Kao tridesetjednogodišnjoj ženi, sama pomisao na to da mi se odseku moje drage grudi predstavlja jedan od najvećih strahova. Ali za neke žene to je neizbežna neminovnost: kod najagresivnijih tumora raka dojke, odstranjivanje tkiva ili čitave dojke prosto je nužno.Uprkos naučnim inovacijama koje pomažu mnogima od nas da izbegnemo ono što je u prošlosti bila dijagnoza smrtonosne bolesti – od raka dojke oboli svaka osma žena i one danas imaju stopu preživljavanja od 83 odsto – imati telo bez grudi ostaje izazov na mnogim jedinstvenim i intimnim nivoima. I uprkos tome što je velikom broju žena urađena mastektomija, rekonstruisano i nerekonstruisano žensko telo i dalje je nedovoljno predstavljeno u javnosti.
Reklame
Pričala sam sa pet žena kojima je urađena mastektomija pre nego što su napunile 35 godina kako bih čula nešto više o njihovom putu do oporavka od raka dojke.
GALENA
Tih prvih dana… Nikad nisam osetila takvu paniku, strah i očaj. To je čak teško opisati rečima. Ležala sam u krevetu užasnuta, plačući i očajnički se držeći za život uz pomoć Snou, moje trogodišnje ćerke. Mislila sam samo na to kako će njoj biti ako izgubi majku. Svakakve misli vam prolaze kroz glavu dok čekate skenove da biste videli je li došlo do metastaze drugih organa. Na skenovima koje su mi pokazali moj rak je za mesec dana porastao sa veličine od 2 x 4.9 cm na veličinu od 6 x 7 cm – što je bio pokazatelj da imam veoma agresivan oblik raka.Sa 33 godine teško je odreći se dojenja deteta. Za mene je to bio mnogo više psihološki izazov nego što je to predstavljao sam izgled mastektomije. Sada imam ekspandere i sigurna sam da će implantati posle toga izgledati dobro. Ali kao žena, osećam se kao da je jedna moja prirodna strana nestala – prirodna strana koja hrani dete. Uvek se, međutim, vratim na zahvalnost. Moja ćerka Snou pomagala mi je na svakom koraku da prođem kroz sve to. Zbog nje sam imala želju za životom. Bila sam spremna zaista na sve. Dakle, ako je mastektomija ta koja mi je spasla život zbog nje, onda je tako bilo suđeno. Verujem da se moja priča našla ovde kako bi pomogla drugima, ali i da bi došlo do nekih korenitih duhovnih promena u mom životu. Ja to zovem duhovnim očvrsnućem.
Reklame
Najveća promena u meni otkako mi je postavljena dijagnoza jeste da ne dopuštam više stresu da mi uđe u život. Svi se susrećemo sa svakodnevnim izazovima – to je tako prirodno – ali rak je promenio ono ko sam. Moje srce je sada spokojnije. Osećam se kao da mi je pružena druga prilika. Stres ima veliki uticaj na imuni sistem. Usredsređujem se na ljubav. Oduvek sam znala da ne možemo da promenimo ljude, možemo samo da promenimo kako reagujemo na situacije, ali kad sam dobila rak, zapravo sam počela da živim te promene. Lakše mi je kad osećam da imam neki cilj u životu. Život je ono što se dešava sada. Rak je najbolja stvar koja mi se ikada desila. Imam uzemljeno, srećnije srce. Kad se suočite sa sopstvenom smrtnošću, to vas u celosti promeni. Želite da živite sada i to što boljim životom.
DŽULI
Imam gen BRCA 2 [indikator većeg rizika od raka]. Moja majka je imala mastektomiju; postavljena joj je dijagnoza raka dojke pre pet godina. Rekli su mi: "Imate rak", na šta sam ja rekla: "Molim? Pa upravo sam došla na svoj prvi pregled." Dijagnozu sam dobila 21. maja, a dvostruka mastektomija mi je urađena 22. juna. Sve se desilo veoma, veoma brzo – vaša glava ne može da postigne da se sustigne sa svim tim. Još uvek se nisam sustigla. Vaš prvi prioritet je da se oslobodite raka kako god znate i umete. Posle toga morate da se nosite sa tim novim telom koje ne osećate kao svoje – neki delovi mu nedostaju. Čudno je, zato što se ne osećam kao da sam izgubila ruku koja mi je neophodna; tehnički su moje grudi nešto što mi ne treba u životu, ali su one deo mog identiteta – sastavni deo žene, deo roditeljstva, deo dojenja, deo majčinstva. Posle mastektomije svi misle da se rak povlači i ljudi pođu dalje, ali ta faza je samo početak drugog izazova. Čudno je – niko vam ne priča o tom drugom delu.Kad sam bila otpuštena iz bolnice, prekrila sam sva ogledala peškirima. Prošli su meseci pre nego što sam se usudila da se pogledam. Prvi put kad sam se vratila na konsultacije a oni krenuli da mi pregledaju grudi, počela sam da plačem – dobro se sećam toga. Nisam želela da gledam svoje rekonstruisane grudi. Prosto sam odbijala da ih pogledam. Kad bih izašla sa tuširanja, nikad ne bih spustila pogled. Prosto naučite da ne gledate samu sebe. Važno vam je samo zdravlje. Sa tim se rađate i sa tim umirete, a trebalo mi je mnogo vremena da shvatim i prihvatim kako to vaše sopstveno telo može da se bori protiv vas. Trenutno sam na tamoksifenu, pa ne mogu da zatrudnim. Možete da prestanete da ga uzimate, ali ne smete da imate bebu pet godina života. To je prilično teško. Imate osećaj da vam je život stao dok svima drugima ide dalje. Ali se trudim da zauzmem pozitivan stav prema životu i da budem realistična. Život je kratak, zar ne? Ne radite ono što ne želite da radite i ne brinite o stvarima koje nisu bitne.
Reklame
AMANDA
Gledala sam kako se tri moje tetke bore protiv raka pre nego što je mojoj rođenoj majci postavljena dijagnoza 2008. godine. Srećom, zbog otkrivanja raka na mamogramu, moja majka nije morala da ide na radioterapiju i hemoterapiju, što je bila sreća u nesreći. Gledajući kako se moje hrabre tetke bore, gube kosu i dostojanstvo, pre nego što su dve od njih nažalost podlegle sekundarnom raku, bila je jedna od najtežih stvari koje sam iskusila i zbog čega sam morala da im odam počast tako što ću se odlučiti za hirurški zahvat nakon otkrivanja denziteta u dojki tokom rutinskog mamograma kad sam imala 32 godine. Gledala sam kako dve moje rođake i moja sestra imaju profilaktičke mastektomije i budući da je to bila prilično jednostavna procedura u poređenju sa onim što su moje rođake doživele sa rakom, pronašla sam u tome utehu. Bile smo veoma otvorene, pokazujući i poredeći ožiljke i ekspandere jedna sa drugom.Dan pre moje operacije, sustigla me je realnost situacije i otišla sam kod svog advokata da sastavim testament, jer sam želela da budem sigurna – u slučaju da mi se nešto desi – da će moja porodica biti zaštićena. Imam fantastičnog muža i decu – Džejmi, Kalan i Erin – i oni su mi strašno mnogo pomogli. Moj muž me je umirivao što se tiče mog tela posle operacije i učinio je da se osećam dobro. Slikajući fotografije "posle" i kačeći ih na internet, to mi je pomoglo da se i dalje osećam ženstveno i seksi uprkos tome što više nemam grudi ili bradavice. Moj rad u vezi sa širenjem svesti o operaciji raka dojke pomogao mi je da pronađem novu ljubav prema svom telu i vrednost u svom mišljenju i iskustvima. Sada sam jača i odlučnija osoba, i 100 odsto pozitivnija prema svom životu. Za mene imati grudi nije ono što me čini ženom. Biti jaka, odlučna i ženstvena ne svodi se na balone sala na vašim prsima – mi smo mnogo više od običnog dekoltea. Samopouzdanje i samopoštovanje su naše najveće vrline.
Reklame
ANA
Odlučila sam da obrijem glavu pre nego što pođem na hemoterapiju i da usput sakupim sredstva. Mislim da smo sakupile 6.000 funti. Taj novac je otišao Vorčesterskom odeljenju za rak dojke i Fondu Male princeze, kojem smo poslali našu kosu; oni prave perike za decu. Sve me je mnogo više dotuklo nakon što sam završila lečenje. Sedneš i odjednom nemaš više gomilu zakazanih termina svake nedelje. Imaš više vremena za razmišljanje i misliš samo: 'Hoće li se vratiti? Je li zauvek otišao?'Sećam se da sam išla kod svog doktora za hemoterapiju nakon završenog lečenja, a on mi je rekao: "Moramo da vam skeniramo čitavo telo. Moramo da vidimo da li je rak metastazirao." Odbila sam. Nisam želela da znam. Prošla sam fazu kada bih izašla i ako bih popila piće ili omirisala cigaretu, obuzeo bi me strah da ću umreti – da traćim svoj život. Vremenom se promenite i zapravo počnete da se osećate oslobođeno. Osećate se krajnje zahvalno. Sada stvari posmatram na potpuno drugačiji način – morate da prihvatite: šta će biti, biće. Ako se brinete, možete od toga da poludite.
I dalje sam sa istim čovekom sa kojim sam bila u ono vreme. Užasno je za partnera da mora da prolazi kroz sve to, jer na neki način on postane nevidljiv, i svaki put kad se vidi čak i sa svojim prijateljima, oni ga uvek pitaju: "Kako ti je gospođa?" Imala sam mnogo sreće. On je veoma otvorenih shvatanja i brižan. Rekao mi je: "Ne brini ništa; nije to važno." Uvek mi kaže da sam imala sreće da je on muškarac koji se loži na guze.
Reklame
ZOE
Upravo se spremam da se vratim u bolnicu na histerektomiju [odstranjivanje materice]. Imala sam 32 godine kad sam uradila bilateralnu mastektomiju. Niko u mojoj porodici pre toga nije imao rak dojke. Nisam znala ništa o raku dojke pre nego što mi je postavljena dijagnoza. Kad ste pacijent kome se sve to dešava, samo stisnete zube i gurate dalje – volela bih da je moja porodica dobila više podrške.Tretman je bio iscrpljujući; samo bih sedela omamljena na stolici i razmišljala o tome koliko je to težak prizor za moju decu. Bila sam konstantno na velikoj emotivnoj klackalici. Kad mi je prvi put postavljena dijagnoza, pomislila sam: 'Oh moj Bože. umreću'. Potom sam se pomirila sa situacijom, izborila se s njom i nastavila sa hemoterapijom, samo iščekujući svoje zakazane termine. Nisam imala neki sjajan odnos prema svom telu pre operacije. Sada mi se sviđa način na koji ispunim kupaći kostim svojim implantatima. Postoje ti neki intimni trenuci kad se osećate da vam se telo isuviše promenilo i to ume da bude neprijatno.Hemoterapija je bila teška – osećala sam se odvratno. Bilo je jezivo. Osećate se potpuno prazno. Sedite tamo kao zombi i glava vam je prazna. Bila sam neutropenična [kad nemate dovoljno određene vrste belih krvnih zrnaca u telu, zbog čega vam je teže da se borite protiv infekcija] dvaput tokom procesa. Život vam je na klackalici dok se oporavljate. Telo vam se izmenilo. Trenutno sam na tretmanu supresije jajnika. Sada sam manje ljuta, a kada jesam ljuta znam da je to zbog hormona i to mi pomaže. Imam tri devojčice. Moja deca ni ne primećuju da sam imala operaciju. Nisam želela da se moje devojčice plaše, tako da ako slučajno i one bude imale mastektomiju, mislim da će s njima sve biti u redu.
