Jedini čovek u Srbiji koji nema pravo na grešku

On na svoj posao svaki dan odlazi sa osmehom, iako nikada ne zna da li će se sa njega i vratiti kući

Neću da guglam, pokušavam da se setim koliko rizičnih profesija sam do sada kroz život i posao upoznala. Koliko zapravo ljudi koji svakodnevno svesno ili nesvesno, zbog sebe ili drugih rizikuju svoje živote. Onda opet, zar to ne radimo svi, svakoga jutra kada se pomalo prokleti probudimo u Srbiji - zemlji potpuno neproverenih/neobnovljenih na primer, električnih instalacija u zgradama, rupa na putevima do poslova koji su uobličeni isto toliko šupljim zakonima i neretko ljudima sa kojima nužno moramo da sarađujemo. Sve nas to može ubiti. Ako ne na licu mesta, onda sigurno vrlo postepeno. Može, ali i ne mora - dobacuje optimista u meni.

Svesni svih nedostataka zemlje u kojoj živimo, da se ne lažemo, svi negde koristimo u nekim momentima krivine u životu i poslu, sami sebi tolerišemo i ispravljamo greške i nastavljamo da žongliramo i živimo. Ali hajde da pokušamo da zamislimo, kako bismo ili još ozbiljnije, da li bismo tako razmišljali da imamo pravo na samo jednu poslovnu, školsku, studentsku, svakodnevnu grešku? Posle koje - buuuum i nema nas više, bez poslednjeg zbogom i doviđenja. Ha?! Ne zvuči više čak ni ironično smešno, jel da?

- Zvoni..

- Halo? Čuje se veseli, ali pomalo nerazgovetni muški glas.

- Dobar dan gospodine Matović, Sandra Zekić je, novinarka. Kako ste?

- Evo kao baba salašarka - odgovara smejući se - Skupljam te bombe po salašima već danima, dođi da vidiš šta smo nakupili.

- Haha.. - smejem se i ja, ali njemu, jer je bez obzira na profesiju, uvek je tako veseo.

A zapravo nema apsolutno ničega smešnog u tome što idioti čuvaju kašikare i slične gluposti, verovali ili ne u dečjim ormarićima, podrumima, dvorištima i onda ih, u strahu od policije, još gore, odbacaju po poljima, igralištima, kupalištima, školskim dvorištima i salašima.

- Da znate da ću da dođem popodne da vas ispitam, znate sve ono što još nisam, a kanim se već dugo. I malo ću da pišem o tome, jel može - pitam, kao da smo ceo život najbolji drugari, ali uvek ćemo biti na Vi.

- Ma možee, kaže veselo - i dogovaramo se da svratim, pred kraj smene - što je samo formalnost u njegovom, kao i mom poslu.

Ima tome sada već više od pet šest godina, kada sam, upoznajući se sa pozivom policije na predaju i legalizaciju oružja i naoružanja građana, koje su manje više svi kao "oprosti im, Bože" suvenire dovukli sa ratišta, upoznala jednog, i danas možda najveselijeg čoveka kojeg znam. I tada je bio moj sagovornik kao šef novosadskog Odseka za kriminalističku tehniku i protivdiverzione preglede, kao i sada kada sam, godinama kasnije, otišla kod njega u kancelariju na kafu, da ga pitam sve ono što je ostalo iza "televizijske minutaže".

Novosađanin Tomislav Matović već skoro trideset godina ne samo da skuplja, već i demontira bombe u Srbiji. Danas kao jedini demonter. Sa tom činjenicom ga žena i dve ćerke već više od 25 godina ispraćaju svako jutro na posao, ne znajući da li će se i vratiti. Jer da, on je jedini čovek u Srbiji koji ima pravo na samo jednu grešku - ikada !

Ista poznata kancelarija, oblepljena svi mogućim sertifikatima iz protivdiverzione zaštite, stranim i domaćim, FBI - jev sertifikat, ATF takođe, zlatni dukati i policijske značke kao nagrade za hrabrost i "mirnu ruku". Ali na radnom stolu, ovaj veseli čovek ipak drži muzičku kutiju - koja je puna eksploziva, pre nekoliko godina pronađena u jednom vozu, kao i još jedan set onih eksplozivnih štapića koje uvezane viđamo u crtanim filmovima, kao obavezne kada nešto treba dignuti u vazduh ( to je kaže, poručio na netu, da vidi da li se od toga stvarno može napraviti bomba - i radi jebo te, rekao mi je nedavno ).

- Sve je i dalje tu - konstatujem sa osmehom.

- Jeste vala, a ostalo je novo - pokaza oko svoje stolice.

Tek onda pogledah u desetine kašikara i starih, prljavih bombi iz čak, drugog svetskog rata, nekoliko komada oružja i još dosta meni nepoznatih naprava, koje su kaže, prikupili ovih dana. To popodne verujem da sam sedela u sobi sa najviše eksploziva koje običan smrtnik ( ako izuzmemo stručnjake i teroriste ) za života vidi. Ne bih ja tu ništa dirala, pomislih.

- Nego, jel se sećate vi šta sam ja vas pitala prvi put kada smo se upoznali i kada ste mi rekli čime se vi bavite - pokušavam da ga podsetim.

- Hahaha.. Pitala si me, kako me žena i posle dvadeset godina ispraća na posao?

- I šta ste mi rekli?

- Isto što i njoj govorim i danas - šta je briga, imaće dobru penziju - i kao i taj dan, smejemo se oboje.

- E zato sada konačno imam vremena da vas pitam još svašta, ali manje novinarski, više onako ljudski.

- Jel se vi plašite ikada kada vam jave da je negde bomba i da vas čekaju - pitam ga onako, sa poznatim strahom kada treba odraditi nešto što mi je važno, kada treba boksovati potpuno spreman, ali opet ne znajući hoće li te i sreća poslužiti, onako kao kada želiš da jedva čekaš da počne novi dan, a osvane kišovit i hladan, ali ti se i dalje radi.. tako ga pitam.

- A šta da ti kažem, sem da nisam u ovoj profesiji, ne znam da li bih bio sposoban da radim bilo šta drugo. I dalje mi nije problem da ustanem usred noći i da jurim na teren, jer adrenalin je zaista bolest zavisnosti. Ali do dolaska na teren presudno je da ohladim glavu i budem smiren i staložen. Ne moram ja da ti sad pričam da ovde greška plaća životom. Spašavam ljude i imovinu i rekao sam sebi da ću onog trenutka kada osetim i najmanji strah promeniti profesiju.

- Okej, to negde i razumem, kažem. I strast, i poziv, i adrenalin i jedinstvenost posla, ali ima li tu stvarno mesta sujeverju, ritualima, nečemu što je uvek isto - to pitam, jer ja na primer, pre montaže priloga, uvek pišem iste šablone po kojima ću raditi, u ring nosim godinama isti peškir, pre nego što zaspim vrtim kosu..

- Pred svaku bombu, a do sada ih je za skoro trideset godina bilo oko 190, ja kleknem, pomazim je i kažem: "mala hajde da sarađujemo". Jer svaka bomba je ženskog roda, zahteva i pažnju i poštovanje, i evo nijedna me do danas nije izneverila - sve to zaista čovek priča smejući se !

- A crvena, plava, žuta žica - pitam krajnje laički i na osnovu onoga što sam videla na filmovima.

- Ma daj Sandra, dok mi pričamo, hakeri i teroristi iz minuta u minut ažuriraju novi "Teroristički kuvar" za "domaće radinosti", po kojima svaki klinac može da napravi bombu u fićoku za rakiju. Žice postaju davno prošlo vreme i nikakvo pravilo. Ali ko se i prihvati ovog "online kuvara", treba da zna, da nijedan recept nije završen do kraja, pa teško da će biti reč o "kuvanju" sa happy end - om.

__________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac "Oni prave oružije na 3D štampačima":

__________________________________________________________________

- Dobro, znam šta nikada neču guglati pomislih. A koju pamtite baš baš, do detalja?

- Pa više i nema sa čime nisam radio, od eksploziva u dečjim igračkama, knjigama, loptama, torbama i čašama, mobilnim telefonima, pa do ove muzičke kutije u obliku knjige na kojoj piše "Hamlet". - pokazuje mi praznu kutiju koja još svira i posle nekoliko godina i koju tražim svaki puta kada svraćam.

- Uglavnom su postale rutina, do 15 minuta posla, ali bilo je nekoliko puta da sam se satima mučio, ne znajući više šta da radim. Tako na primer, pre par godina u Slankamenu, naizgled jednostavna, ostavljena bomba sklopljena u čaši. Desetinama puta sam rutinski završio takvu bombu, ove neće pa neće. Nisam mogao da verujem.

Skinem osigurač, pokrijemo balističkim ćebetom, odem, ona ni da mrdne. I svaki put moram da se vratim. Odem zapalim, cigaru, skinem odelo, a ono nije lako, ima 40 kila, razmislim, vratim se, i 'ajde ispočetka. Dok nije prošlo. A što se straha tiče, naravno da je najveća frka bila kod prve bombe, akt tašne, ostavljene na jednom prozoru porodične kuće u Baču. Nisu mi drhtale ruke ni nešto slično, samo strah od novog, ali opet poznatog. Učio sam o tome, spremao sam se za to. Kada su mi javili, znao sam da sam spreman, da će policajci obezbediti mesto i evakuisati ljude i da onda dolazi mojih pet minuta. Nisam ni smeo da pomislim šta će biti ako, ne daj Bože dođe do eksplozije. I nije.

- A koliko je sigurno to odelo koje nosite?

- Odelo bi trebalo da može da izdrži tri kilograma čistog eksploziva i da mi spase sve sem šaka i leđa. Ali evo, da me ti i s vremena na vreme neko još o tome ne pita, ne bih ni razmišljao, veruj mi.

- Dobro, ne plašite se kada radite, ne smete da se prepustite ni strahu ni mislima o lošem scenariju. Koji je onda vaš ventil - zanima me, jako, kako se ljudi sa tolikom odgovornošću nose sami sa sobom i ostaju, majku mu, ovako nasmejani?

- Pecam - kaže opet smejući se. I obavezno odem na pivce posle akcije. Ako se ugrabi i za pecanje i za pivce istovremeno, e to je onda dobitna kombinacija - i uverio me je.

Svi zapostavljamo vreme za sebe, a samo najsavesniji ga se ne odriču, pomislih, rešena da i sama počnem sa sličnim ritualom.

- Pa dobro, onda i da vas pitam zašto vas nema više takvih, neustrašivih, s osmehom? Posla verujem da je sve više, ne?

- Jel' ti znaš da sam ja poželeo da ovo radim kada sam već kao policajac početnik, sa kolegom na ulici slučajno upoznao jednog starijeg čoveka, koji je šetao psa i baš je prijatan utisak ostavio na mene. Tek kada se odmakao, kolega mi reče, njih dvojica su ti jedini demonteri bombi kod nas. Koja, bre, dvojica, ja ga onako kao da sam ja lud pitam? Kaže - pas ih nanjuši, ovaj demontira. Ali će u penziju uskoro obojica, šteta.

I tada sam bio jedini "ludak" koji se kod nas prijavio na obuku za protivdiverzanta i mesecima učio hemiju, fiziku i matematiku koje me nikada nisu zanimale, ali i dočekao "pravu stvar" praktike koja je usledila posle. Ni godinama kasnije, nije više bilo ludaka koji su se utrkivali da nauče. Hoće, ali sve do momenta kada moraju sami. Tu "ruku" onda preskaču. Ja držim obuke i danas i verovala ili ne, za sada imam dve devojke koje su ozbiljno zainteresovane i mogu ti reći talentovane. Da ne bude da sam ja rekao, ti zaključi i slobodno komentariši sama, šta to govori o nama, a ja ću da se nasmejem opet.

Na kraju se smejemo oboje, kao da smo sve vreme pričali o kuvanju, razmenjivali recepte i kao da apsolutno ne postoji mogućnost da će ovom ocu dvoje dece i dedi još jedne devojčice, pecarošu, prijatelju i dobrom čoveku, svakoga momenta zazvoniti telefon i poslati ga na put, sa kog, ma koliko on siguran bio, na kraju nije mogao da mi garantuje, da će se vratiti.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu