​Nedelju dana sam se ponašao kao drkadžija i žešće mi je prijalo

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Germany

Ja sam veoma, veoma fin momak. Jednostavno sam takav. Jeste li nekada pustili nekoga pre vas na kasi u supermarketu, zato što vidite da ima stresan dan i da mora što pre da ode kući i provede malo kvalitetnog vremena sa koficom sladoleda? Ja jesam. Kada god kinem, gledam da se svima izvinim – zato što mi je zaista žao. Jednom sam naleteo na banderu i smesta joj se izvinio.

Jedan prijatelj mi je nedavno rekao da mogu da budem seronja, ako želim – i da ću se i dalje dopadati ljudima. Taj prijatelj je na neki način bio u pravu. Ja definitivno imam mnogo prijatelja koje bih opisao kao „seronje", i ne vidim kako bih mogao da budem gori od njih, ni kada bih pokušao. Prave, potpune drkadžije. Kao što je Magdalena – moja prijateljica koja sve što radim etiketira kao moj „blesavi hobi". Kada sam joj nedavno rekao da sam prodao jedan rukopis izdavaču, ona je rekla: „Vau, ovih dana je sve moguće"!

Bukvalno je to rekla. Kakav kreten. Svejedno, i dalje je mnogo volim.

Ali šta nekoga tačno čini drkadžijom? Napravio sam malu anketu na Tviteru da bih postavio preciznu definiciju. Odgovori koje sam dobio variraju od toga da „stoji na levoj strani eskalatora", preko rasizma i seksima, da bi se vratili na to da „jede smrdljivi sendvič u metrou". Svi primeri su imali nešto zajedničko: odnosili su se na javnu sferu. Drkadžija radi ono što on ili ona želi, bez obzira na druge ljude.

Da li bih ja – koji entuzijastično pozdravljam Siri svaki put pre nego što je nešto pitam, i zahvaljujem joj se kada završim s njom – mogao da budem drkadžija celih nedelju dana? Kako bi to uticalo na moju svakodnevnu rutinu i moja prijateljstva? Da li bi mi se na kraju dopalo? Odlučio sam da to saznam.

DAN PRVI

Nisam želeo da se na suvo skidam sa toga što sam fin momak, pa prvi dan provodim uglavnom eksperimentišući sa time da budem pasivni drkadžija. Jednostavno ne radim sve one fine stvari koje inače radim. Nikome ne pridržavam vrata, ne pozdravljam prodavca kada uđem u radnju, i ne dajem bakšiš lokalnom sladoledžiji. To bi bilo savršeno normalno ponašanje za mnoge, ali ja se osećam užasno i nadam se da moju vladavinu terora ne plaćaju ljudi koje ne pozdravljam i ne dajem im bakšiš.

Prijateljica mi šalje poruku da se nada da nisam zaboravio da joj zalijem cveće dok je ona na odmoru. Zapravo sam zaboravio, što je prilično ružno s moje strane. Ali moram da se opravdam, u poslednje vreme sam mnogo igrao Pokemon Go. „Jašta, zalio sam ih", odgovaram joj na poruku.

Dogovorio sam se sa nekim prijateljima da se kasnije te večeri nađemo da gledamo televiziju, ali ja sam rešio da se ne pojavim. Zato što drkadžije to rade, ali i zbog toga što sam se plašio da će posle gledanja televizije moji prijatelji možda predložiti da igramo skrebl. Ja mrzim skrebl – jedina reč koju volim da sročim je „UPOMOĆ".

Posle tri ignorisana poziva i pet poruka mojih prijatelja, odgovaram im: „Ne dolazim". Moji prijatelji nisu ljuti, ali me obaveštavaju da sam upravo propustio „epsko sricanje trostruke reči". Shvatam da zaista vredi biti drkadžija.

DAN DRUGI

Danas baš dajem sebi oduška. Odlučujem da nađem nekog konobara prema kome ću bez razloga da budem neprijatan, što je po meni užasna stvar. Siguran sam da ljudi koji rade u uslužnim delatnostima stalno imaju posla sa dovoljnim brojem bilmeza – ali ja nikada nisam taj bilmez. Čak i kada su hrana ili usluga loši, ipak bivam veoma učtiv i ostavljam bakšiš od 20 posto – jednostavno ne želim da budem čovek koji će konobaru za vrat natovariti još jednu lopatu govana.

Ali ne danas! Od ulaska restoran i tokom čitave narudžbine izbegavam kontakt očima. Teško je, ali kada zamislim da je sama ta osoba serator – na primer, da je ona odgovorna za nezadovoljavajući kraj sedme sezone Gilmor Devojaka – malo mi je lakše.

Zaista nisam znao šta da očekujem, ali svakako ne ovo: kada sam krenuo napolje, konobar mi je veoma učtivo poželeo dobar dan, iako uopšte nisam ostavio bakšiš. Osećao sam se užasno. Kada sam stigao kući, opirao sam se porivu da nađem tog momka na Fejsbuku i da mu pošaljem poruku tipa, „Svetu si možda neko, ali meni si ceo svet". Umesto toga, malo sam igrao Pokemon Go.

DAN TREĆI

Slučajno srećem Magdalenu – seratorku koju sam već pominjao – na putu ka supermarketu. Ona je jedna od onih koji vole da mi kažu da bi definitivno trebalo u nekom trenutku da radimo nešto zabavno zajedno – potpuno ignorišući činjenicu da jedva da ikada zajedno radimo nešto zabavno. Ona mi se dopada, ali ume da kaže nešto zlo, a kada se ja umusim, umre od smeha i kaže da se samo šalila. To jednostavno nije zabavno.

Magdalena i ja brzo ispričamo jedno drugom šta ima novo, a onda ona kaže da bi apsolutno uskoro trebalo da odemo na piće zajedno – što je bez sumnje samo još jedan način da me zaspe uvredama. Ne danas, mlada damo. „To mi se ne radi", kažem ja, malo bez daha i uplašen kako će reagovati. „Pa", kaže ona, malo zatečena, „Pretpostavljam da onda nećemo ići". Tišina koja je usledila je toliko parališuća i neprijatna da sam osećao da moram nešto da kažem. Ono što mi je izašlo iz usta je bilo, „Moram da kupim krompir", i otrčao sam u supermarket, kao seronja kakav sad i jesam. Zvanično.

DAN ČETVRTI

Sedam na trosatno putovanje vozom, zato što sam pozvan na dvodnevnu degustaciju piva na drugom kraju zemlje. Opšte je poznato da su vozovi mesta na kojima se susreću sve seronje na planeti Zemlji, pa je ovo savršena prilika da posmatram, učim i razvijam svoju novu pojavu.

Smesta nalećem na zlatnu žilu. U mom vagonu sedi porodica sa četvoro dece, i svaki put kada voz uđe u tunel, deca vrište kao da prolazimo kroz portal u podzemni svet. Obično ništa ne bih rekao – i ja ponekad izgubim hladnokrvnost u mraku – ali ne i ove nedelje.

Svaki put kada deca zavrište, ja negodujem i mrmljam sebi u bradu nešto o deci. Činim to čitajući novine, i ližem prst svaki put kada okrenem novu stranu, efekta radi. Oni me potpuno ignorišu. Baš su hladni.

Onda otac pokušava da umiri decu i govori im, „Ne brinite, to je bio poslednji tunel". Dobro poznajem tu trasu, i znam da otac laže decu. „Žao mi je što moram ovo da kažem", kažem mu, „ali grešite. Čeka nas još mnogo tunela". To se ocu baš nije dopalo, mogu to da vidim iz njegovog pogleda. Pogledao me je kao da sam njegovoj deci upravo rekao da je Deda Mraz silovao irvasa. Deca padaju u očaj i zacenjuju se od plača – još glasnije nego ranije. Namerno sam to uradio, ali desilo se. Ušao sam u voz kao polupristojan čovek – iz njega izlazim kao poslednji kreten.

DAN PETI

Na degustaciji piva su svi toliko fini da mi nije lako da budem neprijatan. Ali ipak, trudim se. Iako mi je nekoliko puta rečeno da ne moram obavezno da završim svaku bocu piva posle degustacije, ja ih ispijam da poslednje kapi, što u ovim okolnostima deluje kao najgora stvar koju mogu da učinim.

Na kraju događaja nam govore da možemo slobodno kući da ponesemo piva koliko god želimo. To mi nije mudro reći tokom ove nedelje. Pošto sam pohlepni seronja, idem unakolo i grabim svo pivo koje mogu da ponesem: lager, pilsner, crno, pšenično, indijsko – sve završava u mom rancu. Razmatram mogućnost da unajmim slugu da mi ponese plen do hotelske sobe – samo prave seronje unajmljuju sluge da im nose njihova govna, ali još nisam spreman da odem toliko daleko.

DAN ŠESTI

Do sada već stvarno osećam da sam počeo da internalizujem svoje bezobzirno ponašanje. U vozu na povratku kući sam poželeo da pojedem sendvič sa buđavim sirom i da ga zalivam pivom, i činim upravo to. Posledica toga je divljački glasno i smrdljivo podrigivanje. Iako ostali putnici ne govore ništa, njihove poglede je teško protumačiti na bilo koji drugi način, osim da žele da se zadavim svojom gorgonzolom.

Te večeri odlazim jednom prijatelju na rođendan, i ne donosim mu poklon. Nisam doneo čak ni nikakav alkohol na žurku, iako mi frižider trenutno izgleda kao da pripada Ginisu.

To možda ima neke veze s činjenicom da pijem od 11 ujutru. Zatičem sebe kako poželim da pustim Tinu Tarner umesto hausa koji drnda satima. To je kretenski potez, ali kretenski je i satima slušati te zatupljujuće ritmove. Kada red dođe na „Simply the Best" – najbolju pesmu za odlazak ikada – ja odlazim sa žurke, temeljno pijan, u jedan ujutru. Ni sa kim se ne pozdravljam i grabim pivo iz frižidera na putu ka vratima. Uzgred, ovo nije deo projekta „seronja", jednostavno sam takav kada se napijem.

DAN SEDMI

Budim se s glavoboljom i osećam se prilično loše, što se dešava kada piješ punih 14 sati, a čitavih nedelju dana se ponašaš kao seronja. Znam, znam. Uprkos svojim naporima, ostao sam relativno pristojno ljudsko biće. Ako se dobro sećam, nisam proveo nimalo vremena na levoj strani eskalatora. Jesam pojeo smrdljivi sendvič u javnom prevozu, ali nisam bio ni neki rasista, ni seksista. Svejedno, bilo mi je veoma neprijatno i imam osećaj da moram da se iskupim za sve gadarije kojima sam privremeno izložio svet. Počinjem tako što na doručak protiv mamurluka odlazim u onaj isti restoran u kome sam ranije te nedelje bio neprijatan prema konobaru. Ovoga puta sam apsolutno dražesan.

Iako mi je tokom ove nedelje bilo neprijatno, ne mogu da ignorišem činjenicu da mi je takođe dosta i prijalo: uspešno sam izbegao partiju skrebla, nisam morao da odem na piće s nekim ko je uvek zao prema meni, i bio sam nagrađen punim frižiderom piva. Kapiram. Shvatam privlačnost toga da budeš drkadžija. Ali nikada neću tako živeti. Ja volim da dajem bakšiš, da se izvinjavam kada kinem, i volim da ustanem u prevozu svakome ko mi izgleda makar i jedan dan stariji od 35 godina. Volim da budem ljubazan prema ljudima i tako ću i da nastavim. Osim ako nisam pijan, naravno. Ali to je već druga priča.

Još na VICE Srbija:

Nedelju dana sam pristajao na sve i završio u bolnici

Pokušao sam da živim kao Gvinet Paltrou nedelju dana