Pričanje sa mrtvima je efikasno u žalosti

Tekst je objavljen na Broadly

Film iz 1990. po imenu „Duh" ostao je zapamćen pre svega po sceni grnčarskog dueta Patrik Svejz-Demi Mur u kom ona nosi belu košulju sasvim neprimerenu ovom zanatu, ali istraživanja pokazuju da je ovaj film predvideo nove psihoanalitičke trendove.

Akademska studija „post-mortem komunikacije" pokazala je da opštenje sa preminulim licima na ljude ima efekat sličan psihoterapiji. Dr Nataša Tasel-Matamua i njena koleginica doktorant Bridžid Makormik zabeležile su pozitivna iskustva svojih ožalošćenih ispitanika pretežno ženskog pola. Iskusile su mir, spokoj, čak osećanje grljenja preminulih bliskih osoba. Jedna žena je na ovaj način razrešila komplikovan odnos sa pokojnom majkom, druga je tako uspela da prežali preminulog labradora. „Iskusila sam pre svega osećaj topline", navodi jedna ispitanica, dok druga kaže da joj je iskustvo „dalo snage da nastavim da se borim, da tragam za istinom i istorijom, da izmenim svoj unutarnji doživljaj sveta."

Uprkos objektivnim naučnim dokazima, Dr Tasel-Matamua kaže za Broadly da su učesnici u ispitivanju iskreno verovali da komuniciraju sa duhovima voljenih osoba, što im je pomoglo da prebrode tugu. „Ne volim da poričem iskustvo drugih", kaže ona, „jer su te vrste iskustva u kojima se stupa u kontakt sa preminulom bliskom osobom veoma emotivne prirode."

Pogledajte film Vlaška magija

„Nisam smatrala da sam nadležna da procenjujem šta im se zaista desilo. Čak je mnogo ljudi oklevalo da nam iznese svoje iskustvo jer su se plašili izrugivanja. Ne bi bilo u redu da dovodim u pitanje njihov doživljaj. Apsolutno su uvereni u to što im se desilo."

Ljudski rod već hiljadama godina navodno razgovara sa mrtvima. Ove priče prisutne su van vremensko-kulturnih granica; Zapadno društvo je tek nedavno počelo da ih tretira drugačije nego ranije. Razne druge kulture odavno cene one za koje se smatra da su u kontaktu sa preminulima.

Pa ipak, u moderno doba, konkretno žene nailaze na pozitivnu recepciju kad iznose ova iskustva – ne spaljujemo ih na lomači, ne tvrdimo da pate od „udovičkih halucinacija". Iako smo još uvek skloni da otpisujemo priče o zagrobnim razgovorima, oni se iznenađujuće često pominju. Istraživanja su pokazala da između 25% i 40% veruju da su imali susret da duhom u periodu 1965.-2013.

Dr Tasel-Matamua kaže da su ona i Makormik definisale post-mortem komunikaciju kao sve prilike u kojima živa osoba veruje da je komunicirala sa mrtvom. „To može biti dodir, zvuk, miris, bilo koja vrsta čulnog kontakta – kako god da osete preminulu osobu."

Među ispitanicima našlo se 11 žena i 3 muškarca, od 51 do 80 godina starosti, različitog verskog porekla (hrišćani, jevreji, budisti, agnostici, ateisti). Nema podataka koji potvrđuju da su žene više sklone post-mortem komunikaciji, ali Dr Tasel-Matamua kaže da je moguće da žene ove kontakte češće prijavljuju.

Većina kontakata odvijala se između ispitanika i preminulih članova porodice – uglavnom su to bile majke, ali i muževi, očevi, sinovi, ljubavnici, prijatelji. Jedna žena tvrdila je da je pohodio duh njenog psa. „Bio je u pitanju drag kućni ljubimac, iskusila je izuzetnu tugu po njegovom uginuću. Posle tuširanja, primetila je da voda razlivena po pločicama formira lice njenog pokojnog psa", priča Dr Tasel-Matamua. „Fotografisala je ove barice, i zaista jesu podsećale na labradora."

Nekoliko učesnika prepričalo je svoje snove, dok je jedan tvrdio da je osetio zagrljaj preminule partnerke. „Osetio sam težinu njenog tela, ruke oko struka", pričao je.

Jedna žena je opisala kako je posthumno razrešila probleme u odnosu sa majkom. „Osetila sam olakšanje, kao da sam povratila izgubljenu vezu kakvu svako dete želi da ima sa svojim roditeljima. To je dalo pozitivnu notu sećanju na vrlo težak odnos. Sad se redovno čujem sa mamom, imamo sjajan odnos, ispričala sam sve svojim članovima porodice i oni me podržavaju, drago im je što smo najzad postale prijateljice."

Jednu ženu je razljutio kontakt sa pokojnikom koji nije želela, ali Dr Tasel-Matamua kaže da je ogromna većina ispitanika opisala osećanje odlučnost, povezanosti, razvoja na ličnom planu. „Teši ih ta ideja, da je duh pokojnika posegao ka njima da im nešto kaže."

„Iz psihološke perspektive, ako se kod ljud ovakva iskustva javljaju bez drugih zabrinjavajućih znaka o emotivnom stanju, zašto bismo na to gledali kao dokaz lošeg duševnog zdravlja? Naprotiv, ova iskustva imala su pozitivan uticaj na njihovu mentalnu stabilnost."

Da li ona lično misli da su zagrobni kontakti mogući? „Ne bih rekla da zaista verujem da ljudi pričaju sa mrtvima, ali ne bih rekla ni da je sasvim nemoguće."

JOŠ na VICE:

Razgovor o umiranju sa "babicom za smrt"

Smrt i emodžiji: Kako se žalost iskazuje na društvenim mrežama

Sa kim bih volela da budem sahranjena