Ishrana

​Zašto mrzim picu

Da bismo obeležili nacionalni Dan pice, 12. novembar, pozvali smo jedinu osobu koja zaista mrzi picu.

pisao Sara Rocco
17 Novembar 2014, 12:59pm

Većina pica je bezveze. Previše su hlebaste u odnosu na ono što se stavlja na nju. Paradajz sos ima mučnu slatkastu nijansu. Sir je veoma lošeg kvaliteta, ali ga je previše, gumenast je i bezukusan. Ovu kombinaciju svojstava mrzim kada je u pitanju pica u restoranu, iako je više tipična za picu na parče.

Povremeno mogu da okusim neku fensiju picu tanke kore, u bruklinskom stilu, kod „Roberte" ili „Poli Džija" u Njujorku. Možda ću pojesti parče pice na nečijem rođendanu, ako je to najlakše. Ali svakako je ne bih tražila.

Kao prvo, nije zdrava, ali, takođe, u jelovniku skoro uvek ima nečega što je bolje od hleba sa sirom. Pica mi izgleda kao izvlačenje. Većina pica su hrana za nerazvijena nepca. Po meni, deca jedu picu iz istog razloga iz kojeg jedu makarone sa sirom ili tople sendviče. Zato što ih nema mnogo.

Pre pet godina sam se preselila iz San Franciska u Njujork, sa uspomenama na sjajnu uličnu hranu u San Francisku. Na primer, buritosi. Mislila sam da bi pica mogla da bude dobra zamena. Da budem fer, za njujoršku picu kažu da je mnogo bolja od one koja se nudi na Zapadnoj obali. Isprva sam je stalno uzimala. Lakše je i jeftinije naći pristojno parče pice za dva dolara, nego uzeti salatu koja u centru grada košta dvanaest.

Ali imam osećaj da je osoba koja zaista voli picu ista ona koja je pre nekog vremena zaista volela pogačice sa slaninom. Kada neko danas ima nik na Instagramu u kome se pominje reč „pica", odmah zamišljam osobu u trenerci sa kapuljačom sa dezenom pice koja želi da povede devojku na koncert Stiva Aokija. Osoba koja kasno kapira, koja tvrdi da voli koktele, ali zna samo jedan, starinski, viđen u seriji „Momci sa Medisona".

Danas postoji tržište za picu, kao što je pre par godina postojalo za slaninu, kada su neki mislili da to govori nešto o njima, na primer, „Ja sam zabavan, baš me briga za zdravlje! Volim stvari zbog kojih se osećam mlad i živ" ili nešto tog tipa. No, došlo je do prezasićenja. Pretražila sam "#pizza" samo da bih videla na šta ću sve da naiđem. Sve su to bili ljudi koje ne bih želela da upoznam. Pošto mi je vreme na Zemlji ograničeno, radije ću razgovarati sa ljudima koji su dovoljno pronicljivi da slede lična interesovanja koja premašuju kulturne trendove zarad kulturnih trendova. To je postao „meme" sa najnižim zajedničkim imeniteljem.

Zbog toga se ljudi osećaju kao arhetipovi, baš kao oni koji vole da kažu da piju viski. Ponekad pregledavam parnjake mojih muških prijatelja na Tinderu, i primećujem da mnogo devojaka – i priznaću da sada možda preterujem – pokušava da privuče muškarce birajući stvari za koje smatraju da su muževne. Reći će, „Volim Tarantinove filmove i viski". Misle da tako zvuče zabavno, ili da ih te stvari na neki način definišu kao jedinke. Ali dok one misle da su ne znam koliko originalne, tri od deset profila je takvo.

Žele da ih smatraju opuštenima jer pica goji, jeftina je i nepretenciozna. Pica je pristupačna, pa ljudi misle da će i oni tako delovati pristupačno. Ali ko želi da bude zaista potpuno pristupačan? Bez obzira na sav društveni šarm koji otelotvoruje, pica po definiciji nema oštricu. To je najdosadnija stvar na svetu za koju neko može da se zalaže, kao kad neko traži poster Foo Fightersa.

Shvatam zašto je toliko popularna. Uvek će biti najjeftinija stavka u svakom finom restoranu, i uvek možete da je kupite na parče za sitne pare, što je čini privlačnom za svaku mladu osobu koja traži nešto što će joj dati trenutno stomačno zadovoljstvo za malo para. Ona takođe predstavlja i određenu dozu nostalgije, jer se na školskim žurkama uvek jela, a bilo je i takmičenja kada bi dete koja pročita najviše knjiga dobilo picu kao nagradu. Mnoge ljude asocira na sreću i slavlje. Ali za mene, dobar stejk predstavlja sreću i slavlje. Hleb i sir uvek mogu da jedem.

U Njujorku više ni ne primećujem picerije. Zaista me ne privlače. Čujem stvari tipa „čak je i najgore parče pice u Njujorku bolje od najboljeg u Kaliforniji". To nije istina. Ovde ima groznih pica, mnoge od njih sam tokom godina probala pijana. Meni to jednostavno nije uopšte zanimljivo.

Radije jedem takose. Nisu u istom platnom razredu, ali posle njih nemaš onaj odvratan osećaj, kao posle parčeta grozne pice. Grozno parče pice koje jedeš kasno noću zahteva gomile priloga da bi imalo bilo kakav ukus.

Mislim da se ljudi ponašaju nezrelo kada se drže pice kao dela sopstvenog identiteta. Najiskrenije, brinem se za ljude koji žele da ih hrana koju jedu definiše. Pretpostavljam da je momku koji izvede devojku na picu život manje sređen nego momku koji je izvede na stejk. To je moja pretpostavka. Ali možda grešim, možda su oni neverovatno zabavni.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu