​Kako sam dozvolio da budem 'catfishovan' pola godine

Catfishing je termin koji se koristi za situacije kada na internetu jedna osoba preuzima novi identitet, lažno se predstavlja drugoj. Najčešći slučajevi su na sajtovima za online dating, ali se neretko dešava i po inboksima društvenih mreža koje imaju druge namene. U periodu od šest meseci, razvio sam emocionalni odnos prema osobi koja ne postoji. Zasnovan je na fotografijama mladića čiji identitet sada znam, a osobi koja me je svakodnevno pitala kako sam još nisam ušao u trag.

Na zadnjem sedištu sam taksija i u glavi pravim kostur ove priče. Povremeno skupim lice jer se setim da ne smem da se potpišem pravom imenom* i hvatam mentalne beleške za tekst o tome kako sam se konačno autovao roditeljima. Perifernim vidom registrujem nešto jače svetlo i na mah pomislim da je ovo taj trenutak kada ću imati svoju prvu saobraćajnu nesreću. Brzo se setim da se nesreće događaju samo drugim ljudima, sve dok se ne dese tebi.

Prvo da razjasnimo - to što moja familija ne zna da spavam sa dečacima, ne znači da sam između košulje sa bratove svadbe i pantalona koje sam nosio na babinoj sahrani. Iste te pantalone nosio sam na krštenju bratanca, kapiraš. Iz ormara sam izašao još u tinejdžerskim danima, baš kada sam odlučio da bi autovanje mojoj porodici donelo više briga nego meni olakšanja. Otišao sam od kuće. Iako su na tek nekoliko kilometara od mene, u predgrađu Beograda, tamo sam tek nekoliko puta godišnje, a svaki prati zvuk lomnjenja DNK lanaca.

Bavim se poslovima koji zahtevaju od mene veliku mrežu poznanika. Kad saberem broj folovera na svim internetima, dobijem cifru koja zvuči impresivnije nego što jeste. Imam profile svuda. Na nekima i lažne, al' samo za kad mi treba da varam Facebook ili neku aplikaciju, nikada osobe.

Početkom ove godine, na Instagramu me je zapratio sumnjiv profil. Imao je tek nekoliko pratilaca, iako urednog feeda. Ne preterano upadljiv, ali veoma lep momak. Jedan od geo-tagova naslutio je da živi u Španiji. Nekoliko lajkova kasnije, pojavio se post sa hashtagom #BirthdayBoy. Nisam mogao da odolim i ne napišem mu čestitku, ne kroz komentar već inboks. Nakon što smo ustanovili da rođendan slavimo istog dana i međusobno se iščestitali, nastavili smo razgovor. Saznao sam da je iz Beograda dosta rano prešao u Štokholm, odakle je kasnije zbog očuhove netrpeljivosti prešao u Madrid gde konačno pred tridesetom počinje da se bavi pravom. Šanse da je reč o fejk profilu bile su ogromne. Pratio je tek nekoliko mojih poznanika i bio lepši nego što mu broj folovera pokazuje.

Mnogi koji me poznaju će vam teško za mene reći da sam naivan. No, iz udobnosti trenutne faze života, velikim delom zbog dosade, odlučio sam da se ne obazirem. Odabrao sam da mi taj lik, zapravo taj prostor za chat, bude kao rupa u zemlji u koju vičem ono što drugima ne bih ni šapnuo. Njegovo slabo poznavanje srpskog jezika svelo je do toga da ja pišem kako se osećam, više nego šta radim. Dopadala mi se ideja da tamo negde postoji neko koga verovatno nikada neću videti u životu, a ipak spreman da uvek odgovori. Neko ko živi u tvoj telefonu, pa je uvek sa tobom. Zbog konstatacije da prečesto nosim crnu odeću, slao bih mu svaki pokušaj da kupim majicu u nekoj drugoj boji. Javljanja iz šopinga postala su naša mala tradicija. Svakog puta kada bih kuvao za svoje prijatelje, slao bih mu fotografije hrane koju sam spremio. Pisao bih mu posle lošeg izlaska i osećao se kao da me neko prati kući. Dok bih došao do stana, već bih dobio poruku za laku noć. Uvek mi je bio pri ruci, tu u džepu, neko ko za razliku od Siri nema ograničen broj stvari povodom kojih ima mišljenje. Ušao sam u odlično odigranu partiju na duge staze. Da je izmišljena nekakva osoba iz grada, bilo bi lako proverljivo. Koliko god da je dobro postavljen lik, veoma rano bi se pojavio crv sumnje zašto se ne srećemo, sa namerom ili bez.

