Kako su memovi izvitoperili savremenu politiku

Kad je Tereza Mej aktivirala Član 50, povevši Veliku Britaniju na neistraženu teritoriju i slučajno pokrenuvši diplomatsku krizu sa Španijom, sve što smo mogli da radimo bilo je da tvitujemo.

Kliknite na hešteg o Bregzitu i pronaći ćete reke ljudi – uglavnom novinara i komentatora – kako tvituju istu vrstu memova: o tome kako su satovi vraćeni 44 godine unazad ili kako je pola zemlje palo na veliku laž ispisanu na boku velikog autobusa. Slične stvari dešavaju se i na strani pro-Bregzitovaca, samo što se njihovi memovi uglavnom sastoje od britanske zastave, fotografija Najdžela Faradža kako pije ili poruka o tome kako zločini iz mržnje nisu stvarni.

To je neobičan oblik teatralnosti – on nije prosto "reakcija" na vesti, niti bilo šta što liči na pravi otpor. Umesto toga, deljenje memova kao da je postalo gotovo katarzično pražnjenje dok ulazimo u još neizvesniju budućnost.

To je razlog zbog kog je, posle Trampove inauguracije – dok se demagog spremao da preuzme najmoćniji položaj na svetu – sve što je levica mogla da radi bilo da kači memove. To je razlog zbog kog delovi Tvitera nastavljaju da pričaju o alternativnim univerzumima u kojima je Ed Miliband premijer ili pričaju o britanskoj politici kao da je knjiga o Hariju Poteru ("Reci mi, Tviteru, da li je Korbin Hafpaf ili Rejvenklo? Vreme je da se stavi kapa za razmišljanje, rekao bih ja! :p").

Kad je "mem" kao reč popularisao evolutivni biolog i javna ličnost s Tvitera Ričard Dokins, on je mislio na genetske "ideje, ponašanja ili stilove koji se šire od osobe do osobe u nekoj kulturi" – što je definicija koja je i dalje važila kad je internet prvi put prisvojio izraz u značenju "fore s mačkama". Iz tog razloga, memovi su u to vreme imali malo kulturološkog uticaja. Akademske studije tog vremena umanjivale su značaj njihove direktne važnosti po politiku, sugerišući da su samo oblik lake zabave koji političke partije mogu da iskoriste da bi privolele mlađe glasače da se više angažuju u postojećem političkom procesu.

Danas, čini se, na snazi je upravo suprotno. Poverenje i učešće u političkim sistemima širom sveta su na rekordno niskom nivou, uprkos – ili možda baš zbog – sposobnosti da se uključite u njih preko interneta. Vlade, tradicionalni patrijski stratezi, trustovi mozgova i veb konsultanti uglavnom nisu uspeli da preokrenu veb u svoju korist – ako ne računamo desničarske populiste, naravno, koji su trijumfovali tokom čitave prošle godine. Međutim, čak se i njihov zamajac usporio jer su marginalne internet supkulture koje su strastveno promovisale Trampa i Bregzit sada više fokusirane na trolovanje levičarskih grupa nego na politiku iz stvarnog sveta.

Sve je to stvorilo klimu u kojoj je jedini način na koji mnogi od nas učestvuju u politici zasipanje memovima jedni drugih, bilo da im je namena da "isprovociraju reakciju levice", nipodaštavaju desnicu ili razljute apsolutno svakoga. Ja volim dobar mem; to ne poričem. A neki od njih i dalje imaju svoje mesto i smisao: da ponude odmor od naizgled beskrajne ludnice koja se dešava svuda oko nas. Ali, mi se trenutno nalazimo u tački u kojoj bi oni aktivno mogli da štete političkim razgovorima, umesto da budu samo zabavni dodatak konvencionalnoj i ozbiljnoj raspravi.

Proučite svaku platformu društvene mreže i pronaći ćete nekakve lake političke postove koje lajkuju i dele na stotine istomišljenika. Memovi, čini se, danas igraju dominantnu ulogu u političkom diskursu.

Suština je u tome da, umesto da dovode u pitanje naše predrasude iznoseći legitimne argumente ili se čak bore protiv političkog statusa kvo, memovi su postali sredstvo za jeftine napade na ljude koji nam se ne dopadaju u zamenu za lajkove i retvitove. Iz tog razloga opštiji memovi protiv nametnute štednje ne prolaze tako dobro na internetu, a vrlo specifični anti-korbinovski da. Zbog toga su, umesto da šire politički razgovor – kao što društvene mreže to generalno rade – memovi pomogli da se još više polarizuje svaki već ionako zatucani džep političkog pejzaža.

A još nismo stigli ni do memova koji se sastoje od potpuno isfabrikovanih informacija, od kojih većina potiče sa iracionalnijih margina desnice. Uzmite, na primer, anti-izbegličke memove kojima je prvi put zasut internet krajem 2015. godine, na početku onoga što će postati "migrantska kriza". Gotove sve poruke u njima bile su lažne ili umnogome preuveličane, ali su upakovane u suštinski deljivoj formi kružile po internetu tako da su ih na hiljade ljudi uzeli zdravo za gotovo, pojačavši već postojeće predrasude ili raspirujući bes u ljudima koji su prethodno bili suzdržani. To je, očigledno, loša stvar. I prosto je teško tvrditi da bi te poruke stigle do istog broja ljudi da su bile deo urednikove reči Brajbarta.

Kako smo stigli do ove tačke? Neki kažu da je to neizbežni rezultat više decenija tehnokratske, menadžerske politike i političkih klasa koje su se više oslanjale na podatke nego na masovno političko angažovanje. Drugi krive bum digitalnih medija, gde izdavači aktivno podstiču korisnike društvenih mreža da tvituju apsolutno sve što je iole smešno kao odgovor na vest u nadi da će njihov tvit završiti embedovan u nekoj reportaži. Šta god bio razlog, rezultat je politička atmosfera u kojoj mnogi od nas prazne svoje misli i frustracije u memove, umesto da se pitanjem bavimo dublje od površinskog nivoa, u nadi da ćemo dobiti pozitivnu reakciju ljudi koje čak ni ne poznajemo.

Sve ovo može da zvuči prilično beznačajno – suvišan razgovor dok stvaran svet prolazi kroz turbulentna vremena u kojima pravi ljudi postaju prave žrtve. Ali upravo je zato važno. Jeste, ima više protesta i demonstracija. Ali uglavnom vesti i dalje najviše konzumiramo preko digitalnih medija – a teško je podstaći ljude da zahtevaju promene kad automatski svode značajne političke događaje na vrcave potpise slika.

Televizije i dalje prave čitave priloge o tvitovima, izdavači i dalje prate Tviter i Fejsbuk kao mesta na kojima "sondiraju" nacionalno političko mnjenje kad izveštavaju o vestima, a mi i dalje imamo sklonost da preuveličavamo značaj onlajn debata – kolosalno gubljenje vremena i energije koje često pokreću memovi i viralni tvitovi. Nastalo je okruženje u kojem vladaju haos i kontriranje radi kontriranja, što samo povećava jaz između desnice i levice na internetu, a to opet – u krajnoj postavci stvari – znači da ne pomaže nikome.

Nejtan Džergensen je 2013. godine u Nju Inkvajeriju napisao da je upotreba memova bila reakcija na orkestriranu estetiku politike koja je dominirala televizijom i da "memovi unose malo više autentičnosti u politički proces koji se doživljava kao problematično izveštačen".

Ako ništa drugo, sada je na snazi ekstremnija verzija istoga: memovi nisu samo sredstvo da se vesti učine autentičnijim; oni šire i alternativne poglede na svet od kojih neki nemaju gotovo nikakvu utemeljenost u stvarnosti. Umesto da nam internet kultura pomaže da bolje razumemo politiku, ona nas samo još više udaljava od nje.

@HKesvani