fenomeni

Bogati starci sebi ubrizgavaju krv mladih ljudi

Najnovija pseudonaučna terapija za dugovečnost

pisao Mark Hay
30 Januar 2017, 9:31am

Prošlog leta postalo je očigledno da je Piter Til, ekscentrik iz Silicijumske doline, fasciniran mogućnošću da produži svoj životni vek transfuzijom krvi iz vena mlađih ljudi. Ovo saznanje nije bilo šokantno, imajući u vidu reputaciju opsesivnog ekstremiste kojom se Til diči, pa je rezultovalo samo brojnim vampirskim pošalicama. Ipak, krvožednost Pitera Tila bazira se na velikoj količini istraživanja; eksperimenti su pokazali da miševi kojima se ubrizgava krv mlađih rođaka žive duže i zdravije od proseka.

Ubrzo su usledila testiranja na ljudima u Kini, Južnoj Koreji, i Americi. Tilovi predstavnici zainteresovani su za jednu od firmi koja obavlja ovu vrstu eksperimenata: kompanija po imenu Ambrozija trenutno ubrizgava krv donora od 16 do 25 godina svojim ispitanicima, kojih je oko šest stotina. Mnogi etičari i autori krše ruke ovim povodom jer ih plaši reakcija javnosti u slučaju da terapija krvlju dospe na tržište. Ne samo što zvuči gadno, već se spekuliše o distopijskom uređenju društva u kom siromašni mladi ljudi doniraju svoje dragocene telesne tečnosti (dobrovoljno ili ne) da bi se produžio životni vek nekolicini na vrhu. Slična premisa viđena je u prošlogodišnjem filmu Mad Max: Fury Road.

Dežurni kršitelji ruku ne bi trebalo da brinu o budućnosti već o sadašnjosti. Legitimna istraživanja na ovom polju su tek u začetku, nikakvih tretmana neće biti u skorije vreme (ako ih uopšte bude). Ali danas je već moguće – pod nekim okolnostima čak je i jednostavno – bogatim starim ljudima da nabave mladu krv i upumpaju je sebi u vene. Nije poznato da li su Til i njemu slični umešani u te sumnjive radnje, ali ako nauka bude nastavila da sugeriše da ove metode obećavaju, zdravstvena crna tržišta koja već postoje proširiće se u skladu sa rastom potražnje.

Dežurni kršitelji ruku ne bi trebalo da brinu o budućnosti već o sadašnjosti.

Sama činjenica da ljudi žele da sebi ubrizgavaju litre mlade krvi zvuči bizarno ako se uzme u obzir mračna prošlost ove vrste terapija. U doba renesanse a sigurno i klasicizma, Evropa je verovala da se snaga i zdravlje mogu uzeti od mladih ljudi putem krvi. Zabeleženo je ostalo da su u sedamnaestom veku apotekari pacijentima prodavali marmeladu od ljudske krvi, dok su pripadnici nižih staleža prikupljali prosutu krv pogubljenika i pili je radi lečenja. U to doba su evropski doktori počeli eksperimentišu sa transfuzijom, i spekulisali da bi ova vrsta spajanja vaskularnih sistema mogla da produži život – ipak, pošto se nije znalo dovoljno o krvnim grupama (ili o higijeni), pacijenti su tako često umirali da je praksa bila zabranjena.

Sredinom devetnaestog veka naučnici su počeli da vezuju krvne sudove pacova, možda inspirisani Velsovim „Ostrvom Dr Moroa". Do početka dvadesetog dovoljno su naučili o krvnim grupama i mehanizmu transfuzije, pa su počeli da beleže anegdote o poboljšanju zdravlja i izgleda kod starijih pacijenata koji su primali transfuzije mlade krvi.

Krajem dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka, profesor iz Montane preneo je svojim učenicima znanje o procesu parabioze koje je stekao tokom pedesetih godina, pa je tako osnovana nova akademska tradicija koja se bavi prednostima koje nudi mlada krv. (Neki naučnici se danas nadaju da bi transfuzije mogle da preokrenu proces starenja, dok drugi misle da će potpomoći lečenje ili oporavak od hemoterapije i sličnih procedura.) Ova istraživanja baziraju se na činjenici da se sa godinama nekih 700 proteina u krvnoj plazmi menjaju, i tako izazivaju čitav niz promena u tkivima. (Teoretski, transfuzija stare krvi mladom pacijentu bi mogla da ubrza starenje, baš kao što proteini iz mlade krvi mogu da uspore, iako ne i preokrenu, proces kod starijih.)

Eksperimenti na miševima i pokušaji da se ovi proteini izoluju (da bi efekat bilo moguće postići injekcijama plazme, a ne samo punom parabiozom) počeli su da privlače pažnju šire javnosti pre 2-4 godine. Prošle godine jedan od ovih naučnika, Toni Vis-Korej sa Stanforda, osnovao je Alkahest i započeo eksperimente na ljudima. (Odobrenje od FDA su izdejstvovali na brzinu jer je danas transfuzija krvi i plazme široko prihvaćena.)

Mnogo toga o terapijskom potencijalu mlade krvi još uvek je nepoznato. Miševi žive u značajno različitim okolnostima i telima od ljudi, tako da se ne zna da li bi efekat bio isti kod nas (ako se zanemare anegdote). Ne znamo kojim se tačno proteinima treba baviti. Ne znamo ni koliko su ekstenzivni efekti, ni da li ih uopšte ima, ni koje bi doze bile potrebne.

Mnogo toga o terapijskom potencijalu mlade krvi još uvek je nepoznato. 

Skot Karni ( The Red Market, 2011.) je pisao o ilegalnoj i polulegalnoj trgovini ljudskim tkivom. Po njemu, ove nepotvrđene studije i diskutabilni rezultati ne bi trebalo da posluže kao izgovor da se krene sa sumnjivim tretmanima mladom krvlju.

„Ovako nešto neće ostvariti snažan tržišni uticaj," kaže on. „Trenutno se radi o alternativnoj medicini u najboljem slučaju."

Pa ipak, mnogi su se zaleteli u ovom pravcu u nadi da će pronaći lek protiv starenja. Alkahest je inicijalno sponzorisala porodica kineskog milijardera obolelog od Alchajmera, koji je navodno povratio neke kognitivne sposobnosti posle transfuzije od mladog donora. Mnogi su izrazili interes za eksperimentalne metode ove kompanije, pa pokušavaju da se priključe njihovim programima testiranja.

„Često se ni ne kaže da sprovode testiranje", tvrdi farmaceut Džon Furber. „Neki ove transfuzije klijentima već nude kao da je legitimna terapija."

Furber dodaje da ga ne bi iznenadilo ako bi ove klinike otvoreno dodale terapije mladom krvlju ili plazmom u svoju zvaničnu ponudu, ili ako bi se otvorili specijalizovani centri. Razmera i domet krvnog tržišta u SAD (gde je plazma industrija profitnog tipa) bi ovo lako omogućili. 

Neutralni posmatrači čak brinu da je eksperimentalna terapija Ambrozije za koju se Til nedavno zainteresovao (učešće košta 8,000 dolara) predstavlja prvi primer ovih specijalizovanih klinika. Furber kaže da je česta praksa među farmaceutskim kompanijama koje nemaju sponzorsku podršku da naplaćuju učešće u eksperimentalnom testiranju. Po njemu je 8,000 dolara razumna suma imajući u vidu potrebne zalihe krvi (oko 300 dolara po transfuziji), laboratorijski prostor, osiguranje, i administraciju, te da po toj ceni nije moguće ostvariti profit – a isto kažu iz Ambrozije. Kritičari, sa druge strane, ističu da navodno testiranje nema kontrolnu grupu, što znači da rezultati neće biti validni. Osnivač kompanije pokušao je da ponudi plazma tretman ovog tipa u inostranstvu 2015., a program je prošao kroz kontrolu istog etičkog odbora koji nadzire rad brojnih profitnih centara za istraživanje matičnih ćelija. Vis-Kornej otvoreno iznosi mišljenje po kom je finansijski model Ambrozije čista eksploatacija interesa javnosti.

Najbogatijima je već na raspolaganju tretman mladom krvlju, ako su spremni da pljunu ozbiljne pare i nađu doktora koji će im izaći u susret. 

Najbogatijima je već na raspolaganju tretman mladom krvlju, ako su spremni da pljunu ozbiljne pare i nađu doktora koji će im izaći u susret. Furber kaže da je u nekim centrima za plazmaferezu moguće izvaditi svu krv iz pacijenta, promešati plazmu, i zameniti je novom za samo par sati. Ove klinike obično leče ljude koji pate of poremećaja autoimunog sistema, pa njihova krv škodi samom telu. Ipak, nije nelegalno obaviti istu proceduru i na pacijentima bez takvih oboljenja ako se nađe doktor spreman da je preporuči.

„Lično ne znam doktore koji bi bili spremni na tako nešto", kaže Furber, „ali to ne znači da ih nema."

U klinici je teško nabaviti krv zagarantovane mladosti, ali superbogataši mogu da nabave  svoje mašine za plazmaferezu i privatno ugovore donacije krvi sa mladim osobama.

„Aparat mislim da košta par stotina hiljada dolara, što je za bogataše… Mislim, Piter Til ako hoće može da ga ugradi u kupatilo", dodaje Furber uz smeh. „Šalim se. Ne znam ništa o Tilu osim ono što su novine pisale."

S tim u vezi, neki mediji objavili su nepotvrđene glasine po kojima Til i drugi tehno-magnati rade upravo to: plaćaju po 10,000 dolara po glavi za donaciju mlade krvi.

Ko je žedan mlade krvi ali nema toliko keša i neće da čeka da birokratija odobri terapiju tog tipa u SAD, uvek može da skokne do neke od zemalja aktivnog crvenog tržišta. Od Brazila do Bugarske, lako se nalaze posrednici koji nabavljaju ili kesu krvi po narudžbi ili pravog živog donora spremnog da obavi direktnu transfuziju.

___________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Vlaška magija

______________________________________________________________________________________________________

Jedno od najpoznatijih crvenih tržišta je u Indiji, čijim medicinskim institucijama hronično nedostaju donacije krvi pa ima prostora za privatan biznis. Mišel Gudvin sa Univerziteta Kalifornija-Irvine ( Black Markets: The Supply and Demand of Body Parts, 2013.) kaže da se vlasti u Indiji zvanično protive ovoj praksi, ali ne rade ništa da bi je sprečili – ona je tamo otvoreno razgovarala sa ljudima o nabavci krvi, bez oklevanja. Neki od posrednika unutar SAD nude pristup ljudskim organima i telesnim tečnostima; preko interneta je moguće kupiti indijsku robu ovog tipa za samo delić cene koja se naplaćuje Amerikancima što zvaničnim kanalima što na dark vebu.

„Lako je [Amerikancima] doći u indijsku bolnicu sa kesom krvi i naručiti transfuziju", kaže Karni. „Ipak, sumnjam da to mnogi rade."

Baš kao i kod nezvaničnih terapija matičnim ćelijama, i ovde postoje značajni rizici. Pre svega, manjak nadzora crvenog tržišta ne garantuje kvalitet robe, pa zaraze prete. Čak i u eksperimentalnim programima ili privatnim klinikama, gde se bezbednost garantuje, velika je mogućnost odbacivanja stranog tkiva, što je smrtonosna posledica. U slučaju Ambrozije, Furbera posebno brine to što se vrlo malo zna o potrebnim dozama – smatra da je lako uneti previše plazme odjednom.

Ako vas interesuje lek za starenje baziran na mladoj krvi, najrazumnije bi bilo sačekati da naučnici izoluju potreban koktel proteina i smute ga u potrebnoj koncentraciji, eventualno uz dodatak antitela kojima bi se kontriralo radu proteina koji izazivaju procese starenje.

Ako vas interesuje lek za starenje baziran na mladoj krvi, najrazumnije bi bilo sačekati.

Futuristi mogu da se pouzdaju i u utopijsku nanobudućnost o kojoj sanja Furber. „Jednog dana će možda biti moguće da se u krvotok unesu nanoboti koji bi tamo direktno eliminisali neželjene faktore, prosto ih rastavili na svarljive deliće. Tek naknadno bi se dodala mlada plazma po potrebi, ili proteinski koktel. Ovo još nije moguće, ali današnja tehnologija nije tako daleko od tog nivoa."

Utopijsko razmišljanje ili očajanje, neka motivacija se uvek nađe da pogura ljude u pravcu eksperimentalne terapije visokog rizika. Isto važi i za mladu krv. Pošto je ona daleko lakše dostupna od matičnih ćelija ili eksperimentalnih medikamenata, pošto degenerativni efekti starenja izazivaju bol i stres, nije tako teško gurnuti pacijenta preko crte i ubediti ga da zadovolji svoju žeđ za mladošću putem sumnjivih kanala.

Za sada, ovo polje istraživanja je još uvek tako bizarno da samo ljudi nalik Tilu pokušavaju da zagaze u njega. Ali sa godinama treba očekivati da krug zainteresovanih nastavi da raste. Pre nego što se to desi, morali bismo da razmislimo o i nađemo odgovore na etička i socijalna pitanja koja povlači svet u kom se starenje zaustavlja konzumacijom krvi mladih ljudi. Već smo nadomak takve budućnosti.

Još na VICE.com

Krv mladih je možda stvarno eliksir protiv starenja

Ubrizgavanje krvi u klitoris je stvarno loš potez, ali neke žene to ipak rade

Dan ljudskih prava se ne odnosi i na mene u Srbiji 

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu