​Kako falsifikovati 250 miliona dolara manje-više nekažnjeno

Frank Burasa pije Goldschlager jer mu ne prija ukus alkohola. Ukusi na stranu, ovaj zlatasto-svetlucavi šnaps deluje kao očigledan izbor za čoveka koji je u potrazi za bogatstvom uspeo da falsifikuje 250 miliona američkih dolara. Burasi je piće još slađe pošto je i dalje na slobodi.

Našli smo se sa navodno najboljim falsifikatorom na svetu u Troa-Rivijeru, njegovom rodnom gradu, u baru koji je naizgled dobio ime po njemu. Ipak, osoblje u Les Contrebandiers (francuski „krijumčari") ga ne prepoznaje.

Burasa ovo objašnjava činjenicom da su njegova nedela bila dobro pokrivena samo u Americi, na engleskom. „Iz nekog razloga, u mom gradu se o tome i ne zna jer ovde svi govorimo francuski; vesti na engleskom ne prodiru baš najbolje u izolovani Kvebek."

Burasa danas živi mirno i skromno u gradiću na obali reke Sent Lorens. Ali pre samo par godina, došao je do ideje koja će mu zauvek promeniti život. „Dok sam čekao na semafor, pomislio sam kako svi idemo na posao iz istog razloga, bilo da nudimo robu ili usluge – cilj nam je da zaradimo novac."

„Pa mi je palo na pamet, zašto ne bismo skratili taj proces i počeli direktno da pravimo novac. To bi rešilo sve probleme, sve frustracije, sve komplikacije u vezi sa poslovnim životom. Ja ih više nemam."

Godinama je brižljivo formirao plan i proučavao sigurnosne karakteristike američkih novčanica. Kontaktirao je stotine proizvođača papira da bi našao odgovarajući materijal za ovaj zločin.

„Odličan sam kad treba nešto da se istražuje," hvali se Burasa. „Kad je samba u pitanju, baš i ne. Ali istraživanje – na hiljade sati sam se time bavio. Morao sam da obezbedim i recepte, i sastojke, i materijal, i lokaciju. Morao sam da nađem proizvođače koji neće posumnjati da tražim da mi pomognu u proizvodnji papirnog novca."

Posle višemesečne razmene mejlova, Burasa je najzad pronašao štampare u Evropi, za koje i dalje tvrdi da nisu imali pojma šta on želi da uradi sa njihovim proizvodom. Kaže da mu je „ubedljivo najbolji dan u životu" bio onaj kad mu je stigla narudžbina.

Takođe je bilo mnogo stresa. „U tom trenutku nisam još ni sa kim pričao, jer bi snimak glasa mogao da bude dokaz na sudu," kaže Burasa. „Sve smo obavili preko mejla, a kad su mi prihvatili recept i poslali naručeni papir, nisam znao da li su takođe zvali FBI."

Da bi podigao pošiljku iz luke u Montrealu, bila mu je potrebna trodnevna prismotra, nekoliko saučesnika, i promena vozila, sve to iz predostrožnosti.

Sedimo u senovitom delu bara, podalje od ostalih gostiju; Burasa normalne ljude koji se ne bave kriminalom zove „legalci". Navodi mi korake koje je morao da preduzme, koji većini ljudi ne bi ni pali na pamet.

„Papir mora da se prebaci na drugi kotur, jer je originalni možda ozvučen," samo je jedna stavka na spisku mera predostrožnosti. „Ali na kraju, kad sam drugim kamionom odvezao papir do štamparske prese, uh! Ništa više nije moglo da me zaustavi."

Kaže da je odštampao čak 250 miliona dolara jer je imao toliko papira; kompanija nije htela da za manju količinu koristi njegov novi recept. Takođe, takav je po karakteru. „Kad već nešto radim hoću da to bude veliko, a hoću i da bude kvalitetno, jer ne možeš da radiš nešto veliko a da ne ispadne kako treba."

„Nisam od onih umerenih."

Prvih nekoliko meseci, Burasa je uživao, iako se naizgled još držao skromnog života da ne bi privlačio pažnju. „Posao je išao odlično, počeo sam sa par klijenata od po 700,000 tu i tamo… U početku sam radio samo uzorke, da probaju da ih uvale drugima, da budu sigurni kako ide. Ali posle tih testova, odmah su mi tražili još."

Idealno bi bilo da minimalnom broju mušterija proda maksimalnu količinu novca; tarifa je bila 30 dolara za svežanj od ukupno 100. Ali u lovu na nove klijente, naleteo je pravo na policajca u civilu, što mu je obustavilo sveže procvetale poslove. „Sve je bilo sjajno sve do trenutka kad su mi zakucali na vrata. I onda bum, smak sveta. Stvarno se sve desilo u sekundi," objašnjava on.

Burasa je tu zavisio od milosti kanadske policije odnosno američke tajne službe koja je tražila da ga izruče. Toga se najviše plašio. „To bi značilo da je stvarno sve gotovo, kraj puta. Kad te odvuku u SAD daleko si od kuće, nema ko da te poseti… Ne bih više nikad video ćaleta, on bi umro sam, znači totalna katastrofa.

Uz pomoć čoveka za kog kaže da je „najbolji advokat na svetu" i malo sreće, Burasa je nekako uspeo da skreše optužnicu i zaštiti se od mogućnosti ekstradicije. Odbrana se zasnivala na činjenici da je tokom isporuke falsifikovanih novčanica koju je policija snimila bio parkiran tako da ga kamera nije imala u kadru, pa se ne vidi tačan trenutak u kom vrši razmenu.

Advokat je tvrdio da zbog ovog previda nalog za pretres nije bio validan, a Burasa je pokušao da bude kooperativan nudeći da vrati 200 miliona falsifikovanih dolara koje policija nije otkrila. Na kraju je odslužio samo šest nedelja zatvora i platio novčanu kaznu od 1,350 dolara zbog posedovanja nedozvoljenih supstanci.

„Našli su mi drogu u kolima jer se vozim sa raznim svetom – znam da zvuči sumnjivo, ali stvarno se ne drogiram. Našli su je u tragovima, nisam imao pojma da je tu, neka pilula je nekome ispala na pod automobila."

Na zidu iza nas vise slike Lakija Lučana, Arnolda Rotstina, Ala Kaponea – poznati kriminalci koji su ili odležali značajne zatvorske kazne ili bili brutalno ubijeni.

Burasa kaže da misli da je pobedio: izvukao se živ, zdrav, slobodan, i sa nešto novca. Od lažnog bogatstva, pedeset miliona nikad nije bilo otkriveno.

„Sve što mogu da kažem je da mi se ne žuri da izvučem par iz skrovišta," kaže on o ostatku svog šteka. „Jednom kad su me pitali rekao sam da su zakopane na 50 koraka od velikog hrasta, ali ne, ne mogu o tome da pričam. Neka ostane misterija." kezi se on.

Pitam ga da li misli da njegov zločin zaslužuje strožu kaznu, što ga na trenutak zbunjuje. „Dobro pitanje. Prosečna osoba će verovatno reći da zaslužuje. Ali ne znam, nikog nisam povredio. Mada jesam državu, a ona valjda predstavlja građane."

Kaže da njegovim zločin praktično niko nije oštećen jer je novac uglavnom plasirao u Aziju, Afriku, ili Evropu, tako da nije zajebao Amerikance.

„[Amerikanci] su najbolji narod na svetu ali ih vlada pritiska, nije im lako," kaže on i navodi kao primer manjak besplatnog zdravstvenog osiguranja. „Znači, nisam hteo da moji klijenti troše falsifikovan novac unutar SAD, jer bi tu na gubitku uvek bio onaj koji se sa novcem zatekne kad ga prepoznaju."

„Nisam ja savršen, ali nisam ni spreman da gazim po ljudima, da kradem i otimam. Dok ako imam priliku da zavrnem državu, to mi nije problem."

Praktično je nemoguće ući u trag novcu koji je Burasa prodao, tako da on ne zna da li ga neko drugi koristi u kriminalne svrhe. „Sigurno ga ne koristi u dobrotvorne."

Najbolji falsifikator na svetu danas vodi konsalting firmu i pomaže kompanijama da prepoznaju falsifikate, ali ne raspolaže apsolutnom slobodom. Od izručenja je zaštićen samo dok je na teritoriji Kanade. Ne zna da li je pod nadzorom. (Predstavnici nadležnih službi nisu mogli da komentarišu za VICE pošto je istraga još uvek u toku.)

Burasa kaže da bi nadzor bio gubljenje vremena. „Ne bih više lažnu dvadeseticu ni štapom pipnuo, do kraja života." Da li bi sve isto izveo kad bi mogao da premota film?

„Pa da, zadovoljan sam. Dobro sam odradio posao."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu