Zašto sam otišao iz Londona i preselio se u kolibu od blata i pruća

Od brutalnog gašenja zajednica koje generacijama žive u opštinskim stanovima, do ljudi koji iznajmljuju šupe za 500 funti mesečno, London je trenutno zastrašujuće mesto za život. A može da bude samo gore.

I šta ćeš da učiniš kada ti se pojave na vratima i traže ti 650 funti nedeljno za zajedničku sobu u Brokliju? Gde ćeš onda? Na tavan u Orpingtonu? Na zadnje sedište napuštenog automobila u Ist Barnetu? Ne: zaboravi na planove od B do Z. Odustani. Jer se ispostavilo da bukvalno možeš da izgradiš kolibu u nekoj šupi, ali hladna, neosetljiva, kapitalistička stambena mašinerija će ti na kraju ući u trag.

2012, nakon što je doživeo nervni slom i postao beskućnik, Daniel Pajk, rođen u Herou, stigao je u šumu Meri Hil, u blizini Votforda. Praveći useke na obali, počeo je golim rukama da gradi kuću. Naredne četiri godine je od nje napravio održivi raj koji se napaja solarnom energijom – sve što mami i na šta bali londonsko tržište nekretnina.

Ali evo iznenađenja, ovom dvadesetosmogodišnjaku sada prete da će prinudno da ga isele. Ovo obično bude deo priče kada ja počnem da opisujem kako mu je „Korporacija drkadžija" uručila rešenje, da bi mogla da podigne svoj Pret-a-manže tržni centar, ali ovo nije onaj uobičajeni narativ kada nekog normalnog Londonca izbacuju iz kuće. Organizacija koje se obrela u atipičnoj ulozi dželata ovde je Trust za zaštitu šuma.

Argument Trusta je da mora da ispita mogući uticaj koji bi Daniel mogao da ima na ovaj predeo, kao i više od hiljadu predela širom UK. Tamo kažu da bi dozvoliti Danielu da ostane da živi u šumi mogao da bude „uvod u bespravno zauzimanje svih naših poseda". Valjan argument – ali nevažno je kako to racionalizuješ; i dalje rušiš nečiju kuću i od njega praviš beskućnika. Tako da je komplikovano.

Međutim, jedna stvar koja je neosporna je sama kuća. Prelepa je; pravi podvig, pravi dom. Dom koji odavno nije imao, zbog čega su Danielovi prijatelji pokrenuli stranicu za prikupljanje priloga, u pokušaju da ga sačuvaju.

Odvezli smo se autoputem M1, da vidimo kolibu i proćaskamo s Danielom.

VICE: Koliko dugo boraviš ovde?

Daniel Pajk: Sve ukupno, oko četiri godine. Dve godine živim ovde i dograđujem kuću.

Da li je postojao neki trenutak kada si pomislio da moraš zauvek da odeš iz Londona?

- Da, pre više godina. Prolazio sam kroz ovo veći deo svojih tinejdžerskih godina. Bio sam beskućnik i meditirao sam i živeo u šatorima u šumi. Kao tinejdžer sam jednom u cugu tako proveo dve godine. Ponekad je bivalo stresno, naročito kada je hladno, kada pada kiša, i kada moraš da se okupaš. Napadali su me i rušili mi kamp, i zbog toga sam poželeo da se vratim među ljude – i činio sam to, mnogo puta. Onda sam ponovo postao beskućnik. To je bio ciklus koji se dugo ponavljao.

Kako si se izveštio da sve ovo izgradiš?

- Napustio sam školu i radio sam u „Tesku". Najviše sam naučio na greškama. I ranije sam gradio šupe i tako to, ali sve se rušilo, pa sam morao da naučim. Svako to ima u sebi. Ljudima je urođeno da uče. Priroda te podučava, i podučavaš sam sebe.

Šta te je inspirisalo na to? Jesi li kao mali gledao Švajcarsku porodicu Robinson, Ramba, ili tako nešto?

- Inspirisalo me je to što sam kao mlađi gledao filmove Brusa Lija i crtać Dragon ball Z.

Brus Li?

- Zbog njegovog etosa smirenosti i mira. I ja se bavim borilačkim veštinama, i ta meditacija mi mnogo znači. Sećam se nečega što je rekao: „Moraš da budeš bezobličan, kao voda". Kada sam to čuo, urezalo mi se u pamćenje. A iz Draggon ball Z takođe možeš da naučiš mnogo toga o ljudima, o stvarima koje jedni drugima rade, o emocijama. O tome kako funkcioniše energija. To me je inspirisalo.

Da li je bilo trenutaka kada si poželeo da odeš odavde?

- Ne, ne, ne. Ovde baš uživam. Iako ima dana kada sam pod stresom i depresivan, uvek sam želeo da ostanem ovde. Ovo je moj dom.

Ima li novosti od Trusta za zaštitu šuma?

- To je uvrnuto. Pre neki dan su bili ovde i rekli mi nešto sasvim drugačije od onoga što su pričali na radiju. Kao da je u pitanju neko drugi. Na radiju su rekli, „Ne želimo da ga izbacimo; da smo to želeli, već bismo to uradili. Želimo da sednemo sa Danielom i sa njim razgovaramo o rešenju". Ali gospođa koja je došla ovde mi je odmah rekla: „Iselićemo te odavde".

U redu.

- Ja sam se nasmejao i rekao, „Vidite, ako ništa drugo, sudićemo se". Ali oni imaju dva potpuno oprečna mišljenja.

Imaš li para za suđenje?

- Pa, jedan moj prijatelj je bez mog znanja pokrenuo stranicu za donacije. Poslednji put kada sam proverio, na računu je bilo 600 funti, ili tako nešto, a potrebno je dve hiljade. Ali ako ne dođemo do te svote, neću dobiti ništa. Ne znam ništa o sudskim troškovima i taksama, doći ću tamo da se sam branim. Oni troše sve pare i bave se administracijom. Ja samo treba da se pojavim i branim sam.

Imaš li podršku lokalne zajednice? Šta oni misle o tome što si ovde?

- Oni ne žele da odem. Mnogo ljudi je dolazilo kod mene, naročito ljudi koji dolaze u ovaj park i daju donacije Trustu za zaštitu šuma, i pričaju sa mnom o politici Trusta. I oni mi govore da ne žele da odem, i da politika može da se promeni, i da im i oni pišu mejlove tim povodom. Imam njihovu veliku podršku. A lokalno stanovništvo potpisuje peticiju. Mnogo ljudi iz obližnjeg naselja me podržava. Jedan čovek koji živi u blizini dolazi kod mene sa psom skoro svaki dan, i dosta smo se zbližili. Prošli smo kroz veoma slične stvari.

Koja je onda tvoja poruka? Šta ovime želiš da postigneš?

- Slobodu. Ne moraš da živiš u zemunici kao ja. U pitanju je potpuna sloboda od sistema. Ovime sam lupio šakom o vladin sto i rekao, „Dosta". Moju slobodu nećete da bacite u WC šolju i da pustite vodu.

Šta bi se dogodilo kada bi te iselili? Koji bi bio tvoj naredni korak?

- To bi samo bio još jedan ciklus. Čak ni ne vidim da to postoji kao mogućnost, ali ako pretpostavimo da postoji i ako se vratim u društvo, za manje od godinu dana bih ponovo napravio ovo na nekom drugom mestu.

Hvala, Daniele.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu