​Bio sam lažni matičar

Volim da se lažno predstavljam. Ne samo što volim nego mi i dobro ide. Primetio sam da mi ljudi često ne veruju kad im iskreno pričam o svom životu. Zato lažem. Kad me neko pita čime se bavim, a ja kažem istinu da sam travar, kulturolog, novinar, urednik i gerila baštovan, sagovornik obično prvo procenjuje da li sam pod dejstvom nekih psihoaktivnih supstanci ili sam samo budalčina koja voli da je u centru pažnje. Spisku svojih kobajagi zanimanja nedavno sam dodao još jedno – bio sam kobajagi matičar.

Kad se lažno predstavljate važno je da pazite na detalje. Morate pronaći pravu meru, jer previše detalja otkriva prevaranta, a priča bez detalja amatera. Zato, uvek volim da dodam neku slikovitu sitnicu čisto da delujem uverljivije. Recimo, veća je verovatnoća da će vam ljudi poverovati ako kažete: Ja sam matičar u opštini Sremski Karlovci, nego ako samo kažete: Ja sam matičar ili Ja sam matičar zaposlen na određeno uu opštini Sremski Karlovci.

Iskreno, na ideju da postanem fake matičar nisam došao ja. Kada su moji prijatelji Jelena i Mateja odlučili da se venčaju, odmah su se dogovorili da će praviti dva venačanja. Jedno fino, kulturno, zakonsko, apolonijsko, sa bendom, lepom hranom, staklenim čašama, roditeljima, rođacima, parnim odelom i pravim matičarem i ono drugo, dionizijsko, divlje, na ostrvu na kom su se upoznali, sa pet DJ-eva, brčkanjem u Dunavu, voćem i roštiljem, plastičnim čašama, u bermudama i sa kobajagi matičarem, naravno. Znajući za moj talenat za lažno predstavljanje i moju ljubav ka javnom nastupu nije bilo dileme da ću kobajagi matičar biti ja.

Tog dana sve se uklopilo. Svi su bili veseli, vreme je bilo divno, ja sam poneo svoje fake Elvis zlatne naočari za sunce. Nekako mi se činilo prikladnim da ovom kobajagi venčanju dam šmek Las Vegasa. Suština kvalitetnog lažnog predstavljanja je improvizacija. Zato nisam hteo da unapred smišljam svoj govor. Znao sam samo jedno, obraćanje će biti kratko jer drugo pravilo lažnog predstavljanja glasi: što duže pričate veća je mogućnost da vas provale da ste lažnjak.

________________________________________________________________________

Pogledajte i film Južnokorejska industrija ljubavi

________________________________________________________________________

Kada smo stali kod improvizovanog oltara na peščanom sprudu, okruženi iznenađujuće mirnom rekom, rekao sam sledeće:

„Da je ovo pravo venčanje ja bih sada citirao Duška Radovića koji je rekao da zakon ne treba da vam uređuje brak bla, bla, bla, bla… Ali ovo je kobajagi venčanje, ja sam kobajagi matičar, ovo su kobajagi kumovi, nalazimo se na kobajgi Koh Čang ostrvu (nazvanom po onom mnogo poznatijem na Tajlandu), a mladenci su već venčani. Da ne bismo mnogo dužili i da bi nešto bilo pravo danas, zamoliću mladence da jedno drugom obećaju stvarno, nešto čega će se prdržavati do kraja života."

Onda su mladenci dali obećanja. Kodeks kobajagi matičara mi zabranjuje da javno pričam o tome šta su obećali jedno drugom. Mogu samo da kažem da su bili iskreni, kao i poljubac kojim su zapečatili obećanja.

Kada je oficijelni deo završen, počela je opasna žurka. Možda se ne sećam baš svih detalja, ali se sećam da sam bio baš srećan i opušten. I mi kobajagi matičari imamo dušu.

Interesantno je da su moja lažna predstavljanja na ovaj ili onaj način često vezana za Tajland. Ovo kobajagi venčanje dešavalo se na peščanom sprudu u blizini Sremskih Karlovaca na kom se svake godine održavaju odlične žurke. Ostrvo su ljubitelji klabinga nazvali Koh Čang, verovatno na talasu nostalgije za Tajlandom koji ih je zapljusnuo, dok su po sugestiji premijera, letovali u Srbiji.

Na Tajlandu sam bio samo jednom i to kao lažni trubač. Tog leta 2007. godine 24. Univerzijada se održavala u Bangkoku. Sledeća 25. po redu bila je u Beogradu, pa je Srbija kao sledeći domaćin, slala veliku delegaciju koja je na završnoj ceremoniji trebala da predstavi našu domovinu. Ansambl Kolo, zadužen za tradiciju, balerine iz Pozorišta na Terazijama za moderni segment, a trubači, zajedno sa tajlandskim perkusionistima trebalo je da pokažu naš kosmopolitski duh i simpatiju za multikulturalnost. Naš drugar dobio je zadatak da pronađe 15 trubača koji će na plejbek izvesti jednu numeru, uz prigodnu koreografiju pod rediteljskom palicom Stanka Crnobrnje.

„Hoćete da idete na Tajland kao trubači? Sve je plaćeno, dobijete i džeparac od 200 evra, ja vam nalazim instrumente" pitao nas je jednog vrelog julskog dana.

„Ali ja samo znam da sviram Na kraj sela žuta kuća, jednim prstom na sintisajzeru."

„Ne treba da svirate. Sve je na plejbek. Samo ćutite i pravite se da ste muzičari."

Tako smo moj brat Vladimir, moji drugovi Vuk i Marko, postali kobajagi trubači. Redovno smo išli na probe na stadion JNA. Kad je došao trenutak da se probaju kostimi, sreo sam se sa drugaricama stilistkinjama magazina Story koje su bile zadužene za garderobu.

„Šta radiš ti ovde sa tom trubom?" pitale su gledajući me u neverici.

„Kao šta radim, vežbam koreografiju!" odgovorio sam samouvereno (samouverenost je, pored improvizacije, temelj lažnog predstavljanja).

Otišli smo u Bangkok, bili smešteni u odličnom hotelu, plivali u bazenu i upoznali se sa čuvenim turističkim destinacijama ove metropole, ulicama Kao San i četvrti Pat Pong. Dan pred naš nastup bio je divan, topao i sunčan, pa sam nekoliko sati proveo na bazenu. Tu sam platio danak neiskustvu i stravično izgoreo. Sutra, kada smo stigli u garderobu i kad sam obukao kostim (bela košulja, beli mantil, bele pantalone i beli šešir) izgledao sam kao jastog. Da ne bih baš mnogo privlačio neželjenu pažnju, odlučio sam da svoje lice poverim simpatičnim trandžama koje su bile zadužene za šminku. Nakon 10 minuta imao sam bronzani ten i svoje lažno predstavljanje sam podigao na jedan sasvim nov nivo. Postao sam fake latino trubač. Nastupali samo na ogromnom stadionu. Pre nego što ćemo izaći na scenu dobili smo poslednje instrukcije:

„Molim vas samo gledajte pravo na tribine jer tu je kraljevska loža u kojoj sedi tajlandski premijer general Surajud Čulanont." Ceremoniju su prenosili uživo mnogobrojni mediji iz svih zemalja, a procenjuje se da nas je videlo oko 200 miliona gledalaca širom sveta. Niko nas nije provalio. Mom ocu, koji svira saksofon i klarinet, srce je bilo puno kad je video sinove kako sviraju trube.

Pored toga što sam bio lažni matičar i kobajagi trubač, nekoliko puta sam bio i sekretar Društva za zaštitu potrošača Srbije. To ulogu igram kada u prodavnici neće da mi daju novac kada vraćam neku stvar uz fiskalni račun. Kada čujem da to nije njihova praksa, da to ne mogu bez poslovođe koji nije tu, samo ih hladno pogledam i kažem: "Ja sam Momčilo Antonijević, sekretar Društva za zaštitu potrošača Srbije. Da li znate da je mandatna kazna za ovo između 700 hiljada i 2 miliona dinara? Tržišni inspektori su iznenađujuće ažurni, reagovali su uvek veoma brzo na svaku našu prijavu." Vraćaju pare kao bela lala.

Anonimnost je najveći luksuz 21. veka. Ako ste javna ličnost morate veoma paziti kad se lažno predstavljate. Na primer, potpuno je amaterski da se lažno predstavljate kao doktor nauka, kad će neki pokvareni novinarčić jedva dočekati da objavi da je na adresi na kojoj je registrovan vaš univerzitet, prazna livada. Još jedno pravilo, kad je lažiranje titula u pitanju: naučite tačan naziv vaše fake doktorske ili magistarke teze, sigurno će neko piskaralo na nekoj konferenciji za štampu insistirati da proveri da li ga znate napamet. Ne dozvolite mu da ponetira na ovome. Naučite tečno naslov, a nije na odmet i kratak sadržaj. Naravno ne morate učiti čitavu tezu, jer onda lažno predstavljanje gubi smisao.

I na kraju ne zaboravite najvažniju stvar: što otvorenije i beskrupuloznije lažete, više će vam verovati.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram