​Džejk Džilenhal je gospodar filma Nightcrawler

Uvek me obraduje kad se neki glumac vrati na scenu, posebno kad neko to toliko zaslužuje kao Džejk Džilenhal. Uloga jezivog snimatelja zločina u Los Anđelesu koju tumači u filmu Nightcrawler, zajedno sa likom istetoviranog detektiva kojeg je igrao u filmu Zatvorenici prošle godine, upućuje na preporod karijere kakav smo videli u slučaju Metjua Mekonahija.

Reklo bi se da se Džejkova karijera trenutno razvija u sasvim drugom pravcu od onog kojim je išla pre samo par godina. Čovek se udaljio od naslova kao što su Princ od Persije prema slojevitijim ulogama neo-noar detektiva i snimateljskih spodoba. Ako bismo se vratili malo unazad na ovoj novoj putanji njegove karijere, stigli bismo do naslova Poslednja straža, krimi-drame smeštene u Los Anđelesu koju je potpisao isti čovek koji je radio i Bes, Dejvid Ajers i u kojoj je Džejk bio u prilici da ponovo oblikuje prave likove. Deo svog prirodnog šarma i dovitljivosti prikazao je u scenama razgovora u kolima sa Majkl Penjom, razgovora koji su u svakom smislu sušta suprotnost onima iz serije Pravi detektiv – ovde naime imamo dva tipa koji razgovaraju o važnim životnim stvarima i pričaju viceve umesto da diskutuju o Fridrihu Ničeu i žutim kraljevima.

Džejk je obe uloge noćnih tipova u filmovima Poslednja straža i Zatvorenici igrao sasvim verodostojno i na sebi svojstven način. Tim istim kvalitetima protkana je i njegova uloga u filmuNightcrawler, u kojem tumači ljigavog usamljenika nalik na Travisa Bikla iz filma Taksista koji je uvek prvi izveštač sa mesta zločina u Los Anđelesu.

Kada se njegove nove uloge predstave zajedno, lepo se vidi da se Džilenhal vratio na velika vrata i da je spreman da se pošteno naradi zbog likova koje tumači. Više ga ne zanimaju uloge lepih momaka u komercijalnim budalaštinama. Izbor uloga koji je do sada napravio je vrlo precizan, nekonvencionalan i smeo.

Šta je to toliko dobro u načinu na koji igra glavnog lika u ovom filmu? Kao prvo, Džejk je smršao zbog ove uloge. Deluje toliko ispijeno i pogrbljeno kao da je Nosferatu, lica uvek spremnog da se zgrči u zloban osmeh. Kao drugo, tu je kosa – duga, ali ne dovoljno da bi mogla da se veže u rep. Najbolje što može je onaj jadan mali samurajski rep, koji vezuje kad se sprema za neki ozbiljan posao.

Izolovanost od sveta je jedno od obeležja ovog lika i ona ga definiše. On nema ni devojku niti neku smislenu vezu, tako da mu posao postaje jedina preokupacija. Poslom je opsednut jer je to jedino u čemu je dobar. U njegovom životu nema nikoga za koga bi mario, osim ako tu ne računamo lik televizijskog producenta koji tumači Rene Ruso i koja kupuje njegove snimke.

Veština koju pokazuje kao snimatelj zločina daje mu moć kakvu on nema više gde da pronađe. Šokatni prizori iz vesti koje beleži kamerom najbolji su u svom rangu, posebno zato što on manipuliše mestom zločina i pojavljuje se tamo gde ne bi smeo da bude.

Njegov rad predstavlja osvetu rijaliti televizije svetu filma. On u svojim noćnim pohodima koristi sva sredstva industrije zabave da bi stvorio jednu sasvim novu vrstu zabave. Mi želimo da gledamo stravu i užas na velikom platnu, bez obzira na to da li se radi o fikciji ili o stvarnim događajima. A stvarnost uvek više privlači.

Ovo je fim koji dočarava psihologiju paparaco kretena koji proganjaju zvezde – podzemnih grabljivaca koji, naoružani svojim dragocenim fotoaparatima, pretvaraju ljude u plen. On nam pokazuje koliko je lako dehumanizovati osobu koju snimate kada se ona posmatra sa druge strane objektiva.

Ovaj film takođe prikazuje i našu želju da gledam. Mi želimo da usporimo pored mesta nesreće i upijemo ceo prizor. Baš kao što ni porno zvezde niko ne priznaje u spoljnom svetu iako toliko mnogo ljudi gleda porno filmove, tako i noćno stvorenje koje tumači Džejk postoji samo zato što za tim ima potražnje. Ali taj će stvor nastaviti da gmiže kroz sve gnusobe kojima se bavimo jer mi ne prestajemo da gledamo.