Uživao sam epizodu sa njim i čekao ishod. Sa jedne strane, mogao sam da se obrukam i izgubim i ovo malo klimavog kredibiliteta. Druga opcija je bila da steknem prijatelja ili dobijem romansu razmera one koju je imao Theodore u filmu "Her".

Kao gej osoba u Srbiji, osuđeni ste da većinu svojih (potencijalnih) partnera upoznate online. Kao misleća osoba koja je sa torzoima, dupetima, stopalima, facama sa naočarima u kontra-svetlu, strelicama na gore ili dole, plišanim medama i obalama mora razgovarao poslednjih petnest godina, zaista mislim da sam kompetentan da se suzdržim od domaštavanja na temu "crn, visok, zgodan". Na sastanke na slepo dolazili su mi lepši nego što sam ih zamišljao i razočaravali me upravo zbog toga. Ukoliko nisi ono što sam zamislio, možeš da budeš i ono što sam pre tebe zamišljao, male su šanse da ćeš imati šanse.

Sve vreme, dopisivali smo se samo preko Instagrama. To je zabavu činilo većom jer sam bio osuđen na tipkanje po ekranu telefona. Ukoliko ste došli do ovog dela teksta, složićete se da mi sa tastaturom ne ide loše.

Dobro je vodio priču sve vreme, tako što nije. Vratio bi tek po neku i držao se priče o poslu. Imao bi padove raspoloženja, ali bih ih imao i ja. Optuživali bismo horoskop. Nikada ne bi pričao o problemima, samo bi pominjao da ima. Postavljao je previše pitanja i stalno tražio da elaboriram.

Najveće neslaganje u biografiji imao sam zbog poznavanja Beograda, iako je iz njega rano otišao. Jedina veza sa rodnim gradom mu je navodna stidljiva drugarica koja za mene posredno zna. Drugo neslaganje bilo je sa fondom reči koji je koristio. Vremenom je postajao bogatiji, iako je tvrdio da ni sa kim ne koristi srpski jezik osim sa mnom. Takođe, ja sam usput prestao da koristim srpski za gastarbajtere i pisao čak i žargone koje je bez problema shvatao. Postojala je priča o tome da na određeni period dolazi ovde, ali nikada nije bilo jasno koji bi povod za to imao. Pamtio je stvari kao da ih je printskrinovao. Sada sam siguran da jeste. Najglasniji poziv na oprez bilo je to što je se pratio sa tek nekoliko ljudi, od čega su većinom moji prijatelji, poznanici i jedan bivši dečko, ispostaviće se kasnije - glavni akter raspleta.

Njemu sam pričao o svojim prijateljima. Najnežnije stvari i one koje u afektu govoriš samo o onima koje najviše voliš. Prijateljima sam govorio o njemu, poznanicima ga prepričavao kao anegdotu. Činio sam ga stvarnim zato što sam želeo da bude. Postojao je onoliko koliko sam mu dopustio, dakle postojao je.

Nedavno sam se sreo sa svojom prijateljicom koja mi je rekla da će se naljutiti ako ponovo odložim dolazak kod nje u Madrid. Pokazao sam joj njegov profil i rekao da sada imam razlog više.

Moj bivši dečko (koji me je ostavio baš na dan mog poslednjeg rođendana, hm) mi je večeras poslao Instagram profil sa preko 40K pratilaca, profil sa kojeg su kradene fotografije i postavljane na ovaj sa kojim sam se dopisivao. A, ispostavilo, ne samo ja. I moj bivši dečko. I moji prijatelji. I moji poznanici. Sad ćemo da vidimo čija je bruka najveća.

Čekam da u nekom ćošku interneta osvane cela moja prepiska sa njim i više je priželjkujem nego je se plašim. Pola godine vodio sam razgovor sa sobom. A ja sam dobar sagovornik i lepo sam sebi pomogao da prođem kroz nekoliko faza.

Da se izbegne ovakva situacija može ako ukinete svoje postojanje na svim internetima. No, i tada vam može pokucati na vrata neko ko će se lažno predstaviti.

Kao neko ko je prošao kroz više online prevrata (simptomatično, na svakoj u tom trenutku popularnoj društvenoj mreži po jedan), jedino što sam naučio je da ne krijem ništa. Možda od roditelja, ali nikako od sebe.

Tokom pisanja ovog teksta, razmenili smo više poruka. Opet je loše raspoložen, ali ne bi da me opeterećuje. Kaže da Looking The Movie ima previše happy end za njegov ukus, a nije još pogledao Stranger Things. Veruje mojoj preporuci i baciće se na tu seriju sutra. Moja paranoja uvek ide u pogrešnu stranu. Slutim da on zna da ja znam, pa mi je opet zanimljivo.

*Ime je promenjeno zbog zaštite privatnosti

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram