​Od lekova na recept do najtežih droga: Šoping vutre preko interneta

Posle silnih peripetija i godina čekanja, sad smo se već i u Srbiji navikli da je moguće naručiti sve i svašta preko interneta, pravo na kućnu adresu. Ipak, naručivanje vutre ili bilo koje druge ilegalne droge, u fazonu "Kupujte pravo iz vaše fotelje", delovalo mi je previše jednostavno da bi bilo istina iako su mi mnogi mi pričali o takoreći nevidljivom delu interneta gde svako može da nabavi drogu, bez obzira odakle je. Čak i neko poput mene, ko se ne snalazi baš najbolje sa tehnologijom. U to doba, pre dve godine, nismo na svakom ćošku imali novu knjigu Džejmija Bartleta, The Dark Net, da nam objasni stvari, pa smo se informisali preko raznih sajtova i foruma. Proradila mi je znatiželja i rešila sam da se uputim u misiju kupovine vutre preko neta.

Istina je da nisam morala da se pomerim iz stana, odnosno zgrade, ali ovaj način kupovine vutre, kao i svaki drugi, zahteva određeno cimanje, samo što je bilo drugačije od onog na šta sam, možda, navikla.

Prvi korak je ujedno i najlakši – pristup Dark Webu. Za one koji nisu upućeni, Dark Web je deo World Wide Weba , dakle to jeste javni sadržaj, ali zahteva posebne softvere kako bi do njega došli. Ako zamislite World Wide Web kao santu leda, Dark Web bi bio celokupan sadržaj ispod površine vode. Većina ljudi nije ni svesna da sajtovi kojima pristupaju svakodnevno preko kompjutera čine komično mali deo celokupnog internet sadržaja. Pretpostavlja se, prema jednom istraživanju iz 2001. godine, da za milijardu vidljivih sajtova, postoji još 550 milijardi nevidljivih.

Tor je za ovakve situacije neophodan brauzer, ne samo zbog pristupa Dark Webu, već i čuva identitet korisnika kroz više slojeva enkripcije i omogućava pristup internet sadržajima do kojih se ne može doći mejnstrim pretraživačima kao što su Google Chrome ili Firefox. Disidenti u diktatorskim državama koriste Tor za organizovanje protestnih akcija – tokom Arapskog proleća, koordinacija demonstracija se vršila preko Tora. Takođe je u velikoj meri zastupljen u Kini, usled sveprisutne cenzure medija i informacija, a korišćenje Gugla nije dozvoljeno.

U to vreme je najpopularniji sajt za ovakve stvari bio Silk Road. U međuvremenu je FBI oborio sajt i pohapsio administratore. Ali kao što je istorija pokazala nebrojeno puta – gde padne jedan, dođu dva. Tako je nakon pada Silk Roada, u moru sličnih sajtova, titulu napopularanijeg preuzela Agora.

Bez obzira na sigurnost koju Tor pruža, ja sam bila paranoični frik i kupila proksi softver, za svaki slučaj. Plaćanje proksi servera mi sada deluje kao preterana reakcija, ali tada sam bila spremna da iskeširam kako bih se osećala bezbedno. Nije bilo teško pristupiti Silk Roadu pomoću nekog onlajn uputstva u wikiHow fazonu. Slagala bih ako kažem da me sajt nije oduševio, na neki bizaran način. Totalno u Ebay ili Aliexpress fazonu. Ponuda je bila ogromna, a izvori pouzdani, uz korišćenje sistema ocenjivanja. Nešto kao Limundo za one koji traže ovakvu robu.

Iako sam došla po vutru, nisam mogla da ne pregledam stranice i stranice različitih supstanci dostupnih za kupovinu. Od lekova na recept, do najtežih droga, sve je bilo na jednom mestu. Ponude su išle od nekoliko miligrama do više od deset kilograma. Nisam mogla ni da zamislim kako dostavljaju deset kila kokaina, ali priznajem, nisam bila dovoljno radoznala da to i saznam. U dosadašnjem, stilu odlučila sam da idem najbezbednijim putem – mala količina i laka droga i zato sam odmah izabrala travu.

E, tada su stvari postale dosta zajebanije. Jedina valuta koju su onlajn dileri prihvatali bila je Bitcoin. Neću da se pravim kako se razumem previše u digitalne valute, ali poenta je da korišćenjem Bitcoina ne ostavljaš trag kao upotrebom klasičnih moneta. Tako, na primer, kad bi došlo do napada FBI-a na sajt, dileri i kupci bi ostali anonimni. Srećom, Bitcoin je valuta za kojom libertarijanci - klasični liberali koji se zalažu za što veće socijalne i ekonomske slobode - balave, upravo zbog slobode i anonimnosti koju pruža. Libertarijanci, ukratko, kažu da ne žele da se država meša u naš privatni život i posao ukoliko nikome ne nanosimo štetu.

U to vreme sam poznavala ljude iz njihovih krugova, što mi je omogućilo da nađem nekoga za trejdovanje Bitcoinom. Uz malu pomoć prijatelja van Srbije, nabavila sam Bitcoin. Ostalo je sve izgledalo kao i kod svake druge onlajn kupovine. Kako nisam vrsni poznavalac vutre, nije mi bilo presudno koja je vrsta, odnosno, strain u pitanju. Poštarina je uvek bila uključena u samu cenu, tako da je jedini izazov bio naći što pouzdanijeg prodavca. Izdvajala sam one koji prodaju travu u malim količinama, gledala njihove rejtinge i čitala komentare prethodnih mušterija. Sam proces nije bio preterano zahtevan, a činjenica da možeš da ocenjuješ prodavca tek nakon obavljene transakcije mi je ulila dodatno poverenje.

Pošto sam imala previše para u valuti za koju niko u Srbiji nije čuo i premalo poverenja da će mi dostava stvarno stići, naručila sam po jedan gram od tri različita prodavca koje sam izdvojila kao najkredibilnije.

Došlo je vreme za treći i poslednji korak - podizanje vutre. I danas, kad prepričavam ljudima kako sam kupila kod nas zabranjenu drogu preko neta, taj deo, naravno, uvek izaziva najviše reakcija. Paketić u koverti dolazi na kućnu adresu, pravo u poštansko sanduče, što je možda za duvače koji žive sa roditeljima ozbiljna prepreka.

Prva pošiljka stigla je nakon dve nedelje. Osećaj uzimanja vutre iz sandučeta, koju je neki nedužni poštar doneo, bio je prilično tripozan. Bila sam neviđeno nervozna dok sam otvarala sanduče. Iako je sve bilo krajnje uobičajeno i nimalo upečatljivo, za mene je bilo poput scene iz akcionog filma.

Vutra je bila dobra, a težinu su pogodili u milligram. To znam, jer sam se, kao pravi profesionalac, potrudila da nabavim specijalnu vagicu za ovu priliku. Ne znam da li se sećate velike nestašice vutre u to doba, ali tada se pušilo čak i semenje, a gram je značio 0.8 u najboljem slučaju. U toku treće i četvrte nedelje u kovertama su stigle i preostale dve narudžbine. Jedna sa poštanskom markicom iz Nemačke, druga iz Holandije. Sve su bile klasične bele koverte sa klasičnim poštanskim markicama. Jedino što je odavalo utisak da se ne radi o privatnom pismu bile su mašinski štampane informacije o primaocu. Unutar koverta su u plastičnim hermetičkim kesicama bili spakovani paketići trave. Bez obzira na to što su koverte više ličile na račune nego na nešto izazovnije, u njima je uvek bila tačna količina i kvalitetna vutra.

Osećaj prilikom podizanja paketa iz poštanskog sandučeta jeste postao vrhunski, ali je čekanje nedeljama na gram vutre ipak pomalo deprimirajuće. Još jedna mana je bila nešto viša cena. To nije predstavljalo problem kada su lokalni dileri tražili po 1.000 dinara za pola grama krdže, ali na dugi rok, ipak ne verujem da se bilo kome isplati. Prisutna je i stalna frka da će od misterioznog dilera do sandučeta, policija ili neko drugi ipak naći travu, a nisam sigurna koje su zakonske posledice u tom slučaju.

Korišćenje Bitcoina je takođe problematično iz više razloga. Teško ga je nabaviti, to je jasno. Ali Bitcoin je takođe prilično nestabilna decentralizovana valuta čiju vrednost ne kontroliše nijedna država, pa samim tim, bez upozorenja može drastično da skoči ili opadne.

Mnogima deluje da Dark Web predstavlja verovatno najbolje rešenje za relativno bezbednu nabavku svih ilegalnih supstanci. Premeštanjem ovog tržišta sa ulica u virtuelni svet moglo bi da smanji količinu nasilja i zločina u vezi sa drogom, tvrde neki sagovornici u velikom istraživanju koje je objavio britanski list The Economist. Isto tako, kvalitet i čistoća samih supstanci je daleko bolja od onoga što se nudi na ulici.

Moje mini-iskustvo mi je otkrilo šta je ubedljivo najveća prednost kod onlajn naručivanja narkotika - zaobilaženje pravih dilera. Nestaje svo cimanje od pronalaženja dilera, pa do nalaženja sa njim. Nema prelaženja preko pola grada, nema čekićanja dok se gospodin lerdi ne pojavi. Nema neprijatnih razgovora i tripovanja dok se vraćaš gajbi sa travom ili nečim drugim. Ipak, pošto nisam baš tolika ljubiteljka ove biljke, a još manje ilegalnih radnji, moja afera sa naručivanjem onlajn se ovde završila.

Ima i onih koji ne odustaju i tvrde da im je lakše, a i pomalo izazovnije, na ovaj način. Tiki, 28-godišnji "večiti student", i danas naručuje vutru preko neta. Ipak je uveo jednu meru sigurnosti: menja adrese primaoca.

- Pored svoje, naručujem na tri različite adrese ljudi koje poznajem i nikad nije bilo problema - kaže Tiki. - Svaki put kažem 'još samo ovaj put', jer me mrzi da se cimam, ali se onda predomislim jer je stvarno mnogo bolja vutra, a nema previše cimanja.

Tiki kaže da ga ne zanimaju druge droge, a misli i da su tablete i ekseri mnogo lakši za otkrivanje, ako postoji neka sumnja.

- A tako mogu i lakše da te zavrnu prodavci, nemam ja hemijsku laboratoriju pa da proveravam šta je u tabletama - kaže.

Ne postoji način da se utvrdi, sem kroz priču sa prijateljima i poznanicima, da li je i koliko ovakva nabavka vutre i ostalih nedozvoljenih "slatkiša" zaživela kod nas koliko i u belom svetu. Ali ako se ponovi ona nestašica koju mnogi neće zaboraviti, ko zna.

*Ime je promenjeno zbog zaštite privatnosti

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu