od najgorih mesta na kojima sam bio u čitavom svom prokletom životu. Ljudi sa kojima sam morao da radim su bili neki od najvećih bednika koje sam u životu upoznao. Ja sam od onih koji ne zabijaju nož u leđa, već pravo u grudi. Svi u El-Eju zabijaju nož u leđa. U Los Anđelesu ne postoje prijatelji. Čitave prošle godine u El-Eju sam svaki dan plakao. Bilo je dana kada nisam bio u stanju ni da ustanem iz kreveta, iako sam morao da idem da tražim posao. Jednog dana mi je auto načisto crk'o, i bukvalno četiri minuta posle toga su me pozvali ljudi kod kojih je trebalo da odem na intervju za posao, da mi kažu da su angažovali nekog drugog. Na kraju sam završio živeći u štali u vinogradu moje mame, zato što nisam mogao da plaćam kiriju – jednostavno sam bio u krizi.
Reklame
Kao fotograf se veoma identifikuješ sa time da si „umetnik". Čak i godinu dana nakon što sam odlučila da se posvetim produkciji, bilo mi je stvarno teško da pomislim, Sjajno, sada sam odlučila da ne budem keativna, i krenula sam logističkim putem karijere.Hana Ferman, 27, izvršni producent Grejhaund Prodakšns.Nije bilo nikakve prekretnice zbog koje sam odustao od komedije; jednostavno, posle nekog vremena, računica se više nije uklapala. Komedija zahteva mnogo vremena. Ako planiraš da budeš pristojan komičar, trebalo bi da gledaš da što više vremena provedeš na sceni. Lako je pući u sistemu kada čekaš nekoliko sati, samo da bi pet minuta jeo neka govna. Meni nije prijalo da trošim toliko vremena i energije, i ako ne uživam u tome, zašto time da se bavim?
Desetominutna priča pred publikom koja ne reaguje je prava noćna mora. Svakom komičaru se to u jednom trenutku dogodi, tako da je to deo procesa – čak i profesionalci omanu. To ne umanjuje povredu ega. Mislim da sam sličan većini komičara, po tome što posle lošeg nastupa istrčim napolje i zapalim cigaretu. Obično se tu nađe i neko pivo.
Kada sam prestao time da se bavim, život mi je postao poprilično radikalan. Usredsredio sam se na posao, a višak energije sam ponovo trošio na muziku i razne uvrnute projekte. Naravno, nedostajale su mi pozitivne stvari, naleti adrenalina, druženje. Ali da budem sasvim iskren, kada sam jednom okačio mikrofon o klin, bio sam zapanjen koliko toga mogu da obavim.Daniel Šarp, 33, IT inženjer i audio/vizuelni projektant u madeofants
Reklame
Ta uloga je bila tako idealna za mene, kao bivšeg mormona (napustio sam crkvu kada sam se 2008. autovao), i tada sam na neki način shvatio da mi je glas propao zbog nekoliko godina rekreativnog pušenja i nedostatka obuke i vežbanja. Zajedno sa time što nisam uspeo da steknem nikakvo sledbeništvo svojim snimcima, taj san se raspršio.Najteži deo kod mog sna je bilo to što sam se uvek osećao kao lažov, zato što sam imao užasno nisko mišljenje o sebi – veći deo života sam u potaji mrzeo sebe zbog toga što sam gej, zbog toga što nisam savršen, zbog toga što su mi roditelji razvedeni, i tako dalje. Glupo je, ali mislim da me je strah od suočavanja ili raskriknkavanja pomalo odvratio od toga da pokušavam. Ezra Horn, 30, supervizor postprodukcije i vlasnik kompanije Po Po RekordsBio sam stvarno dobar crtač – ali nisam umeo da crtam ljude (crtao sam zmajeve, mistične mačeve, i takve stvari). Posle mnogo pritiska vršnjaka, prijavio sam se za program za likovne talente u školi koju sam pohađao.
Oni su mi zapravo ismejali. Trebalo je da nacrtam nekog čoveka (ili ljude) koji uživa na vašaru. Pošto nisam umeo da crtam ljude, crtež je, naravno, bio užasan. Zbog negativnih i bolnih reakcija u tom programu, više nikada sebe nisam mogao da nateram da crtam.
Nekada sam provodio sate i sate crtajući i slikajući. Sve što sam tokom leta kao klinac radio je bilo da crtam i čitam. Želeo sam da na zidovima svoje sobe naslikam murale. Želeo sam da živim od pisanja i crtanja (razmišljao sam o tome da se bavim stripom). I dan – danas se rasplačem kada se setim likovne umetnosti i koliko mi je bilo teško kada sam odustao. Svakodnevno mi nedostaje i voleo bih da nisam digao ruke od nje, iako sam bio toliko obeshrabren. Gabrijel Vidrin, 36, menadžer laboratorijeU doba kada sam se okušavao kao scenarista, mislim da sam očekivao da će se nešto dogoditi. Ne mislim da sam verovao da će to biti neki veliki uspeh, ali mislim i da nisam verovao da ću propasti. Možda pre nekih sedam godina, ili tako nešto, shvatio sam da stvari stoje sumorno. Materijal kakav sam želeo da pišem nije bio privlačan za Holivud, i osećao sam da gubim strpljenje za taj svet. Ne da sam doživeo neuspeh kao takav, već nikada sebi nisam obezbedio najbolju moguću šansu. Da li sam mogao, da li je trebalo više da pišem za tržište?
Ne mislim da bih ikada napisao nešto meni potpuno neprivlačno, samo da bih to pokušao da prodam, ali da li je trebalo da provedem godinu dana radeći na malim, nezavisnim dramama, dok bih u isto vreme pisao krimić, koji bi možda imao više šanse da privuče pažnju? Ova pitanja me i dalje progone, i najviše se kajem zbog toga što nisam zagrizao najviše što sam mogao. Ako želiš da uspeš u bilo kakvom poslu, trebalo bi tome potpuno da se posvetiš, a mislim da ja to nikada nisam učinio. Moj mentalitet nikada nije bio „idemo do kraja". Rendi Stajnberg, 44, menadžment i razvoj nekretninaOpera je veoma specifično polje koje zahteva duge, usamljene sate u prostoriji za vežbanje, i jednako toliko tehnike u umetničkom izražavanju. Sam razvojni put mi nikada nije delovao kreativno. Osim toga, da budem veoma iskrena, to što konstantno moram da brinem za zdravlje svog glasa (nisam mogla da pijem, da jedem hranu koja sadrži paradajz, niti da govorim glasno u baru, iz straha da ću izgubiti glas) nije bilo nimalo zabavno. Život operske pevačice me je činio anksioznom i nesigurnom – o bože, kritike – i toliko, toliko slomljenom. Mrzela sam ga.
Veći deo svojih dvadesetih godina, nakon što sam donela odluku da u suštini počnem ispočetka, bila sam veoma izgubljena. Govorimo o svakodnevnoj egzistencijalnoj krizi i napadima jecanja zbog toga što „traćim svoj dar". Jednom sam na odmoru u Rimu odsela u erbienbiju pored muzičke škole, i samo sam sedela na balkonu, plakala i slušala buduće operske dive kako pevaju arpeđa. Rouz Truzdejl, 29, autorka knjiga o velnesu