​Kako sam se suočila sa sudbinom pročitanom iz taloga kafe

Kafu bez trunke šećera pijem samo kad mi gataju iz šolje, inače nema šanse. Ipak, saznanje da ću nakon tih gorkih gutljaja možda saznati neke lepe, optimistične stvari iz bliske budućnosti, nagoni me da pretrpim to mučenje, poznato samo onima koji piju slatku dozu kafe.

Sedimo u fensi lokalu u hotelu Slavija gde se prodaju džidža- bidže od poludragog kamenja. Uglavnom brojanice, amajlije, talismani, "pročišćivači" energije, ali ima i soli protiv uroka, ulja za privlačenje ljubavi… originalnih vučijih zuba i drugih sitnica koje pomažu sudbini da se podesi na željenu frekvenciju.

Utorak je, dan za gledanje u šolju, kao i petak. Nikako subota, taj dan je rezervisan za komunikaciju sa mrtvima. Slučajno je i Bogojavljanje, što me pomalo brine. Ali, domaćini su fleksibilni, uveravaju me da to neće biti problem.

Atmosfera je prijatna, kelner izverzirano donosi pune šolje. Nije na njemu da sudi o praksi što se ovde upražnjava, a kako je i dobričina, ne buni se zbog tanjirića, zapeklih od taloga kafe. Iz kog Marko Nektan - duhovni tragalac, umetnik performansa, plesač, koreograf i diplomirani istoričar umetnosti - "proriče".

Ne liči na tipičnu gataru, premda ima minđuše, ali ne i maramu. Doduše, tu je darkerska toaleta da zastraši, pa mi se čini da će sad neko pile da žrtvuje u ritualne svrhe. Navire mi slika metal legende Ozija Ozborna kako golubu otkida glavu na sceni. Međutim, Markov prijatan osmeh razoružava. Poručuje "neće ništa da te boli."

Osećam blagu tremu, kao uoči ginekološkog pregleda. Sad će da kaže i "opusti se", iako nema dugmeta na kome piše relax koje samo mogu da pritisnem i isključim strepnju. Možda će da otkrije neku prljavu tajnu, podsvesno zaključanu u dubinu mog uma.

Soc se slegao, obrćem šolju, bez pravljenja krsta dlanom po donjoj, a sad gornjoj površini, trendi u svetu TV serija Siniše Pavića. Čekam da mi se dobro ocedi da ne bih "plakala", kako tumače iskusni "gledači". Znam da ne smem da je zavrtim, jer se tako na kvarno formiraju figure. Što se otvorilo – otvorilo se, nema varanja.

Dok se još snebivam, dobri stari Marfi potvrđuje pravilo. Sve što može da krene naopako, naravno da će da krene. Odjednom – gužva. Prvo ulaze dve devojke, potom i tri sredovečne žene, red je sličan onom u Domu zdravlja. Sve piju kafu i čekaju da ih "doktor" Marko prozove. U kakofoniji gakanja, moja gatara ne gubi koncentraciju. Srećom, tiho priča, da mi osigura privatnost.

Ja sam se pretvorila u uvo u iščekivanju da li će da mi se "otvori šolja". Pih, čim sam je podigla sa tacne, razočarano sam ustanovila da je prilično bela, to jest prazna. Moje skromno poznavanje problematike mi govori da sem moje strane (one sa koje sam pila kafu) i nema ničeg specijalnog da se vidi. Početnička greška, uverava me Marko. Iz jednog "stubića", on izvlači čitavu storiju.

Dok uzima šolju, primećujem i njegove nokte, neuobičajeno duge za muškarca.

Vidi da ima posla sa laikom, jer pitam da li praktikuje novi trend gatanja "na daljinu", kad kafu pije jedan, a drugom je "nameni". "To su gluposti! Kako to misliš? Zoveš me telefonom i ja ti gledam tako? Ne može! Moraš da budeš prisutna", svom pozivu ozbiljno prilazi. I potom prelazi u "napad":

"Što si tako lenja? Izađi malo iz kuće na svež vazduh. Tebi se stvari sužavaju ka nekom cilju, imaš dobar temelj za neki dobar početak, ali kao da uporno pokušavaš da skreneš s tog puta. Nešto ti se više sviđa, a ovo ti se čini da nije dobro za tebe, jer je malo alternativnije za tvoj ukus", kreće sa nekom vrstom grdnje.

Odmah se u sebi presabiram: Marko tačno "vidi" koliko sam se smorila poslom kojim sam se bavila toliko godina. Možda mi rešenje stoji ispred nosa, a ja ga ne vidim. Tačno je da ne volim da rizikujem, već da igram na siguricu. Trema je sasvim nestala, ustupila mesto radoznalosti. 'Ajmo dalje, pomislih, u nadi da će da mi pomogne da otkrijem izlaz iz pat- pozicije. Trenutne, nadam se.

"Ovo ti sve ide iz neke vatre i pepela, morala si da dotakneš dno, da bi se uzdigla kroz dim - vazduh koji predstavlja promenu", dok on veze, osetih se kao feniks. Mitološka ptica, simbol novog početka. Samo da k'o i ona, ne čekam 500 godina da bih "uskrsnula". Sve on to vidi iz jadnih tragova kafe za koje sam mislila da neće izvući ni rečenicu.

Ok, moje znanje se zaustavilo u davnim danima kada sam se i sama amaterski bavila ovom zanimacijom. Tad me je i keva svakodnevno smarala, plašila sam se da će da je strefi infarkt od silnog kofeina. Branila sam se da ne znam, ali nije vredelo. "Prošli put si mi sve pogodila", bila joj je redovna replika. Lako je bilo sa kevom, znala sam njena očekivanja. I šta bi joj najviše godilo da čuje.

Moje oskudno baratanje pojmovima stalo je kod bele sedmice koja, kol'ko se sećam, znači seks, a crna ljubav. Zmija je ogovaranje…a petao glas, dok je kuče vernost. Pa dobro, još se ponečeg sećam iz vremena srednjoškolske dokolice.

Ali, ove figure što ih je Marko bez teškoća interpretirao, ja nisam videla u svojoj šolji. Ma, nisam videla baš ništa. Čak ni neki klobučić na dnu, koji obećava siguran dobitak. Pare ionako nisu problem, jer ih nema.

___________________________________________________________________________Pogledajte VICE film Pravi Dosije Iks:

___________________________________________________________________________

Poput psihijatra, on mi sugeriše da uradim nešto nesvakidašnje. Na primer, da počnem da pišem o ljubavi, što možda neće značiti za moju karijeru, ali hoće za moj mentalni oporavak. "Pokušaj", bodri me Marko, usredsređen na "dim" u šolji. "Ako ne umeš, naučićeš", nastavlja u istom maniru. A na moje "teško starog psa naučiti novim trikovima", odgovara da, niko nije previse star da bi učio. Kakav filozof!

Misli mi sad lutaju,šta bi to moglo da bude novo? Možda baš ovaj pokušaj da napišem dovoljno zanimljivu reportažu za VICE?

Vreme je da se bodu želje. Hm… Toliko ih imam da ne znam za koju da se odlučim, a imam pravo samo na tri. Marko mi se smeje, on često ima suprotan problem. Konkretnih želja nema, iako kao i mi, ostali smrtnici, teži boljem životu.

"Imaš mlad mesec, što znači da moraš malo da je poguraš. Baš sad treba da započneš nešto", i trag srednjeg prsta dokazuje njegovu prethodnu teoriju. Šolja mi nudi i vremenski rok za novi početak: tri dana, tri nedelje, tri meseca… nadam se – ne, tri godine. Stoji i dobitak, završava prognozu prve želje. Dobro, to je posao, razmišljam, biće ipak nekih para, 'ajmo sledeću… Ljubavnu.

Tu mi vidi tri osobe kako sede i nešto većaju. Čini mu se da je nešto jako važno, kao udaja. Ne precizira šta rade i da li se dogovaraju u vezi sa eventualnom prosidbom, al' naglašava da je sudbinska i meni jako bitna.

Treću zamislih inspirisana sudskim sporom koji vodim sa ludim komšijama. Naravno, želim da se konačno završi u moju korist. Marko u njoj "vidi" otisak stopala, što ukazuje na ispunjenje. Ma divno, rekao mi je skoro sve što sam želela da čujem, baš kao i ja majci. Osećam se laka kao pero, skroz rasterećeno. Hitam u susret budućnosti!

Na kraju pitam da li "se valja" da se zahvalim za gledanje. Kao što kažu da ne treba za lek, da se poništi dejstvo. Al' ne pitam da li će javno otkrivanje želja uticati na njihov pozitivan ishod. Eto, rizikujem, po preporuci taloga.

Intimno, u nedoumici sam da li mi je ovo gatanje uopšte trebalo? Da li sam zaista toliko očajna? U tom razmišljanju, prekida me ulazak Lin Montgomeri, supruge bivšeg američkog ambasadora. Žena svratila da vidi šta ima novo u ponudi amajlija. Pa kad njoj to treba, što se ja onda snebivam?

Nije Lin jedina od poznatih faca što se petlja sa onozemaljskim stvarima. Nedavno je navraćao i Stiven Sigal, proklamovani budista, da upozna, Jelenu Popović. Vlasnicu radnje i dizajnerku nakita, koja mu je pre par godina poslala na poklon brojanice. Naravno, budističke.

Gužva ne jenjava, vreme je za polazak. "Obavezno dođi 13. februara", dobacuje mi Jelena. Uoči svetog Trifuna ili Valentina, kako ko više voli, ovde se organizuje tradicionalna žurka povodom Dana zaljubljenih, ali za sve baksuzne u ljubavi. "Malo ćemo da se družimo, da sadimo frajle i frajere u saksije", podseća me na "specijalitet kuće". Kada svako izabere neko seme, pobode ga u zemlju, pa šta kome nikne.

Jelena i Marko znaju da sam dekintirana, bar još ova tri dana, tri nedelje… dok ne padne dobitak. Zato i ne očekuju da išta ćušnem u korpicu, namenjenu dobrovoljnim prilozima za proricanje. Kao što ide sa crkvenim molitvama.

Na vratima se maltene sudaram sa Hasanom Dudićem, zvezdom turbo folka i reality programa. Kakav je to znak, šta li mi nebo poručuje?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu