​Pronašla sam dete u sebi i ono je katastrofa

Ne dopada mi se dete u meni. Ne dopada mi se zato što su me odmalena učili da su moje potrebe — pogotovo glad — neprirodne, nezajažljive, suviše ogromne za ovaj svet. Svoje potrebe sam počela da doživljavam kao nešto što će me na kraju uništiti ako ih ne budem držala pod kontrolom.

Toliko mi se zapravo ne sviđa dete u meni da ne mogu čak ni da podnesem reči "dete u meni". Kao u slučaju reči "ljubav prema samom sebi" i "briga o samom sebi", osećam da bi tako nešto bile u stanju da izgovore samo neke seka-perse. Neprijatno mi je čak i da koristim te reči ovde. Dete u meni mi govori da će me ljudi oštro osuđivati zato što koristim reči "dete u meni", najverovatnije u odeljku sa komentarima.

Dete u meni uvek očekuje najgoru moguću vrstu osude. Radi to zato da bi me zaštitilo od povređivanja. Radi to da bi kasnije moglo da mi kaže: Vidiš, već smo znali da će se tako nešto dogoditi.

Koncept deteta u vama kažu da je nastao od Jungovog "arhetipa deteta" ili "arhetipa božanskog deteta".

"Upečatljiv je paradoks u svim mitovima o detetu da 'dete' na ovaj svet dolazi bespomoćno pred snagom svojih strašnih neprijatelja i u stalnoj opasnosti od izumiranja, dok sa druge strane poseduje moći koje uveliko prevazilaze obične ljude", rekao je Jung .

Jungova verzija deteta u vama bila je nekako zajebana i nije bazdila na muvanje po odeljku sa knjigama za samopomoć u knjižarama subotom uveče u pantalonama od konoplje. Tek kad je popularni psiholog Džon Bredšo usvojio stereotip deteta za svoje istraživanje o "izlečenju ranjenog deteta u vama" putem navođenih meditacija, potvrđivanja i pisanja pisama dotičnom detetu, sva ta govna su se otrgla kontroli i isplivala na površinu.

I dok mi se ne dopada dete u meni, ili čak koncept deteta u meni, zatičem sebe kako čitavo jebeno vreme slušam šta ima da mi kaže: paniku koju emituje, osećaj urgentnosti, ideju da sve moram da uradim sama, jer mi niko drugi neće pomoći.

Neukusno je tražiti bilo šta od nekog drugog, kaže ono. Bićeš odbijena i to će ti naneti bol. Bolje je nemati nikakve potrebe. Začepimo gubicu i paničimo u tišini.

Dete u meni govori mi takve stvari toliko dugo i sa takvim autoritetom, da zaista imam osećaj kao da me štiti od neke neposredne opasnosti, čak i dok me teroriše. I iako bih živela mnogo mirnijim životom kad bih mogla da ga ostavim negde po strani, bojim se da ako ga budem ignorisala — njegova upozorenja, pozive na samodovoljnost i poučne priče o ljudima koji traže previše od tebe — neće ostati niko ko će moći da održava kontrolu nad tim stvarima. Šta će onda biti sa mnom?

Dete u meni je uporno. Ono ne želi da vreme provodi negde drugde dok se ja bavim glupostima za odrasle. Ono ne želi da pokušavam da ga "izlečim" ili da se povežem sa njim na terapeutski način, preko tobogana smrti, korneta za sladoled, terapijskog slikanja, pozitivnog "reotkrivanja roditelja" (čak ni ne volim svoje roditelje), malopre pomenutih potvrđivanja ili na koji god već način ljudi koje ono doživljava kao "gubitnike" govore o povezivanju sa detetom u njima. Takođe je moguće da se dete u meni nužno ne protivi svim tim stvarima, ali ne misli da mu je dopušteno da se njima bavi. Šta ako je, poput većine dece, njegova najsnažnija želja da se samo zaboravi i igra? Ako je to slučaj, neko će morati da ga nauči da je u redu i sasvim bezbedno nemati kontrolu. Ali šta će me motivisati da se odvažim na to kad je ovako kako jeste nekako uvek funkcionisalo?

Ponekad se naprosto promenimo kad osetimo dovoljno bola: kad stignemo do kraja nekog puta ili više nemamo iza čega da se sakrijemo. Tako se ja osećam povodom deteta u meni. U prošlosti sam se odavala stvarima kao što su droga, seks, hrana, ambicija i pažnja drugih kako bih nam oboma ugodila. Narkotičko dejstvo svih tih stvari bio je jedini način da nas dvoje nastavimo da koegzistiramo — jedini način da nađem olakšanje u zvuku njegovog glasa a da ga potpuno ne ubijem (i, u suštini, sebe). Ali tokom godina me je svaka od tih stvari na kraju odvela u ćorsokak. Čak i pozitivne stvari, kao što je moj običaj da meditiram, trčim ili idem na terapiju, potrajale su svega neko kratko vreme i tad je ono ponovo agresivno preuzimalo kontrolu.

"Taj arhetip ne nastaje iz fizičke činjenice, već opisuje kako psiha doživljava fizičku činjenicu", rekao je Jung . "Jedno od osnovnih obeležja motiva deteta je njegova budućnost. Dete je potencijal budućnost… Život je reka, tok ka budućnosti, a ne zastajanje ili povlačenje unazad. Stoga ne iznenađuje da su toliki mitološki spasioci zapravo deca bogovi."

Volela bih da o samopomoći razmišljam na taj način — ne kao o desetodnevnom programu, knjizi koju treba dovršiti, postu na voćnim sokovima koji treba izdržati do kraja, svesnom ponovnom rađanju ili bilo kom drugom sredstvu na putu do zamišljenog savršenog cilja gde ću celovita stići na drugu stranu. Jungov sentiment je prost: u sklopu simbola deteta živi urođena nada i mogućnost. Ti elementi proističu iz nepoznate budućnosti, putovanja, a ne iz nekog predvidivog, konačnog kraja.

A opet moje dete, onakvo kakvo je danas, zahteva da predviđa egzaktne rezultate: da kaže da će se budućnost dogoditi na tačno određen način, kako bi pružilo iluziju sigurnosti od zastrašujućeg nepoznatog. Ali njegova predviđanja i pokušaji kontrolisanja ishoda ne znače da se neće dogoditi neke druge zastrašujuće nepoznanice. I šta ako nepoznanica nije loša stvar, već samo pitanje nekakve pozitivne mogućnosti?

Kad god se predajem ovakvim mislima, dete u meni deluje potpuno zatečeno, kao da joj mogućnost nečega što nije usrana budućnost nikada nije ni pala na pamet. Oseća se nebezbedno, glupavo čak, ako samo kulira: ako dan provede bez brige, zaštite, panike, pripremanja.

Od čega se mi to zapravo štitimo?, pitam ga ja.

Od patnje, kaže ono.

Možda je to istina. Ali zar ne patimo upravo sada?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu