​Kako znati da li preterujete sa masturbiranjem

U petom tomu Moje borbe, norveški književnik Karl Uve Knausgor piše o prvom putu kada je masturbirao. Zatekao se u kupatilu, licem u lice sa slikom prsate, oskudno odevene žene na plaži. "Obavio sam prste oko svoje kare i počeo da je natežem gore-dole", počinje pasus, završavajući se Knausgardovim trijumfalnim zaključkom da je postupak "neverovatno lak".

S jedne strane, činjenica da je lik koji je postao svetska književna senzacija tako što je nepokolebljivo dokumentovao svoj život u minucioznim, ponekad čak mučnim detaljima, sačekao skoro do kraja serijala od šest knjiga da bi pisao o šamaranju majmuna je zapanjujuća — baš kao i činjenica da je dotični odlomak objavljen u prvom broju Plejboja bez golotinje . Ima smisla, doduše, jer priču o druženju sa desankom prati stravična anatema.

Iako su organizacije od Reddit-a do Univerziteta u Indijani pokušavale da utvrde šta prolazi kao "normalna" količina masturbacije, "teško je u takvim stvarima doći do pouzdanih brojki ", kaže profesor Tomas Laker sa Univerziteta u Berkliju. "Pre nekog vremena, sprovedeno je istraživanje tokom kog se ispostavilo da su stvari za koje su najteže dobijani odgovori bile masturbacija i prihodi ispitanika."

Iako sam upoznao mnogo ljudi u svom životu koje bih mogao da okarakterišem kao "stručnjake za masturbaciju", Laker je pravi autoritet za ovu temu: on je 2003. godine objavio knjigu Usamljeni seks: Kulturološka istorija masturbacije . Kada smo pričali preko telefona, upravo se vratio sa šetanja psa, a svoj dan je započeo kasnije jer je prethodno veče išao na operu.

"Kad radiš stvari sam, smatra se da si čudak", kaže mi on. "Ljudi često masturbiraju ne zato što ne mogu da nađu nikoga za seks, već iz protesta — zato što ne mogu da pišu, ne mogu da spavaju ili nešto drugo im nije potaman." On napominje da je "masturbiranje pre nego što kreneš da pišeš stari arhetip u književnosti."

Pitam Lakera šta se smatra granicom za previše drkanja. "To je veoma teško pitanje", priznaje on. "Ukazuje na poreklo požude i razliku između ljudi i životinja."

Prema Lakeru, koncept "preterivanja sa masturbiranjem" relativno je nov, budući da se u stara vremena veliki mislioci nisu time opterećivali. "Nije da Platon nije razmišljao o seksu", pojašnjava on. "Samo nije razmišljao o toj konkretnoj vrsti seksa." I tako je drevna veština samozadovoljavanja prolazila neprimećena sve do Prosvetiteljstva.

Ovaj preokret u diskursu o šlajfanju korene vuče iz traktata iz 1712. godine jednog anonimnog lekara, koji je praksu masturbiranja proglasio bolešću nazvanom "onanizmom". Ime potiče iz biblijske priče o Onanu, koji je, umesto da se oženi suprugom svog mrtvog brata i odgoji njegovu decu kao svoju, izabrao da "ispušta svoje seme na zemlju". (To se dešavalo u Starom zavetu, tako da ga je na kraju Bog kaznio smrću.)

Sve do tada, ljudi su tu priču tumačili kao alegoriju o tome zašto ne smete da izbegavate obaveze. Međutim, anonimni lekar je tekst protumačio kao dokaz da ako ga drkate, stići će vas Božja kazna. "Bilo je to potpuno cinično s njegove strane", kaže mi Laker. "Taj lik je sebi rekao: 'Kako mogu lako da zaradim neke pare? Mogao bih da kažem da masturbiranje izaziva bolest!'"

Polovinom veka, masturbacija je bila zabranjena širom Evrope. "Filozofi su smatrali da ona predstavlja propast civilizacije, da je to moralno neprihvatljiva, patološka i opasna stvar", tvrdi Laker. Imanuel Kant bio je posebno oštar kritičar samostalne ručne gimnastike, poredivši težinu tog čina sa samoubistvom. Laker kaže da je, za Kanta, "čitava poenta bila da ne smete da koristite nekoga kao objekat. Kad se ubijete, iskoristili ste samog sebe kao objekat, ali je to donekle opravdano zato što ste bili očajni. Masturbatori samo bezobzirno izmišljaju izgovor da iskoriste sebe kao objekat, zbog čega je to mnogo gore."

Da sve bude čudnije, ljutita kampanja da se iskoreni masturbacija nije bila nužno vezana za seksualnost. "U Evropi 18. veka, dešavalo se više seksa po glavi stanovnika nego ikada ranije", kaže on. Osuda drkanja imala je veze sa "moralnim zgražavanjem nad tim što se neko isključio iz sveta", slično impulsu zbog kog se odrasli ljudi danas brinu kad njihova deca igraju video igre ili stalno bulje u telefone. "Ljudi su smatrali da to stvara osobe kakve društvo ne bi smelo da stvara."

Kako je vreme prolazilo, stavovi društva prema masturbiranju nisu se menjali. Tokom Građanskog rata, "postojali su zapisi o vojnicima koji su zatvarani u mentalne ustanove zbog nečega što su ljudi zvali 'masturbatorsko ludilo'", objašnjava Laker. "Bila je to mračno naličje društveno prihvatljive ideje da morate da razvijate maštu i samosvest."

U poslednje vreme, međutim, na puštanje krvi pevcu gledamo sa mnogo liberalnijim stavovima. To ima najviše veze sa revolucionarnim seksualnim istraživanjem seksologa Alfreda Kinsija, koji je sprovodio ekstenzivne studije ljudske seksualnosti na Univerzitetu u Indijani. "Snaga rezultata Kinsijevih istraživanja ogledala se u priznanju da je masturbacija česta pojava i da ni u kom slučaju nije povezana ni sa kakvim poremećajima" tvrdi doktor Eli Kolman, profesor na Katedri za porodičnu medicinu i zdravlje zajednice na Univerzitetu u Minesoti. Kolman je jednom čak organizovao akademsku konferenciju o masturbiranju, a zagovornik je upotrebe masturbacije kao alatke kojom se ljudima pomaže da se otvore prema sopstvenim telima i svojoj seksualnosti: "To je zdrav oblik ispoljavanja seksualnosti."

Ipak, i dalje postoji granica kad je u pitanju šetanje kožice, a to ograničenje obično ima veze sa krvarenjem. Kao klinička direktorka Centra za zdrav seks u Los Anđelesu, Aleksandra Katehakis naslušala se horor priča o muškarcima sa krvavim ili penisima prekrivenim plikovima, baš kao i o ženama koje su koristile vibratore dok nisu sebi spržile kožu. Prema njenim rečima, kad se stigne do tačke povređivanja samozadovoljavanjem, "tu se više ne radi ni o postizanju orgazma — radi se o repetitivnom kompulzivnom ponašanju." A takva ponašanja obično su nagoveštaji problema kao što su opsesivno-kompulzivni poremećaj ili seksualno zlostavljanje u detinjstvu.

Katehakis upozorava i da, za muškarce, preterano drkanje na pornjavu može da dovede do toga da im se ne diže kad dođe vreme za seks u stvarnom životu. "Prilično često nailazimo na tu pojavu", kaže ona. "Ako mladići dvadesetih i tridesetih godina imaju problema sa erektilnom disfunkcijom, prvo što moraju da se zapitaju je: 'Koliko pornografije gledam?'"

Imajte u vidu da Katehakis nije agresivni krstaš u borbi protiv masturbacije — ona je verifikovani seksualni terapeut. "Pornografija i masturbacija bi trebalo da su prijatni deo nečije zdrave seksualnosti", tvrdi ona, objašnjavajući da samo želi da ljudi svih polova budu bezbedni kad maze sami sebe. To znači da pazite da vaše masturbatorske navike ne utiču na vaš svakodnevni život, da nežno postupate prema svojim genitalijama i da koristite lubrikante.

Jedan od razloga zbog kog ljudi možda ne znaju za tehnike bezbednog masturbiranja jeste taj da ih nikad nismo podsticali da ih nauče. "Odrasli ljude se od prvog dana posramljuju po pitanju masturbacije ", kaže Eliza Frenklin, terapeutkinja iz Los Anđelesa koja u svojoj praksi zagovara pro-seksualne stavove. "Kad imate dve godine i vaši roditelji vas zateknu da se dirate, oni vam kažu: 'Ne radi to!' Kad ste u školi i pohađate nastavu o seksualnom vaspitanju, tema se obično dočekuje sa nelagodom i kikotom."

Bez obzira na patinu nedostojanstvenosti koja okružuje ovu temu, zaista ne postoji tako nešto kao što je previše masturbacije. Kako to Frenklin kaže, čin šlajfanja zapravo je prilično sličan formiranju snežnih pahuljica: "Kod masturbiranja postoji hiljade različitih stilova i učestalosti, a nijedan od njih nije pogrešan."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu