Pupinov most nam neće olakšati život kao što smo mislili

Kada sam pre dva meseca počeo da radim za VICE, najteže mi je palo da prihvatim činjenicu gde se naša redakcija nalazi. Prvi put otkako sam među vojskom zaposlenih morao sam, zapravo, da prelazim dva mosta. Iako sam se već za prethodnih pet godina navikao na rad u Beogradu, nekad Palilula, odnosno Dorćol, san su snova u odnosu na Autoput 22.

Zato je dugo najavljivani novi most koji spaja borčansku i zemunsku obalu Dunava i njegovo otvaranje postalo centar mog iščekivanja, u nadi da će mi višestruko olakšati život i skratiti trasu Pančevo-Beograd. Pre svega, vremenski, a onda i finansijski, jer "vreme je novac".

Kada sam kupio sebi auto, razmazio sam se toliko da sam počeo previše da cenim sopstveno vreme, zbog čega mi nije padalo na pamet da se vratim u autobus. Ipak, 50 kilometara dnevno nije naivna cifra, čak i kad vozite dizelaša, ali tih sat vremena dnevno koje sam naprasno vratio svom životu izbegavajući javni prevoz, vredelo je i tih sedamdesetak litara goriva kojim sam mesečno pojio svog gvozdenog ata.

Problem je što je tih 50 kilometara postalo skoro 80 na novom radnom mestu, a nemam sa kim baš da delim čorbu, pa su samim tim i troškovi prevoza porasli, što se kako-tako može kalkulisati, ali ne i nemoć da u povratku prozujim kroz grad zbog saobraćajnog špica. Nadao sam se da će mi to novi most omogućiti, međutim, pogrešio sam.

Dan pre otvaranja Pupinovog mosta, krenuo sam od kuće u Pančevu do aerodroma u Surčinu, koji kilometar dalje od mesta gde radim. Mislio sam da će svi elementi biti u potpunosti u korist novog mosta, ali nisam računao na faktor sopstvenog neznanja: nisam imao pojma koliko se, zapravo, Zrenjaninski put raspada.

Doba dana je, inače, prelomno kad biram put koji će me dovesti do Novog Beograda. Nekada se spustim na tranzitni put, pa se ispod Kalemegdana popnem na Brankov most. Drugi put samo proletim kroz 29. novembra i Terazijski tunel. Zbog aerodroma kao krajnjeg odredišta, odlučio sam se za, uslovno, najbržu varijantu: Pančevački most, 29. novembra, Takovska, Kneza Miloša, pa na Gazelu i autoput. Vozio sam kao i svakog dana, trudeći se da uhvatim zeleni talas, i kao i obično, vanrednih situacija nije bilo. Uz potpuno ekonomičnu vožnju, ne prelazeći dve hiljade obrtaja, za svega 39 minuta prešao sam 37,7 kilometara. Znao sam da su realna odstupanja i do pet-šest minuta više, ali to zaista nije ništa strašno.

Sledi povratak u stvarnost, bar što se tiče novog mosta. Nadao sam se da će mi uštedeti barem 10 minuta života, i po koji kilometar, međutim, pao sam u depresiju. Za početak, Zrenjaninski put je toliko užasan, da sam imao osećaj da sam na momente zalutao u predele u kojima bi Saša Baron Koen mogao da snimi nastavak Borata. Dve trake na kojima su svakodnevne vožnje pretrpanih 95-ica i 96-ica uzele danak i kolone kamiona sile na večnu treću brzinu, pa je tako svaka nada o hvatanju zelenog talasa unapred izgubljena.

Da bi bilo još izazovnije, u jednom trenutku se put sužava na samo jednu traku. Da se nisam kao džukac ubacio, doduše iz neznanja, iz trake u kojoj se samo skreće desno, verovatno bih izgubio još koji minut u čekanju.

Kreni-stani, kreni-stani, i najzad nekako ugledah taj čuveni most i tri trake zaista širokog puta. Ubacio sam u petu i kada sam izašao na lakat krivinu, laknulo mi je jer sam izbegao zasedu nekog borčanskog Superhika. Kada sam konačno stigao do aerodroma, sat je pokazivao 46 minuta od polaska, a put je bio sedam kilometara duži. Nisam hteo da se bavim finansijskim delom priče, i ovo je bilo dovoljno.

Hoće li nam novi most značajno olakšati život? Za sada, izgleda da neće. Jasno je da je glavna namena novog mosta izmeštanje kamiona iz Beograda, što je odlično i sigurno će pozitivno uticati na umanjenje saobraćajnog kolapsa. Ali ušteda vremena još je samo daleka nada, jer čim se spustim sa mosta, počinje pakao zrenjaninskog puta, prepunog rupa.

Čini mi se da proširenje puta nije moguće, pa mogu samo da zamislim glavobolje u potrazi za rešenjem. Ali jedan od glavnih problema je i neophodna potpuna rekonstrukcija Zrenjaninskog puta, jer je morska bolest najmanji problem tokom vožnje tom trasom.

Posle samo jedne vožnje Zrenjaninskim putem, nada da ću moći da stignem do svakog dela Beograda kao leptir sa cveta na cvet, ugasila se barem do septembra 2015. godine, kada bi trebalo da bude završena prilaznica Pančevu. Još devet meseci iščekivanja. Mada, svestan kako se rokovi poštuju u Srbiji, lakše mi je kada znam da će sve ovo zapravo raditi Kinezi, pa barem sa te strane ne bi trebalo da bude velikih razočarenja. Osim ako i tada otkrijem da mi ni prilaznica neće ispuniti snove o ležernom dolasku i povratku u Beograd, u bilo koje doba dana.