Kako sam prestala da se brinem i zavolela svoj debeli stomačić

Mejnstrim mediji i modna industrija danas više nego ikada slave krupnija ženska tela. Prošle godine, Sports Ilustrejted je na naslovnu stranicu stavio krupnijeg modela Ešli Grem, zbog čega su ih naveliko hvalili. U njemu se nedavno pojavila još jedna popularna i zaobljena manekenka, Hanter Mekgrejdi. Dove je odavno zagovornik pokreta pokazivanja „stvarnih" tela u svojim reklamnim kampanjama; taj trend su nastavili brendovi kao što su Lane Bryant i Aeire.

Ovih dana ne mogu da pregledam Instagram, a da se ne osetim bombardovanom nalozima na kojima seksualizuju ženske obline, voluminoznost, debljinu – kako god želite to da nazovete. Komentari na ove alternativne mamce za oči su parada emodžija sa srcima umesto očiju i sa štrcanjem vode koje bi trebalo da simbolizuje ejakulaciju. Na neki sjeban način, za to smo se i borili, zar ne? Ali ipak, osećaj je da tu nešto nije kako treba. Zbog takve vrste telesne pozitivnosti se ja osećam izostavljenom, zato što na telima većine tih modela nedostaje jedna stvar: stomak.

Tela koja gledam u „prosvetljenim" reklamama i kampanjama za telesnu pozitivnost su tela žena koja imaju krupnije butine, punije figure, veće zadnjice i šire kukove. Sve je to u redu. Ali sve dok ne dopustimo stomaku da se pridruži žurci, pred nama će biti dug put do oslobađanja od problematičnih standarda ženske lepote.

Naravno, ima krupnijih modela sa stomacima, kao što je Tes Holidej (koju su proglasili prvim supermodelom sa konfekcijskim brojem 22 na naslovnoj stranici časopisa Pipl 2015, i koja je od tada postigla još zasluženih uspeha). Ali oni su u ogromnoj meri nadbrojani modelima sa dobro oblikovanim kukovima i vidljivim trbušnjacima. Zbog čega se ponovo osećam kao da ne mogu a se poredim s njima, ali sada je još gore, pošto je sve namenjeno tome da se konačno osećam da mogu.

Ja svoju telesnu građu opisujem kao „uvek u šestom mesecu trudnoće". Ali kada me je bilo briga za to, nijedna dijeta nije bila uspešna u tome da skinem stomak. I moja porodica se očajnički trudila da mi pomogne – mama mi je za osamnaesti rođendan poklonila članstvo u Curves, misleći da je to nešto što ja zaista želim. Što je ironično, pošto je za moju građu u velikoj meri zaslužna genetika, kao i kod većine.

Većina žena u mojoj porodici su takođe članice komiteta velikog bojlera. Ali to me nikada nije sprečavalo da za svoj stomak krivim sebe – priznajem da sam čak i kada sam počela da prihvatam telesnu pozitivnost i sopstvene obline u potaji želela da se otarasim svog stomaka. To je bio albatros okačen oko mog struka. Nisam jela ništa osim kinoe i kupusa, i pitala sam se zašto neće da me ostavi na miru.

I dalje sam na fotografijama pokušavala da sakrijem stomak. Osmišljavala sam odevne kombinacije oko njega. Mislila sam da je to okej ponašanje, dokle god se ponosim ostalim delovima svog tela – svi imamo nešto što bismo voleli da promenimo kod sebe, koliko god smo inače sigurni u sebe, zar ne? Ali posle daljeg preispitivanja, shvatila sam zašto tačno mrzim svoj stomak: to je jedina stvar koja me sprečava da izgledam kao ti modeli koje od početka decenije viđamo na svakom koraku i ne možemo da ih izbegnemo. Trebalo bi da volim svoje telo, ali ipak nisam debela na „odgovarajući" način.

Sara Murnen, socijalni psiholog i profesorka rodnih studija na koledžu Kenjon u Ohaju, koja proteklih 25 godina proučava seksualizaciju žena, kaže da veruje da „telesna pozitivnost" ne uzdiže debela tela. Umesto toga, uzdiže nešto što ona zove „ideal oblina", krupnije telo koje je krupnije svuda gde treba. „Ideal oblina se odnosi na to da si seksi", objašnjava ona.

Problem leži u činjenici da se ta zaobljena tela često reklamiraju kao progresivni korak napred za žene, ali ipak uspevaju da isključuju tipove građe kao što je moja (kao i mnoge druge). To ne znači da bi trebalo da prestanemo da promovišemo takva tela – do pre desetak godina, na televiziji i u časopisima smo uglavnom mogli da vidimo samo idealno vitka tela.

Bilo bi dobro da budemo još inkluzivniji, i ta inkluzija mora da potekne od nas, žena koje se ne uklapamo u kalup građe krupnih manekenki. Ne može da potekne od kompanija koje žele da prodaju neki proizvod, ili od publikacija koje žele da budu osvešćene. I dok bi neki mogli da kažu da je seksualizovanje stomaka (ili bilo kog drugog „nepoželjnog" dela ženskog tela koji se danas ne promoviše) jednako problematično, ostaje činjenica da moramo dublje da razmislimo o tome kako razlikujemo seksualnu objektifikaciju od sticanja moći.

Ne možemo da se osećamo osramoćeno kada želimo da se osećamo željeno, i nije pogrešno želeti seksualnu pažnju – ja skoro sve vreme čeznem za njom. U prošlosti sam pokušavala da je izazovem trudeći se da svoje telo uklopim u kalup ideala krupnije građe. Krila sam stomak (kao i strije, celulit i malje na telu), zato što sam se i dalje plašila kako će muškarci reagovati na njega. Time nisam stekla moć, zato što sam i dalje davala moć onome što sam mislila da drugi žele da vide na mom telu. Da je stvar zaista bila do mene, moj stomak bi bio zvezda predstave.

Sada puštam da mi se stomak vidi. Moj stomak više nije zaključan i zatočen. Izlažem svoje telo, stomak, i sve ostalo.

Osećam se jebozovno. I volim da se osećam jebozovno pod svojim uslovima. Potpuno mi je svejedno da li se ljudima ne dopada ono što vide. Ako ti se ne dopada, onda ne želim da se kresnem s tobom, i tvoje mišljenje je nebitno.

Naravno, ljudi će biti zlobni. Ako sam nešto naučila od toga što sam žena koja iznosi svoje mišljenje na internetu, to je da će ti govoriti da prestaneš, i žestoko se truditi da ti zabiju klipove u točkove. Ali ako radimo zajedno i međusobno se podržavamo dok oni pokušavaju – ako pružamo podršku jedna drugoj dok prikazujemo svoja „nekonvencionalna tela" – negativnih komentara će biti sve manje, kako naša građa postaje konvencionalnija.

Još na VICE.com: 

Zašto ljudi kače seksi fotke na društvene mreže

Srbija nije zemlja za nas debele ljude

Kako debljina utiče na moj karakter