​Ispovest bivšeg glavnog kuvara Bele kuće (prvi deo)

Preuzeto sa munchies.com

Pravi Vice — vice-predsednik Džo Bajden —nedavno je posetio redakciju VICE-a. Ali dok su zaduženja predsednika — i vice-predsednika — prepuna zakazanih predavanja, diplomatskih manevara i svakojakih sastanaka širom sveta (uključujući posetu našoj srećnoj gajbi), lako je zaboraviti da jedan svetski lider mora da jede. Isto važi za Prvu porodicu, a oni svi dobijaju doručak, ručak i večeru koje priprema izvršni kuvar Bele kuće.

Možda nećete isprve prepoznati ime Voltera Šajba, ali ste sigurno upoznati sa njegovim radom. Šajb je 11 godina bio kuvar u Beloj kući; lično ga je odabrala Hilari u ime Klintonove administracije, a nastavio je službu i tokom prve polovine mandata Džordža Buša mlađeg. Danas je autor knjige Kuvar Bele kuće, a dane provodi rukovodeći svojom kompanijom "Američki kuvar", koja drži časove kuvanja, planira događaje i organizuje predavanja na kojima prenosi svo ono znanje i ludilo koje je stekao na adresi Avenija Pensilvanija 1600.

Dogovorili smo telefonski intervju sa Volterom dok se on naslanjao na palmu u prelepoj Floridi a mi krunili zube od cvokotanja u pravoj njujorškoj snežnoj kugli. Imao je toliko zanimljivih opažanja o definiciji prave američke hrane, ljubavi Prvih dama prema ljutim sosevima i načinu na koji je 11. septembar izmenio našu ishranu da smo odlučili da intervju podelimo u dva dela.

VICE: Prošlo je deset godina otkako ste radili u Beloj kući, ali ste sve vreme bili veoma zauzeti od tada. Šta vam nedostaje sa tog posla, a zbog čega vam je drago što ne radite više tamo?

Volter Šajb: Kada radite u Beloj kući, radite po principu koji smo zvali "fleksibilno radno vreme Bele kuće", što znači da birate bilo kojih 85 sati tokom kojih želite da radite svake nedelje, a ostalo slobodno vreme je vaše. [smeje se] Ne nedostaje mi ta komponenta, ali mi nedostaje sam boravak u Beloj kući. Nedostaje mi služenje Prve porodice na taj način, baš kao i zemlji uopšte, ukaže vam se ta čast i privilegija da upoznate Predsednika i njegovu porodicu — ne kao karikaturalne likove koje viđate u večernjim vestima, već suptilne, vrlo stvarne i zanimljive ljude. Drugo, složnost tima — svih 90 zaposlenih u rezidenciji — to je prepoznatljiva i jedinstvena grupa pojedinaca, ne samo u svojim određenim poljima stručnosti i po talentima koje poseduju, već, što je važnije, po razumevanju šta je suština njihove službe dok rade za tu porodicu. Praktično postanete anonimni — ostavite ego i političke stavove na vratima i tu ste samo da Prvoj porodici obezbedite ostrvo razuma u jednom vrlo nenormalnom svetu. Morate da posedujete jedinstven sklop ličnosti kako biste bili u stanju duže vreme to da radite.

Da li vam to nedostaje ili osećate olakšanje što vam je život manje stresan?

Prošle godine sam organizovao 85 događaja i bio na putu 300 dana u godini, jer postoji veliko interesovanje da se čuju duhovite i ljudske priče o dve Prve porodice. Ovo je stvarno svet u kome se o vašem radu pročuje od usta do usta; što više radite, to ćete više raditi. Mislio sam da će posle godinu-dve interesovanje da splasne, ali pokazalo se da je svaka sledeća godina zahtevnija od prethodne. Naravno, budući da se gospođa sekretarka/senatorka kandiduje za predsedničku poziciju i da je, u najmanju ruku, favorit u izbornoj trci, to utoliko povećava interesovanje.

Zna se da je ona vaš veliki ljubitelj i da vas je lično odabrala za ulogu glavnog kuvara dok je bila Prva dama. Šta mislite, može li se desiti da vas pozove nazad ako pobedi?

Naravno, ako vas Predsednik zamoli da služite zemlji, bilo bi veoma teško odbiti jedan takav poziv. Ako me bude želela, zna moj broj telefona i da ću joj biti na usluzi. Mene ne zanima da li je u pitanju republikanac ili demokrata, da li ih poznajem ili ne — ako bi me Predsednik zamolio da mu služim, prihvatio bih.

Bilo bi mnogo drugačije danas, pošto je Bil praktično vegan.

To je urbana legenda. Ne znam da li je to baš istina. Ako se držite prilično strogog režima ishrane — a veganstvo je po mom mišljenju upravo to — vrlo je teško istrajati u tome. Mislim da morate javno da objavite da se sve vreme držite toga i da to ozbiljno shvatate kako vam kuvari ne bi servirali stvari koje će vas dovoditi u iskušenje. Znam brojne kuvare koji su tokom godina služili bivšeg predsednika. Iako on naginje veganstvu i vegetarijanstvu, nije potpuno isključiv. Samo ga tako predstavljaju.

Kako je vam je bilo prvog dana kao kuvaru u Beloj kući?

Moj prvi dan je bio strašno neobičan. Jedanaesti septembar je svakako bio nesvakidašnji dan, kao i dan kada se promenila administracija — bilo je, dakle, dana koje ni u najluđim snovima nisam zamišljao da mogu da se dese — ali prvog dana kada sam otišao na posao, prošao sam pored 3.000 ljudi koji su stajali u redu da se prošetaju rezidencijom i razgledaju je, prvi put me je na telefon pozvao Predsednik i Prva dama me je prvi put oslovila imenom. Naučio sam da prihvatim činjenicu da, iako se možda radi samo o činiji ovsene kaše ili sendviču, oni idu najvažnijoj osobi na planeti ili članu njegove porodice…

Prilično opterećuje to saznanje, svest o tome da ne sme biti grešaka. Ne sme biti dilema od kojih će se Predsednik razboleti, morate vrlo da pazite na te stvari. A tu je, naravno, i čast koga služite svaki dan. Morate i da naučite istorijat kuće da biste mogli da budete ambasador Bele kuće i Prve porodice kada naiđu posetioci.

Kako su izgledali postupci provere i obezbeđenja sa stanovišta nekoga ko svaki dan radi u Beloj kući?

Bezbednosni status koji imate kad radite u Beloj kući zove se "strogo poverljiva blizina Predsedniku". Svi znaju šta znači "strogo poverljivo", ali "blizina predsedniku" znači da možete biti u prisnom fizičkom kontaktu sa Predsednikom i Prvom porodicom a da u blizini nema članova Tajne službe. To je, očigledno, jedna od najvećih bezbednosnih provera koju možete da prođete. Što se tiče nas nekoliko u kuhinji koji imamo taj status, ako malo razmislite, shvatićete da nismo samo oko Predsednika ili u njegovoj neposrednoj blizini; mi smo bukvalno fizički u njemu. Ne možete mu biti bliži od toga. Na neki način, vi ste najpouzdanija osoba u čitavoj zemlji.

To me podseća na priču koja je kružila nedavno kada su kritikovali Obamu jer je navodno odbio da jede na nekom događaju zato što sa njim nije bila osoba koja prva proba njegovu hranu.

To je još jedna urbana legenda. Nemate ljude koji probaju hranu. Ideja da postoje ljudi koji probaju hranu veoma je srednjevekovna. Ako biste želeli da otrujete nekoga danas, moglo bi da prođe par nedelja pre nego što bi otrov počeo da deluje. Glasine počnu da žive svojim životom i Bela kuća uglavnom ne reaguje na njih niti ih negira. Samo puste da se izduvaju. Imate oko Predsednika brojne ljude koji su svesni šta se dešava i koji su svesni protokola šta on jede i šta ne jede, ali nema nikog ko bi rekao nemojte jesti to ili nemojte jesti ovo. Na delu su bezbednosni protokoli koji treba da ga zaštite, ali ideja da neko proba svu njegovu hranu pre njega je apsurdna. Ja sam istinski veoma apolitična osoba, ali ako obratite pažnju na medije koji su širili tu priču, postaje prilično očigledno zašto su to radili.

Priča se da je jedno od vaših nasleđa da ste zaista destilovali i unapredili koncept američke kuhinje dok ste bili u Beloj kući. Šta su po vama njene fundamentalne, prepoznatljive karakteristike?

Hrana predstavlja kulturu zemlje u kojoj se jede i ljude koji je jedu. Američka hrana je vrlo jasan predstavnik ubedljivo najraznovrsnije i najrasprostranjenije zemlje koja postoji. Američku hranu bih sveo na tri stvari: prvo, njena suština nije u komplikovanim ili raznovrsnim tehnikama, već u sjajnim, izvrsnim, velikim, bogatim ukusima. Drugo, tu su regionalni uticaji. Ideja o velikim ukusima nastala je sredinom sedamdesetih i odjednom su počele da se pojavljuju sve te silne regionalne kuhinje, bilo da se radilo o Alis Voters u Kaliforniji ili Marku Mileru na jugozapadu ili Tomu Daglasu na severozapadu. A treća komponenta je nacionalna.

Ne zvučite kao da imate dovoljno godina da ste jeli po restoranima sedamdesetih ili ranih osamdesetih [prim. urednika: nisam], ali u ono vreme biste rekli: "Idemo u kineski restoran", što je podrazumevalo neku vrstu amorfne istočnjačke hrane, ili biste rekli: "Idemo u francuski restoran", koja je bila nekakva kuhinja sa mnogo kremastog sosa, prekuvana i na koju se išlo u smokinzima, ili "Idemo u italijanski restoran", što je podrazumevalo neku vrste paste sa crvenim sosom ili picu. I to vam je bilo to. Ovih dana, ako prošetate ulicama bilo kog grada srednje veličine videćete deset do dvanaest predstavnika različitih azijskih kuhinja, pet-šest italijanskih stilova, još 10 do 12 evropskih stilova, južnoameričku kuhinju, šta god vam padne na pamet. U Americi nema ortodoksnog pristupa. Možete da kuvate šta god hoćete ili kako god hoćete, i ako je hrana dobra, ljudi će vas pronaći i jesti je.

I Buš i Klinton bili su poznati po tome da vole južnjačku hranu bogatu ukusima. Kako biste poredili njihove ukuse u ishrani?

Hrana u Beloj kući se nije delila po partijskoj osnovi, ali se delila uglavnom po rodnoj liniji. Obe Prve dame su imale vrlo eklektična nepca, uvek su želele da probaju nešto novo i drugačije. Gospođa Klinton, baš kao i Mišel Obama danas, bila je veoma zainteresovana za nutricionistčke komponente hrane i zdravog načina života. Nije naširoko poznato, ali gospođa Buš je insistirala da na trpezi Bele kuće koristimo organsku hranu što češće možemo. Bila je u poseti Ostinu, kako sam čuo, gde je počeo da se pojavljuje koncept Whole Foods i zaista se primila na ideju organske hrane. A obe su volele začinjeno. Mislim da je gospođa Klinton imala 50 ili 60 različitih ljutih soseva koje je volela da jede, a gospođa Buš je volela samo jedan, ali ga je jela uz sve, tako da je efekat bio praktično isti. E sad, što se tiče predsednika, mislim da bi oni bili najsrećniji da smo otvorili roštilj ili hamburgerdžinicu u podrumu. Vidi se da predsednik Obama nastavlja taj trend. Dok se njegova supruga zalaže za odgovornu ishranu i regionalnu kuhinju, svaki put kad vidite Predsednika on jede trostruki čizburger sa pomfritima gde god se našao. Čini se da predsednici i dalje jedu stereotipnu hranu za muškarce, dok se Prve dame trude da navedu ljude da se hrane zdravo i odgovorno.

Ali oba predsednika za koje sam radio su volela južnjačku kuhinju – jedan je iz Teksasa, drugi iz Arkanzasa. Ali ako bih morao da se odlučim za pravu dihotomiju o kojoj pričate, onda je to roštilj. Ako bih morao da odaberem jedno nacionalno jelo, ljudi uvek kažu da je to pita od jabuka ili hot-dog – ali nije. To je roštilj! Roštilj imate u svakom regionu zemlje i svuda je drugačiji. A kad imate ljude iz Teksasa i Arkanzasa, Teksašanin će vam reći da se roštilj sastoji od goveđih grudi mariniranih suvim začinima na jakoj vatri, a potom isečene i poslužene uz sos. Ali ovaj drugi, iz Arkanzasa, on će vam reći da je roštilj kad se drapana prasetina dugo peče u vlažnoj marinadi. Obojica će izričito tvrditi da onaj drugi nije pravi roštilj.

Jeste li primetili da su predsednici jeli drugačije hranu tokom teških vremena: ratova, tragedija i skandala?

Bilo da se radilo o skandalima, jezivim događajima, ratovima ili ako nešto nije išlo po planu, viđali biste ih da su pod velikim pritiskom, i u dobrim i u lošim vremenima. Deo vaše obaveze kao glavnog kuvara Bele kuće jeste da primećujete u kakvom je raspoloženju kuća i odlučujete se za ono što odgovara trenutku — kakvu bi hranu trebalo da poslužite? Primetio sam odmah posle 11. septembra — kada sam pregledao sve svoje recepte za svoju knjigu — da se bez ikakve posebne instrukcije hrana promenila od veoma raznovrsne i veoma napredne u veoma jednostavnu i bezbednu. Trpezu vaše majke, reklo bi se. Mislim da su svi u zemlji bili veoma zbunjeni po pitanju onoga što se dešava i svi su hteli da se uhvate za neko sidro, a u ovom slučaju to je bila hrana. Radim istraživanje za knjigu koju upravo pišem, ali mislim da koren ovog pokreta spore, lokalne hrane koji se upravo dešava može da se nađe u nedeljama i mesecima posle 11. septembra, kada su ljudi prestajali da se hrane raskošno i poželeli više hranu za dušu.

Kliknite ovde da pročitate drugi deo Ispovesti glavnog kuvara Bele kuće.