Pitali smo filozofa da li je u redu uzimati droge

Filozofu Peg O' Konor droge nisu strane. Štaviše, ona je razmišljanje o njima pretvorila u svoje životno delo. Njen blog, "Filozofija mešana, a ne mućkana", neka od najvećih pitanja zapadne filozofije primenjuje na naš hedonistički stil života: Zašto studenti toliko vole MDMA? Da li sramota može da vam uništi život? I da li je u redu imati prijatelje sa kojim idete samo u provod?

Filozofija je tokom istorije drogama pristupala idiosinkratičnije od drugih disciplina; knjiga Oldosa Hakslija iz 1954. godine Vrata percepcije beleži raspadanje njegovog ega i posledično "opskurno znanje" koje je stekao iz osmočasovnog tripa na meskalinu – psihodeličnoj drogi koja je bila i Sartrova omiljena. Niče je navodno bio zavistan od opijuma dok je pisao Genealogiju morala. A prema skorašnjoj anketi, 90 odsto studenata filozofije u Velikoj Britaniji uzimalo je neku drogu.

Filozofija može da nam kaže više o našoj upotrebi droga od crno-belih medijuma nauke i zakona. Možda zbog toga istraživanje pokazuje da ona uspeva da pomogne ljudima koji pokušavaju da se izleče od zavisnosti. Bivša alkoholičarka, Peg je trezna već 28 godina. Filozofija je bila ta, tvrdi ona, uz čiju je pomoć razumela uzroke i posledice svoje zavisnosti i što je i dalje motiviše da ostane trezna, živi dobro i "cveta", prema rečima Aristotela.

Ove nedelje Peg objavljuje svoju knjigu Život sa dve kocke leda: Pronalaženje smisla u zavisnosti i izlečenju. Zato nam je palo na pamet da je priupitamo – sa filozofskog stanovišta – da li je u redu uzimati droge.

VICE: Zdravo, Peg. Prvo i prvo, kako se slažu filozofija i uzimanje droge?

Peg O'Konor: Još od drevnih vremena suština filozofije bila je da otkrije kako živeti dobro. Ona ljudima pruža sposobnost da se zapitaju: "Zašto ovo radim? Je li to zabavno? Kako se droge uklapaju u celokupnost mog života? Da li ova supstance na neki način utiče na moju ličnost? Da li sam osoba koja želim da budem?" Mislim da su to pitanja koja svi inače postavljaju, ali mislim da ih filozofi namerno postavljaju sami sebi.

Da li zbog toga studenti filozofije očigledno uzimaju droge više od drugih?

Mislim da mnoge privlači filozofija zato što im daje mogućnost da postave određena pitanja sa kojima se sami bore, ali u akademskom kontekstu. Moje studente najviše zanimaju egzistencijalistički filozofi, Sartr, Kami, Kjerkegor, i tako dalje. Moja teorija je da je to zato što egzistencijalistički filozofi delom uvek postavljaju pitanja o sebi, pitanja kao što su: "Gde mi je mesto na ovom svetu?" "Šta je moja odgovornost?" "Zašto se patim ovako?", "Šta ova situacija znači?" Mislim da se mlađi ljudi, koji su inače skloni strepnji i teskobi, identifikuju s tim.

A tu je i tradicionalno romantizovanje uzimanja droga, znate već, veliki pisac alkoholičar koji ima neverovatno duboke misli, ista stvar se dešava za muzičarima i pesnicima, ideja da će droge i alkohol nekako da pothrane njihov unutrašnji genij ili probude muze, tako nešto. Predstava da studenti filozofije uzimaju više droge deo je kulturne produkcije – deo je univerzitetskog iskustva.

Da li je sa filozofskog stanovišta amoralno uzimati droge?

Nisam sigurna da je postaviti to u smislu moralnosti ili amoralnosti najbolji pristup zato što automatski polarizujete stvari, ali ovde možemo primeniti Džona Stjuarta Mila; ako neko duva u svom sopstvenom stanu i ne vozi kola niti upravlja nekom mašinerijom koja utiče na druge, zar to onda ne bi trebalo da je u redu? Međutim, uvek postoji dobar razlog da se obrati pažnja na to zašto ljudi koriste droge, šta koriste i koliko. Samo zato što je nešto legalno, ne znači da nije štetno ili da ne stvara zavisnost.

Da li to što vlada tvrdi da su droge loše znači da su one loše?

Zavisi u kom smislu mislite da su loše – ako vlada kaže da su ove konkretne droge loše i mi ih proglasimo protivzakonitim – e, pa tu onda imate objašnjenje zašto su "loše". Svesna sam činjenice da vlade imaju mnogo kontrole nad tim koje su droge predstavljene kao toliko loše da nikad neće biti legalizovane. Dugo je marihuana, na primer, bila smatrana vrhunskim baukom u Sjedinjenim Državama, a danas je na mnogim mestima legalna.

A šta je sa psihodeličnim drogama, zato što očigledno imate argument da psihodelične droge mogu pomoći da se otvori um i da stvari vidite iz neke druge perspektive…

A psihodelične droge su bile korišćene i u određenim verskim tradicijama, tako da morate da prihvatite činjenicu da je bilo upotrebe droga upravo iz razloga koje ste naveli – da bi otvorile neke nove načine gledanja na stvari, delimično zato što utiču na redovne kognitivne procese koji su postali toliko ustaljeni. Od večitog gledanja na stvari na isti način stvaraju se dobro uhodane mentalne brazde. Ali s druge strane, njihovo dejstvo je zaista nepredvidivo i ne znate koliko dugo će da potraje. Potencijal za iznenadno osećanje gubitka kontrole je mnogo veći, zato što se vaš doživljaj realnosti okrenuo naglavačke.

Kako filozofija može da pomogne sa zavisnošću?

Filozofija se uvek bavila pitanjima smisla života i patnje; pronalaženje logike i smisla u patnji. Zavisnost od opojnih sredstava je istovremeno uzrok i posledica patnje – ona govori o ljudskoj prirodi i ljudskom stanju, temama sa kojima se filozofija dugo hvatala u koštac na veoma produktivan i inovativan način. Samo što nismo tako često ukrštali filozofsku misao sa problematikom upotrebe droge i alkohola.

Dakle, ako je zavisnost istovremeno uzrok i posledica patnje, nije li to onda kvaka 22?

To je definitivno ciklus, mislim da mnogi ljudi počinju da piju ili koriste droge zato što pate na razne načine. Svakakvi podaci iz društvenih nauka, na primer, ukazuju na to da su ljudi koji su u detinjstvu bili žrtve seksualnog zlostavljanja skloniji tome da postanu zavisni od droga. Možete da shvatite kako neki ljudi počinju da koriste droge da bi se sami lečili, ublažili bol ili pobegli od nečega. Naravno, imate i ljude kojima se u prošlosti nije desilo ništa slično, ali počnu da koriste droge ili razne vrste alkohola i njihova upotreba počinje da se menja – sa obične povremene upotrebe prelaze na zloupotrebu, pa na zavisnost i, konačno, bolest.

Da li misliš da je upotreba droge uvek neka vrsta eskapizma?

Ne mislim da je uvek. U tome i jeste stvar, ne možemo da ignorišemo činjenicu da uzimanje droga ume da bude zabavno i veoma prijatno iskustvo. Ali živimo u kulturi koja zaista glamurizuje upotrebu alkohola i droga, jer to znači: "Ja sam sada odrastao". U svakom filmu o studentima univerziteta u popularnoj kulturi deo zabave je u tome da se oni jako napiju ili jako odvale i onda pođu u nekakvu avanturu. Ali oni nikad ne prikažu stvarno užasne posledice svega toga, tako da je sve to veoma glamurizovano.

Kako je filozofija pomogla tebi da se oslobodiš zavisnosti?

Na mnoge načine, ali najvažnije od svega, pomogla mi je da izrazim svoju slobodnu volju. Vilijam Džejms pravi tu predivnu razliku između želje i volje, a ja sam dugo želela da moj život bude drugačiji, samo bez prave volje za tim, želja je samo lepo dugmence koje se okreće i ne radi ništa – sve dok ga vi ne pritisnete.

Hvala, Peg.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu