Kako sam zamrzeo sladoled i naučio da volim sebe

Većina ljudi obožava sladoled. Žive za sladoled, vole sunčano vreme isključivo zbog sladoleda, prejedaju se dok im ne bude muka. Posebno je do jaja kada možeš da kupiš sladoled na svakom ćošku, i to da sam napraviš kombinaciju koju želiš. Nasmejana faca u veseloj uniformi će ti smutiti tvoju tako originalnu kombinaciju plazme, vanile, višnje, čokolade i šarenih bombona i nećeš moći da skineš osmeh sa lica. Sladoled je, nekako, sinonim za sreću, zar ne? Nije uvek.

Znate one vesele ljude u brzim hranama koji vam razdragano prave sladoled po ukusu? One ljude nasmejanog lica koji samo što vam ne ponude oralni seks dok vam uručuju mešavinu kupovnih slatkiša i sumnjive bele tečnosti? Ti isti ljudi bi verovatno radije prihvatili da vas oralno dovedu do orgazma nego da još sat vremena stoje ispred jebenih sastojaka za sladoled.

Pre tri godine, kada sam, usled nepostojećih finansija zavisio od matoraca, imao sam priliku da se oprobam u ulozi prodavca sladoleda. I to u jednoj fast fud piceriji koja je bila među prvim ugostiteljima koji su imali tu „sladoled-po-tvom-izboru" ujudurmu. U širem centru grada, u blizini jednog studentskog doma, nalazi se skučeni restoran u kome je u svakom trenutku radilo barem desetak ljudi. Desetak ljudi i sukuba koja nosi titulu menadžera.

Kada sam jednom prošao sve uvodne pripreme od uniforme do sakrivanja duge kose ispod pretesnog kačketa pomoću milion ukosnica, moj prvi radni dan mogao je da počne. Tokom tog dana sve je bilo prilično okej. Naporno, ali nadasve okej. Uče te da praviš kutije za pice, da koristiš mašinu za sladoled, kako da mutiš to sranje i koju dozu dodataka smeš da staviš u porciju i sve je do jaja. Kada nemaš mušterije, nećeš predahnuti, čistićeš staklo koje je uveliko postalo prozirno od jebenog sredstva za čišćenje. Isto tako, za celih osam sati, koliko traje smena, možeš jednom da odeš do klonje i jednom da jedeš. Potezanje Ženevske konvencije je prvo što pada na pamet, ali bilo kakav bunt dovodi do izdrkavanja menadžerke koja je uvek orna da te podseti da si ti niko i ništa jer si radnik, a da je ona, sa vokabularom kojeg bi se i osnovci stideli, ipak tu da jaše vas sužnje.

Budimo realni, donekle ima pravo. Jebi ga, tražio si posao, dobio si posao – radiš i slušaš. Nema kukanja. Priroda posla u restoranima brze hrane takva je da se frenetični tempo nešto što se podrazumeva. Znao sam to pre nego što sam se upustio u taj podvig, ali ni u ludilu nisam mogao da sanjam da će bezazleni posao prodavca sladoleda biti korak ka spoznaji najnižih ljudskih granica.Nije problem u rutini pravljenjem sladoleda, nije problem u radnom vremenu i nadljudski napornom stajanju, problem leži u tome što menadžeri brišu pod sa vama. Konstantno. Kao da ih neko plaća da čine da se osećate kao u luzer u jebenoj srednjoj školi. A onaj koji ih plaća (a plaća i vas, setite se) može da bude samo gori. Tipovi u mokasinama koje ne izgledaju dobro ni na Ričardu Giru u Runaway Bride skoro svakog dana dolazili su u posetu da vide da li je sve „u redu" i da li nas sukuba dovoljno jako bičuje. Ukoliko primete da je neko opušten, ulogu glavnog seronje preuzimaju na sebe, a ti, bedniče, ćuti i trpi.

Sa mnom je „na sladoledima" radila jedna devojka iz Makedonije koja je tim poslom isplaćivala doktorske studije francuskog jezika na Filološkom fakultetu, što nas je dodatno zbližilo, s obzirom na to da sam tada bio druga godina na katedri za anglistiku istog fakulteta. FilFak je poznat kao institucija u kojoj se ne zna ko pije, a ko plaća, pa smo ubrzo jedan pakao zamenili pričom o drugom. Vrhunac svoje neljudskosti naša draga sukuba pokazala je kada je Makedonki pozlilo od umora i sunca do te mere da je bila na pragu padanja u nesvest, na šta je menadžerka samo odmahivala rukom i insistirala da ova nastavi sa poslom. Nikada ranije (a ni kasnije) nisam imao toliko jaku želju da nekoga pošaljem tri lepe, ali sam revnosno nastavio sa radom ne bih li izbegao još veće sranje.

Iako nam je „šefica" bila ljudski feces, moram da priznam da ostatak ekipe nikako nije bio loš. Od stare garde u kuhinji do dvojice momaka koji su radili na picama i sa kojima si uglavnom mogao da budeš ortak. Smenjivali su se i šefovi smena, ali su to uglavnom bila dvojica kul likova, od kojih je jedan bio blago neurotičan (kao Kreg u Parks and Recreation), a drugi povremeno pizdeo zbog menadžerke, kao i, uostalom, svi mi. Na kraju mu je pukao film pa je dečko dao otkaz, iako je, kako sam saznao, više puta nezvanično biran za radnika meseca.

Nije prošlo ni pet dana od početka probnog rada, a onaj sladoled nisam mogao ni da smislim. Da se razumemo, sâm sladoled nije ni bolji ni gori od onog koji ćete kupiti u bilo kom Maksiju, ali konstantna psihička tortura dovela je do potpune averzije od tog prokletog mesta. Taman kad pomisliš da od konstantnog dranja na tebe iako radiš svoj posao kako treba i izdrkavanja polusveta nad tobom i ljudima oko tebe ne može da bude gore, pojavi se sukubina jebena plejlista koja se vrti 24 sata. Bez jebenog prestanka. Ako mislite da preterujem, probajte da slušate Call Me Maybe punih osam sati, bez prestanka. Jedan zalogaj tog sladoleda u stanju je i dan danas da me vrati u tu prokletu uniformu i taj jebeni period.

Svako iskustvo, doduše, uči nečemu, zar ne? Da, čak je i ova golgota bila korisna. Postalo mi je jasno da je ovo bio najgori posao koji sam mogao da imam, a kada sam izašao iz tog jebenog objekta, ušao sam u život u kome nije bilo mesta za drkadžije i ukosnice. A posebno ne za jebeni sladoled sa dodacima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu