Lekovi na recept polako ubijaju moju generaciju

Lako je doći do lekova koji se izdaju na recept, bilo da su potekli od lekara ili ne. Prošle nedelje sam kupila valijum od cimera. Popila sam jedan da bih se sustigla sa spavanjem, a ostatak poklonila prijateljici koja voli da ga meša sa alkoholom. Praktično je zaspala na nogama. Tek mi je tada sinulo da možda ne treba da kupujem lekove na recept i delim ih okolo. Ali zato što je valijum tehnički legalan, i zato što sam popila četiri besplatna pića za šankom u vreme kad sam joj ga dala, nisam toga bila svesna.

Na lekovima poput ovog – sedativ kao što je tramadol, psihoaktivni benzodiazepini kao što su ksanakas i valijum ili lek za epilepsiju lirika – osećate se kao da plutate na oblaku. U Velikoj Britaniji se za njih dobijaju manje kazne nego za ilegalne droge ako vas uhvate da ih kupujete ili prodajete, nemakazni za posedovanje i uopšteno su jeftiniji. Zbog toga su atraktivni, ali i opasni.

U Britaniji je prošle godine tramadolu pripisano 220 registrovanih smrti – skoro 2,5 puta više nego 2009. godine – dok su 342 smrti od trovanja lekovima navodno izazvali benzodiazepini poput valijuma, što je porast od 20 odsto u odnosu na 2012. godinu i najveći broj otkako je 1993. godine počela da se vodi evidencija.

U Americi je problem mnogo gori. Tokom prošle godine, svakidevet mladi čovek uzeo je lek na recept bez recepta, a više od 2.500 mladihAmerikanaca svakog dana po prvi put zloupotrebljava lekove na recept. Zbog ovakve statistike, zajedno sa razvikanom smrćuslavnih ličnosti kao što je Majkl Džekson, mnogi ljudi često misle da je zloupotreba lekova na recept čisto američki problem. E, pa nije.

Prošle nedelje je jedan britanski par u dvadesetim godinama pronađenmrtav u hotelskoj sobi u Agri, u Indiji, od prekomerne doze koktela lekova na recept među kojima su pilule za spavanje, antidepresivi i sirup za kašalj. Muškarac, 27-godišnji nastavnik po imenu Džejms Gaskel, nedelju dana pre toga okačio je zabrinjavajući niz tvitova o svim lekovima na recept koji su mu tamo bili dostupni u otvorenoj prodaji ili ispod tezge. "Mnogo ćete postići sa samo jednim receptom u Indiji (nakon što ste lekaru rekli šta da vam prepiše)…" Još je napisao i: "Ovde se kodein prodaje ispod tezge. Zajedno sa valijumom, ksanaksom i lirikom. Banja."

To što je par overio od ovih supstanci nije me iznenadilo, kao ni Džejmsovi tvitovi o tome koliko su mu lako bili dostupni lekovi na recept u inostranstvu. U Engleskoj su lekovi koji izazivaju zavisnost dostupniu slobodnoj prodaji uglavnom samo kodein i određene vrste sirupa za kašalj. U drugim zemljama, međutim, naročito u Aziji i centralnoj Americi, propisi nisu toliko strogi.

Prvi put kada sam putovala u Indiju, sa devetnaest godina, u apoteci sam kupila nekoliko kutija valijuma, samo zato što sam mogla. Bila sam mlada i verovatno mi se dopala ideja da se uradim nečim što mogu da kupim u prodavnici. Volela bih da mogu da kažem kako sam od tada sazrela, ali sam isto uradila ove godine u Kambodži, kad sam imala 22 godine. Ušla sam u apoteku i kupila dve kutije valijuma, od 5 i od 10 miligrama. Popila sam ga samo da bih zaspala u avionu dok sam letela kući, ali znam da bi ga mnogi moji prijatelji – takođe u dvadesetim – bez razmišljanja zgutali uz pivo.

Kad sam bila u Kambodži, na primer, upoznala sam veliki broj britanskih turista ili iseljenika koji su uzimali redovan koktel farmaceutskih proizvoda sa alkoholom. Najčešći su to bili ksanaks, valijum i tramadol, ali rečeno mi je da je moguće kupiti tečni ketamin, morfijum i oksikontin. "Sve to možete da nabavite u bilo kojoj apoteci", kaže Pol (27), koji živi u Sijem Reapu, kad sam ga nazvala ove nedelje da osvežim (maglovito) sećanje na to kako je tamo. "Lekovi na recept su ovde jeftini i lako dostupni. Prilično je veliko bezvlašće." Zašto su, međutim, oni toliko popularni? "Kad ih uzmeš osećaš se kao da si urađen: ležerno i opušteno. Ljudi su obično bezopasni na njima."

Ali postoji i velika opasnost, kao što je pokazala smrt Gaskelovih. "Rasprostranjena je navika uzimanja droge na univerzitetima, naročito u Velikoj Britaniji, tako da kad diplomci dođu ovamo misle da su neuništivi", kaže mi Pol. "Ljudi putuju da bi 'eksperimentisali'. Znam ljude koji su ubrizgavali ketamin ili analno uzimali tramadol. To je zastrašujuće, koliko mladih turista overi od lekova." Ti slučajevi uzimanja prekomerne doze često se ne prijavljuju. "Ako neko umre u vašem hostelu, morate da platite ogromnu sumu novca policiji, tako da se često tela samo izbace i pronađu ih kasnije."

Ove smrti u inostranstvu su alarmantne. Ali alarmantna je i činjenica da lekove možete da donesete nazad u Veliku Britaniju i nastavite provod.

Tehnički, valijum, ksanakas i tramadol reguliše Zakon o zloupotrebi droga iz 1971. kao supstance klase C. Unošenje ovih lekova u Veliku Britaniju bez recepta je zabranjeno, a ako imate količinu za više od tri meseca, morate da imate dozvolu Ministarstva unutrašnjih poslova za uvoz. Pitala sam Pograničnu policiju Velike Britanije zašto onda nikad nisam videla da traže recept, a oni su mi odgovorili da se "oni prilikom izbora osumnjičenih i sprovođenja reda i zakona rukovode obaveštajnim pristupom", što praktično znači da ukoliko ne traže baš vas ili ne nosite količinu od koje ste jedva zatvorili kofer, zabole ih briga.

Ovi lekovi izgleda da do mojih prijatelja najčešće stižu preko uvoza, a lekove kao što su valijum obično prodaju deca posle završene srednje a pre polaska na fakultet – osobe koje se inače ne usuđuju da trguju drogama klase A.

Bivši diler po imenu Den kaže mi da je, zato što valijum ima relativno nisku vrednost na ulici, zarada od prodaja mala ukoliko ne trgujete velikim količinama. Dok je prodavao valijum, kupovao bi ga za 30 do 50 centi po komadu, a prodavao za po 1.5 dolar, ili za 80 centi po komadu na veliko. Kupovao ih je na hiljade od korisnika steroida u rodnom Sauthemptonu ("zavisnici od steroida su ih uzimali da ne bi odlepili"), ali su njegove glavne mušterije bili studenti: "Sva deca na faksu su ih obožavala", rekao je, "zato što su se na njima opuštali i mogli da spavaju posle dugih sesija na 'podizačima'."

Valijum i tramadol, međutim, ne moraju nužno da se kupuju od dilera. U izveštaju Odbora za unutrašnje poslove od decembra prošle godine ističe se sve veći problem "pazarenja kod doktora", kad se zavisnici od lekova na recept prijavljuju kod više lekara opšte prakse kako bi dobili više recepata. Izveštaj, u kom se saznaje da je u Velikoj Britaniji na lekove na recept navučeno čak 1,5 miliona ljudi, navodi da su smrtni slučajevi od tramadola, benzodiazepina i diazepama (valijum) poslednjih godina u porastu, a ipak, kao što je poslanik Kit Vaz istakao: "lekari opšte prakse ne sakupljaju podatke o tome za koliko ljudi sumnjaju da zloupotrebljavaju sistem."

Mnogi lekari opšte prakse u ovome ne vide problem, ali ne vidi ga ni policija. Pored toga što se u izveštaju Odbora za unutrašnje poslove navodi da su lekari i medicinske sestre sami sebi prepisivali lekovi ili ih davali prijateljima i porodici, priložena je i izjava Direkcije za droge Metropolitenske policije da je sedam londonskih apoteka prodavalo lekove na recept ispod tezge. Optužnice su podignute samo protiv tri. Prema rečima portparola policije, to što u operaciji ne učestvuju organizovane kriminalne grupe znači da je "malo verovatno da će zloupotreba ovih lekova biti prioritet za policijske i kriminalističke komesare", što bi na neki način imalo smisla, kad bi se zanemarila činjenica da je 2012. i 2013. godine u Velikoj Britaniji više ljudi umrlo od zavisnosti od lekova na recept nego od heroina. To nije problem koji mi, policija ili vlada smemo da ignorišemo.

Teško je i tačno znati koliko je od 807smrti od lekova 2013. godine nastupilo slučajno, a koliko puta su prekomerne doze bile namerne. A opet u jednu stvar možemo da budemo relativno sigurni, a to je da je, kad svakodnevno uzimate lekove koji menjaju svest, svaka odluka da oduzmete sebi život maglovita. Bivši zavisnik od valijuma Džordž iz Sanderlenda kaže mi da je dok je uzimao ovaj lek "potpuno ostao bez procesa racionalnog mišljenja", a da je kod prijatelja primetio kako lekovi lagano počinju da ih navode na samoubistvo. "Otupeo sam, a nedostatak emocija me je udaljio od najmilijih. Sve se svelo na želju za bekstvom."

Aliks, 25-godišnjakinja iz Londona, imala je slično iskustvo. "Uzimala sam valijum, ponekad sa lirikom, od jutra do mraka oko tri meseca, od januara do marta 2012. godine." Mnogi njeni prijatelji su uzimali lekove na recept, kaže ona, ali oni koji su ih uzimali svakodnevno bili su svedeni na grupu od njih četiri. "Ništa nismo uzimali za ozbiljno", kaže ona. "Bežali smo iz restorana bez plaćanja, krali iz prodavnica iz obesti i vozili se okolo urađeni. Kad uzimate valijum na duže periode toliko vam se smanji teskoba da ne marite ni za šta. Isto tako se ne sećate ničega. Dvadeset četiri sata vam prođe kao sat vremena. Vreme proleti, a da ni ne osetite."

Da ironija bude veća, međutim, kad zloupotrebljavate lekove kao što je valijum, njihovo medicinsko dejstvo obrne se naglavačke – kao u slučaju kad povremeno uzmem sedative na recept pre nego što idem na spavanje, ali se probudim sa neizdrživom glavoboljom. Nik Barton, izvršni direktor dobrotvorne organizacije "Akcija protivadikcije", rekao mi je da se benzodiazepini često prepisuju kako bi ljudima pomogli da izađu na kraj sa nervozom, ali oni vremenom postanu tolerantni na lek, uzimaju ga sve više i potom zapate mnogo gori slučaj anksioznosti dok pokušavaju da se skinu sa leka. Aliks se slaže. Nakon što se skinula sa valijuma, osećala se "psihotično paranoična" i "mislila je da svi znaju nešto što ona ne zna." Isto tako, Džordž priznaje da "zapravo u prošlosti nikad nije osećao anksioznost, ali je postao anksiozan zbog zloupotrebe lekova." On to opisuje kao vrzino kolo.

Pitala sam Bartona kako se "Akcija protiv adikcije" postavlja prema mladim zavisnicima od benzodiazepina na svojim klinikama. "Morate prvo da otkrijete koju količinu dotična osoba uzima. Ljudi nisu uvek precizni po tom pitanju", kaže on. "Potom počnete konvergentno da ih odvikavate, ponekad zamenivši lek za neki koji ne stvara toliku zavisnost." Simptomi odvikavanja mogu da podrazumevaju napade panike i epileptične napade, kao i teške psihološke simptome kao što su depresija, što često znači da moraju da se prepišu antidepresivi. Sve to skupa nije prijatna rabota.

"Ljudi umiru zato što su glupi", rekao mi je Pol preko telefona iz Kambodže. "Stvar je zdravog razuma ne mešati opijate sa alkoholom." Ali nije u pravu. Nije pitanje zdravog razuma, jer ljudi kao što su Džordž, Aliks i ja su to radili u prošlosti i verovatno će raditi ponovo. Kako mi kaže Barton tokom razgovora: "Koristi se reč 'rekreativno', ali za neke ljude to je prilično opasna rekreacija, jer za njih može da predstavlja prelazak u zavisnost ili dovede do prekomerne doze."

Pitam ga da li su neki ljudi podložni zavisnosti, a on mi kaže da je, iako porodična istorija zloupotrebe može da uveća vaše šanse, pravi odgovor: "zapravo ne". Barton je možda po mom tonu mogao da proceni da se zavisnost ili prekomerna doza meni verovatno neće desiti. Ali dok sam pričala sa Džordžom i Aliksom, postalo je očigledno da kod njih taj slučaj. Oboje su mislili da su neuništivi, kao što svi to mislimo, ali su smogli snage da prestanu da uzimaju lekove na recept tek kad su ih članovi njihove porodice i prijatelji poseli i organizovali jednu od onih neprijatnih intervencija za koje mislite da vam se nikad neće desiti.

"Popizdela sam kad su to uradili", rekla je Aliks. "Moji prijatelji su bili odlučni da zovu moje roditelje, a ja sam mislila da je to smešno. Odrasla sam osoba, mislila sam. Ali, naravno, sa naknadnom pameću, drago mi je što su preduzeli nešto, jer sam bila na putu ka propasti."

Sama pomisao na to da se obratite prijatelju za koga mislite – ili znate – da ima problem sa lekovima je zastrašujuća. Verovatno nećete naići na prijateljsku reakciju. Ali osećaćete se bolje ako kažete nešto. Jer nema načina da se to ulepša: lekovi poput valijuma mogu da unište živote ljudi i često to i rade. Kad se osvrne, Džordž kaže da su ga lekovi izmenili, da "više nije ličio na sebe". Čini mi se da je to paradoks koji se krije u srži zloupotrebe lekova. Uzimamo lekove da bismo izmenili svoje prirodno stanje, a onda nam se na kraju ne dopadne nova osoba u koju se pretvorimo. Barton to opisuje kao "opštu društvenu nelagodu", kad osećamo da hemijskim putem moramo nešto da uradimo svom telu kako bismo se opustili, uživali u životu, provodili se i saosećali s drugima.

Preostalo je jedno vrlo složeno pitanje: šta to sa nama, kog vraga, nije u redu kad moramo da provodimo toliko vremena menjajući kako se osećamo? Ali njegov odgovor mi je delovao prosto: "A da možda probamo to da postignemo bez lekova?"

Imena u ovom tekstu su izmenjena.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu