Kako su mi pornići u virtuelnoj stvarnosti pomogli da prihvatim monogamiju

Bez obzira na to koliko je neka veza dobra, dosadi mi posle godinu dana. Desi se tačno kao sat. Požuda izvetri, koprcam se da nađem izlaz, a odmah potom tražim potvrdu naklonosti nekog novog. To je, rečeno mi je, serijska monogamija — Kembridžov rečnik je opisuje kao "činjenicu ili običaj upuštanja u brojne seksualne veze jednu za drugom, ali nikad u više od jedne odjednom." U veze ulazim zbog osećaja sigurnosti, ali ne mogu dugoročno da je održim zato što mi je potrebna konstantna potvrda. Suviše sam ljubomoran da bih se upuštao u poliamorske veze, a suviše nesiguran da ostanem sam. Ne bih svoj problem baš nazvao "zavisnošću od seksa" — to je više zavisnost od stalne potrage za novim vezama i potvrdom koja proizlazi iz toga kad si sa nekim novim.

Problem sa serijskom monogamijom je, naravno, taj što nije održiva. Nije kompatibilna sa životom ili budućnošću sa drugom osobom. I iako sam trenutno u vezi sa nekim koga stvarno volim, teško je pomiriti se sa mišlju da neću moći da nastavim to rutinsko traženje potvrde kroz razne veze koje sam doživeo i voleo. Ne mogu da se otrgnem konstantnom osećaju da moram da izađem u svet i iskusim nešto novo. Posebno je teško kad znam da će raskidanje sa osobom sa kojom sam da mi uništi život.

Na kraju je želja za preljubom postala gotovo nepodnošljiva. Nije da ne volim svoju devojku — volim je, a ona je prva osoba sa kojom sam zamislio da mogu da provedem ostatak života — ali potreba za potvrdom je jača od svega. Zaticao sam sebe kako zurim u svoj telefon u četiri izjutra, kako buljim u ljude koje mi Fejsbuk predlaže kao nove prijatelje. Razmišljao sam o tome da skinem Tinder samo da bih osetio uzbuđenje kad me upari sa nekim. Već sam od ranije imao profil na OkCupid-u, koji držim otvorenim samo da bih čitao poruke koje mi preko njega stižu.

Negde u to vreme nabavio sam svoju prvu kacigu za virtuelnu realnost. Uživao sam u panoramskom pogledu na kečerske mečeve, odlazio na virtuelne safarije i istraživao ulice Nju Orleansa — sve iz udobnosti sopstvene sobe — kad sam prvi put počeo da se pitam kakvi su sve pornići u tom formatu dostupni. Nikad me nešto preterano nije uzbuđivala pornografija, ali sam kontao da ne može da škodi ako probam. Prokrčio sam sebi put kroz odeljak Pornhuba sa VR-om i skinuo nekoliko fajlova na svoj telefon, a potom navukao kacigu.

Video koji sam odabrao delovao je kao standardni pornoć jedan-na-jedan sa lepom devojkom sasvim normalne spoljašnjosti. Kada je scena počela, pogledao sam dole na svoje virtuelne noge, video da na sebi imam crne pantalone. Soba je bila pažljivo ukrašena, sa lepim umetničkim delima na zidovima. Zbog ovih detalja isprva je čitavo to VR iskustvo delovalo šašavo. Koga je briga kako soba izgleda?, pomislio sam. Ali kad se žena u sceni okrenula i zapazila me dok se odmarala u fotelji, zbog tih detalja sve je izgledalo nekako realističnije. Prišla mi je, sela mi u krilo i zagledala mi se u oči. Više puta bih na po nekoliko sekundi zaboravio da zurim u vizir kacige za virtuelnu realnost i bio uveren da sam sa stvarnom osobom.

Teško je objasniti kako to tačno suzbijaš nevericu i prepuštaš se doživljaju sa kacigom za VR na sebi. Znaš da te varaju, ali dozvoljavaš sebi da ostaneš u tom stanju obmane. Postoji kontantna kognitivna disonanca između dela vašeg mozga koji zna da je to ekran i dela vašeg mozga koji prosto želi da uživa u tome. Borio sam se da ostanem skoncentrisan dok je glumica počela da svlači svoju odeću i pomagala mi da skinem svoju. Na trenutak mi se zavrtelo u glavi kao da imam morsku bolest kad se muški glumac postavio u mnogo drugačiji položaj od mog iz stvarnog sveta, ali uskoro nakon što su mu se spustile pantalone, on se ponovo nagnuo nazad i ja sam počeo da se prepuštam sceni.

Detalji scene nisu važni. Važno je da sam nekoliko puta tokom scene osetio istinsku povezanost sa virtuelnom ženom pred sobom. Delovala je potpuno stvarno: mogao sam da razaznam šminku kao teksturu na njenim obrazima. Mogao sam da razaznam sitne dlačice oko njenih ušiju i u njima, i jasno da razaznam svaki suptilan izraz njenog lica. Nekoliko puta kad se njena glava približila mojoj, mogao sam čak da razaznam pojedinačne folikule na njenoj glavi. A zato što je izgledala tako stvarno, požuda je u tom trenutku izgledala isto tako stvarno. Na nekoliko momenata bih se zakleo da se sve to stvarno dešava, dok me nešto ne bi povratilo u stvarnost, kao što je podrhtavanje kadra ili kad sam podigao ruku u stvarnom životu i nisam video kako se isto to odražava u virtuelnom.

Kada se scena završila i kada se ponovo pojavio logo produkcijske kuće, zapravo sam osetio neku vrstu olakšanja. Osećao sam se kao da sam prevario svoju devojku, ali kad sam skinuo kacigu, shvatio sam da sam samo pola sata sedeo sam u mraku ispred zida u svom krevetu. Šta više, osećao sam se sjajno. Zaspao sam bez ikakvih briga i probudio se bez griže savesti.

Narednog dana osetio sam novo samopouzdanje sa svojom devojkom. A kako sam sve više i više koristio kacigu, moja želja da šaram naprosto je nestajala. Istraživao sam nove scenarije u virtuelnoj realnosti koje nikad ne bih mogao ni da zamislim da radim u stvarnom životu; u jednom trenutku sam skinuo scenu grupnjaka, u kojoj sam mogao da pogledam desno od sebe i vidim "prijatelja" kog zadovoljava glumica, dok je neko drugi obrađivao mene. Bio sam u vili, pušila mi je totalna neznanka, a to je zadovoljilo svaku urnebesnu fantaziju koju nisam ni znao da imam.

Nastavio sam da koristim kacigu za porniće po potrebi. Fantastičan je osećaj znati da u svakom trenutku mogu da otvorim vrata drugog univerzuma, drugačijeg od ovog. Neki ljudi možda žele da posete Maroko ili se prošetaju Diznilendom, da upoznaju neka nova mesta. Što se mene tiče, samo me ostavite u ukrašenoj sobi sa neznankom koja želi da se smuva sa mnom, da bih s vremena na vreme mogao da doživim iskustvo zbližavanja sa nekim novim.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu