Ovaj tip je 40 sati motao džoint u obliku Jovanke Orleanke

Kodi je jednostavan čin motanja džointa pretvorio u umetnički izraz. Ovaj dvadesetosmogodišnji Kanđanin, koji svoje radove postavlja na Instagramu i Fejsbuku pod imenom Codyvangogh, preko dana je perač sudova, ali njegova prava strast je stvaranje „dizajniranih proizvoda od kanabisa" – napravio je verziju Elze iz Smrznutih koja može da se popuši, kao i PowerpuffGirls, mačke, pse i dinosauruse, između ostalog.

Krozbi je nedavno za VICE pričao o svojoj evoluciji od prosečnog duvača do izvanrednog motača džointa, i o tome kako se nada da će njegov proizvod jednog dana imati legalno tržište.

Znate da ste uvek želeli da se naduvate sa svojim omiljenim likovima iz crtaća za decu.

VICE: Kada si počeo da motaš džointe?

Kodi Krozbi: Verovatno kada sam imao 17 godina, kada sam počeo da duvam. Tip koji mi je dao da duvam mi je usadio u glavu da je važno da znaš sam sebi da smotaš džoint, a ne da stalno teraš nekoga da to radi za tebe. Tada sam se prilično izveštio. Ali ludačke i kreativne buksne sam počeo da motam tek pre jedno osam meseci. Mada, i pre toga sam pokušavao da napravim pomake, motajući džoint u obliku krsta, i takvih stvari. Volim da učim nove tehnike motanja.

Kako si od normalnog džointa stigao da svih tih ludačkih kreacija?

Mislim da sam prvi put smotao neki takav kada je jedna devojka sa posla odlazila, pa smo pravili malu žurku. Želeo sam da za tu priliku smotam nešto posebno. I počeo sam da motam džoint u obliku krsta, pa sam na vrhu napravio lalu, i shvatio da liči na neku osobu. I imao sam plave rizle koje su se slagale sa haljinom devojke koja je odlazila, pa sam ih dodao kao haljinu za džoint, a od njih sam napravio i kosu. A nastavio sam to da radim zbog toga što je danas većina proizvoda vezanih za kanabis osmišljeno da bude brzo, efikasno i diskretno – takve stvari. Ne stigneš da uživaš u duvanju. Ja sam uvek najviše voleo da sedim u krugu s prijateljima dok džoint kruži, pa se ovime vraćam na to, na neki način. Tako da sam prvi smotao iz kaprica, ali sam onda nastavio to da radim da bih ohrabrivao ljude da duvaju sa mnom.

Da li prodaješ džointe, ili ih samo duvaš s prijateljima?

Voleo bih da ih prodajem. Voleo bih to da radim legalno, preko dispanzera. Imam spremene i kutije, i svu ambalažu. Ali stvar je u tome što u Kanadi moraš da imaš licencu za korišćenje marihuane u medicinske svrhe, ako želiš da je prodaješ, pa sam nestrpljiv da je dobijem. Pre jedno mesec dana sam se raspitao u Ministarstvu. Rekli su mi da ih trenutno ne izdaju, ali se nadam da će ponovo to da rade, pošto sledi legalizacija. Motam ih za bliske prijatelje, za rođendane i druge proslave, a ponekad mi neko da svoju vutru da mu smotam, i plati mi za to. Ali stvarno se trudim da se organizujem tako da mogu da budu dostupni svakome ko poželi.

Odakle crpiš inspiraciju za dizajn?

Pokušavam da izbegavam duvačku ikonografiju. Mislim da treba da se dopadne svima, i da se zainteresuju i oni koji ne duvaju svaki dan, možda i ljudi koji i dalje trpaju marihuanu u isti koš sa kokainom i heroinom, i da ih možda ubedim da to nije toliko ludo, da ima kul stvari koje možeš s njom da radiš i da može da bude dobro zezanje. Takođe se trudim da motam takve buksne koje će isprovocirati ljude da se zapitaju. Mislim da je onaj u oblik broda u boci dobar primer za to. Ja ne objašnjavam kako to radim, samo postavim sliku i prepuštam tumačenje mašti ljudi. Uvek pokušavam da odem korak dalje, da bi ljudi postavljali pitanja i da bih privukao i one koji se ne kreću u duvačkim krugovima.

U poslednje vreme smišljam načine da džoint bude interaktivniji. U poslednje vreme, mnogi od njih sadrže i rekvizite koje se uklone pre duvanja, i koje možeš da sačuvaš kao uspomenu na to duvanje, kao što su kape i mačevi, videla si neke od njih. Kod broda u boci moraš da razbiješ bocu, a interakcija sa produženim džointom je sama po sebi razumljiva. Nedavno sam pokušao da smotam snimač zvuka, i to mi je bio jedan od najvećih neuspeha, jer sam ga završio i izgledao je prilično dobro, ali nije ispuštao nikakav zvuk.

Koji ti je omiljeni džoint koji si smotao?

Verovatno mi je najomiljeniji „Najbolji hedovi zauvek". To je u suštini klasičan džoint u obliku cveta, ali on je bio prvi koji se pročuo. Takođe sam ponosan i na „Tiranosaurusa". Veliki mi je problem da fotografišem džoint dok gori, ali sam naparavio sjajnu fotografiju upaljenog „Tiranosaurusa", zato što su me mnogi kritikovali da ne može da se puši. Volim da motam princeze iz Diznijevih crtaća. Neke od njih nisu moja najuspešnija dela, ali jednostavno volim da ih motam.

Zašto?

Zato što tada obično eksperimentišem sa raznim stvarima, i ne znam uvek kako da počnem, pa moram da smislim šta ću i kako ću. To mi omogućava i da se igram s bojama. Nema mnogo varijacija u boji papira, pa ti je paleta prilično ograničena. Na taj način mogu da isprobam razne papiriće i shvatim kako će izgledati kada ih smotam, i tako to.

Kako oslikavaš džointe?

Uvek tražim nove načine da ih obojim, ali želim to da radim na bezbedan način, bez rizika po zdravlje. Boje za hranu su dobre za to, pa sam malo istraživao, ali nisam mogao da… nema istraživanja o tome šta se događa kada pušiš boju za hranu. Ali oslikao sam par običnih džointa bojama za hranu, i nisam primetio nikakve probleme, pa sam počeo sve da ih bojim. Ljudi na to nisu posebno dobro reagovali, pa u poslednje vreme izbegavam boje i koristim papiriće u boji. Velike obojene rizle su Džusi Džej, sa ukusima, naročito sa ukusom lubenice i šećerne vune, koji su plavi i crveni. Mogu da se nađu i rizle sa ukusom sladića, koje su smeđe. To nije neka ogromna paleta, pa često smišljam stvari koje mogu da srolam u tim bojama. A u poslednje vreme ih motam da više liče na skulpture, bez mnogo boje. Da, boje su najnezgodnije stvar za pitanje bezbednosti.

Koliko dobro gore tvoji džointi? Videla sam neke od njih i pomislila, „Kako to uopšte može da se upali"?

Obično stavim filter na jedan kraj, pa možeš da ga uzmeš i zapališ drugi kraj, kao i inače. Mnogim figurama moraš na kraju da zapališ glavu, da bi ravnomerno goreo. Ima par trikova koje vremenom naučiš. Rekao bih da uglavnom svi mogu da se poduvaju. Ima nekih kojima, na primer, ruka ne gori, ali ostatak gori. Ali od onog dela koji gori se prilično dobro naduvaš. Rekao bih da su 80% efikasni.

Koliko trave sadrži jedan tvoj džoint?

Pet do sedam grama, u proseku, rekao bih. Uvek pokušavam da stavim što manje, jer je većini ljudi dovoljan i uobičajeni džoint sa dva grama. Obično ih deli više ljudi. Najveći koji sam napravio je imao 28 grama. Ali uglavnom se trudim da pravim manje, a to postignem kada više puta pravim isti dizajn. Na primer, kada sam prvi put motao džoint u obliku čoveka, bio je težak 28 grama. Smanjio sam razmeru, i počeo da ih pravim od tri grama. Ali rekao bih da u proseku sadrže pet do sedam grama.

Koliko ti treba da smotaš jedan?

Za prve primerke mi obično treba oko osam sati. Imam linije mačaka, pasa i takvih stvari, koje nedeljama usavršavam. A ima i minimalističkih koje mogu da smotam za 40 minuta. A takve ću moći brzo da pravim i prodajem, ako dobijem dozvolu od ministarstva, a komplikovanije ću prodavati za više para. Ali obično mi treba oko osam sati. 40 sati je bilo najviše vremena koje sam potrošio na jedan džoint. To je bila Jovanka Orleanka, sa kojom sam mnogo eksperimentisao, i kada sam počeo to ozbiljno da shvatam, i kada to više nije bila samo razbibriga već pravi… mislim, ne volim to da nazivam pravim poslom, jer ne zarađujem na tome, ali u poslednje vreme motam po ceo dan i pokušavam da steknem što više pratilaca na Instagramu.

Koliko ti rizli u proseku treba za jedan džoint?

Uf, poprilično. Rekao bih da mesečno trošim 40 dolara na rizle, uključujući i one u pakovanjima od po 500 za deset dolara, čisto da ti dam primer. Tako da trošim na stotine papirića. Oni u boji su obično skuplji, pa obično prvo umotam u običan papirić, pre nego što stavim neki u boji. Ali da, rekao bih da mi za jedan džoint treba oko 20 papirića, a verovatno potrošim još stotinjak papirića tokom pripreme, i kada isecam detalje. Ostatak papirića se reciklira. Obično pored sebe držim veliku šolju u koju odlažem višak papira, koja se tokom motanja jednog džointa napuni. Tako da verovatno trošim stotinjak papirića za svako motanje.

Koliko vremena jedan džoint gori, pošto ima toliko trave i papira?

Prilično dugo, obično oko 45 minuta. Bilo je i onih koji su goreli duže, najduži je goreo sat i po.

PREPORUČUJEMO:

Imaš li neke savete za motanje običnog džointa?

Ima par trikova koji mogu da se usavrše. Ako samo želiš da unaprediš običan džoint, možeš da počneš da koristiš cevčicu. To se radi tako što smotaš papir oko cevčice, i ostaviš prazan prostor za dim, pa je džoint ukusniji, i nema taloga na filteru. Tako i džoint gori ravnomerno, a ne kao kada ga samo smotaš i kada se stalno gasi. Druga fora je da ga motaš sa spoljne strane, tako da lepljivi deo ostane spolja, i kada smotaš, spališ višak. Tako pušiš više trave, a manje papira. Ako kombinuješ te dve tehnike, imaćeš maksimalno iskorišćenje buksne.

Šta misliš o tome što je premijer Džastin Trudo obećao da će legalizovati travu?

Naravno, legalizacija bi bila sjajna. Mene trenutno najviše brine to što zakoni favorizuju medicinsku upotrebu, a ja se bavim rekreacionom. Nema ničeg lekovitog u tome kako ja motam džoint. A iako mislim da trava ima sjajnu medicinsku upotrebu, mislim da je pomalo blesavo što mnogi ljudi izmišljaju zdravstvene probleme da bi došli do trave, ili njihovi problemi nisu toliko ozbiljni. Zbog toga se zaista nadam da će novi zakon omogućiti rekreativnu upotrebu. Osim toga, stvarno se radujem legalizaciji i nadam se da ću postati deo industrije marihuane kada postane legalna, i da ću možda moći da prodajem ove stvari.

Intervju je redigovan zbog dužine i jasnoće.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu