Kako je rat u Ukrajini izazvao porast zaraženih HIV-om

Anatolij sedi na krevetu i gleda televiziju. Stigao je u Krasnoarmejsk pre samo dva dana. Peške je prešao granicu koja razdvaja Ukrajinu od Donjecke Narodne republike. Granicu regiona koji je u ratu, uprkos navodnom primirju. Ratu koji je razoran po ljude, koji širi smrt i uništenje.

Anatolij. Sve fotografije: Tomaso Klavarino

Anatolij je narkoman. Pobegao je iz Makivke, grada u Donjecku, pod vatrom minobacača i topova, jer ljudi kao što je on nisu poželjni otkako je grad pao u ruke proruskih separatista. Anatolij se drogira već trideset godina, otkako je prvi put probao drogu kao dečak, kada je uzimao psihotropske supstance da bi ubio dosadu života u sivim, bezličnim sovjetskim zgradama. „Pre pet godina sam ponovo rođen. Došao sam do ivice i skoro umro", kaže mi on. „Onda sam počeo da odlazim na kliniku za rehabilitaciju u svom gradu, na metadonsku terapiju, i polako sam počeo da se vraćam u život, da imam društveni život". Ta klinika je sada zatvorena, i Anatolij je morao da dođe čak u Krasnoarmejsk, da bi nastavio da pokušava da živi taj novi život. Ono što se dogodilo u Makivki se takođe dogodilo u Horlivki, i u većini drugih gradova u Donjeckoj Narodnoj republici. Mnoge rehabilitacione klinike su zatvorene bez upozorenja, po rečima onih sa kojima sam razgovarao. „Jednog dana u septembru sam čekao u redu, kao i svakog jutra, a onda je došla jedna medicinska sestra i rekla nam da se centar trajno zatvara", kaže Anatolij. Prema aktivistima, pacijentima, NVO i lekarima, to je bila odluka proruske separatističke vlade Donjecka: deo plana prelaska na „ruski način" odnosa prema zavisnosti od droge, koji se svodi na nepostojanje službi pomoći. Ima izveštaja da su narkomani u pobunjeničkim oblastima postali predmet zastrašivanja, primoravani na prinudni rad, na kopanje rovova, na primer.

Distributivni centar metadona u Donjecku je jedini koji je preostao na pobunjeničkoj teritoriji. Ali neće još dugo potrajati. Zalihe se tanje, a nove ne stižu. „Ovo je grozna situacija. Ne znam kako bih drugačije to definisala", kaže Irina Klueva, menadžerka odeljenja za terapiju zamenama za opijate (OST) bolnice u Donjecku. „Od 240 pacijenata koje smo imali pre rata, ostalo ih je samo 90, zato što nemamo dovoljno metadona. A ono malo njih koji su ostali će uskoro otići, zato što nam ponestaje zaliha. Poslednjih nekoliko meseci smo registrovali desetak smrtnih slučajeva ovde, u Donjecku. Sve su to bili ljudi koji su bili primorani da odustanu od rehabilitacije. Ili su izvršili samoubistvo, ili su umrli od prekomerne doze". Na hiljade ljudi se vratilo životu na ulicama, i ponovo uzimaju (uglavnom nelegalne) droge, dele špriceve koji su često inficirani, po rečima Klueve. Čak ni službe za umanjenje štete – kao što je distribucija igala – nisu pošteđene u ovoj oblasti Ukrajine.

„Rat i situacija na istoku zemlje sada imaju razorne posledice po celu Ukrajinu, a biće sve gore", kaže Natalija. Ona nema nikakvih sumnji. Natalija radi za udruženje Svitanok, u Kramotorsku, na teritoriji koju kontroliše Kijev, udruženju koje nudi pomoć HIV pozitivnim ljudima koji su pobegli iz Donjecke Narodne republike, kao i onima koji još uvek žive u područjima koja kontrolišu pobunjenici. „To su uglavnom narkomani i prostitutke, koji više nemaju pristupa antiretroviralnoj terapiji, jer je nabavku blokirala vlada, u znak odmazde prema separatistima". S toga Natalija i njene kolege jednom ili dvaput mesečno natovare kola lekovima i odlaze na put, provode sate i sate na kontrolnim punktovima, podmićuju vojnike na granicama i donose antiretroviralne lekove u Donjeck i Luhansk.

Rat ne donosi samo trenutnu smrt, uništenje i povređivanje; njegove rane mogu da budu toliko duboke da potraju mnogo duže. A izgleda da će to biti slučaj u Ukrajini, gde po poslednjem popisu živi između 260 i 340 hiljada ljudi zaraženih HIV-om, među kojima preovlađuju ljudi uzrasta od 15 do 49 godina, prema UNAIDS-u. Ova zemlja može da se pohvali najvećom stopom zaraženih HIV-om u Evropi, ali ipak, zahvaljujući posvećenosti nekolicine NVO-ova, Ukrajina je u godinama pre izbijanja rata u Donjecku uspela da smanji stopu zaraženih. „Iako nema zvaničnih podataka iz Donjecka, situacija se pogoršala", objašnjava Natalija. „Broj zaraženih raste. To je delom tako zbog restriktivne politike Donjecke Republike, ali takođe i zbog situacije na frontu, gde su vojnici prinuđeni da mesecima budu daleko od svojih domova i porodica, i stupaju u seksualne odnose sa HIV pozitivnim prostitutkama, često bez zaštite".

Prema podacima ANTIAIDS fondacije Elene Pinčuk, od januara do novembra 2015, više od 13 hiljada slučajeva zaraženih su zabeleženi u Ukrajini. Porast koji se pripisuje propasti zdravstvenog sistema, uništavanju bolnica i prekidu programa pomoći za ljude pozitivne na HIV. Povrh svih ovih faktora, usled propadanja ekonomije zemlje i devalvacije ukrajinske valute od 300 posto, zabeležen je pad kupovine i distribucije kondoma za 25 posto u 2014, zbog čega je seks bez zaštite postao glavni uzrok širenja virusa u opštem stanovništvu Ukrajine, prema Olgi Rudnjevoj, izvršnoj menadžerki ANTIAIDS fondacije Elene Pinčuk.

Epidemija HIV-a se širi dok naizgled zamrznuti konflikt i dalje traje, i noću i danju. Rat zbog kojeg su ljudi prinuđeni da napuste svoje domove, svoje živote i da potraže sklonište na drugoj strani granice. Nema zvaničnih podataka koliko od 1,4 miliona interno raseljenih Ukrajinaca (prema IDMC-u) je HIV pozitivno. I nema zvaničnih podataka o tome gde se ti ljudi nalaze, i koliko među njima ima narkomana. Centralna vlada nema kontrolu, čak ni na teritorijama koje još uvek pripadaju Ukrajini. Raseljeni stižu iz Donjecka i sa Krima, i većina njih odlazi u velike gradove i pokušava da ponovo izgradi svoje živote.

Ovo nije lako ni za koga, ali posebno je teško onima koji žive sa HIV-om, koji su izgubili sve i žive u zemlji gde su HIV pozitivni ljudi stigmatizovani. „Napustio sam Simferopolj na Krimu, kada su prekinuli program terapije zamenom za opijate (OST)", kaže Andrej, HIV pozitivni zavisnik od droge. „Došao sam u Kijev sa nadom da ću započeti novi život, ali teško je, veoma je teško. Kada ljudi znaju da si HIV pozitivan, svi zure u tebe, i za ljude kao što sam ja je praktično nemoguće da nađu posao. Da sam ostao tamo, nisam siguran da bih preživeo bez lečenja. Mislim da ne bih uspeo".

Po poslednjim podacima od pre rata, 21,7 posto intravenoznih narkomana u Ukrajini koji su stariji od 25 godina su HIV pozitivni. Od HIV pozitivnih, 25 procenata njih živi, ili je živelo u oblasti Donjecka i Luganska, gde se danas ratuje. „Očekujemo porast zaraze, naročito na istoku", kaže Olga Rudnjeva, „naročito među ljudima koji ubrizgavaju droge, a razlog za to je restriktivna politika separatističkih vlada, kao što je vlada LNR (Luganske Narodne republike). Ali takođe predviđamo porast i kod ostalih rizičnih grupa, zato što postoje mnogi faktori koji utiču na epidemiju: kresanje budžeta, raseljavanje stotina i stotina ljudi, kao i ekonomska kriza". Na ove projektovane brojke može da utiče i to ako Globalni fond za sidu odluči da prekine pomoć Ukrajini, čega se plaše ljudi sa kojima sam razgovarao. Kada je 2010. Globalni fond prestao da finansira projekte za prevenciju i umanjenje štete u Rumuniji, došlo je do skoka sa 3 na 29,23 posto zaraženih među intravenoznim narkomanima, prema „Izveštaju UNAIDS o napretku država u borbi protiv side – period izveštaja januar 2013", za Rumuniju.

Kada dođete na periferiju Kijeva i prošetate prljavim, sivim blokovima Trešine, lako možete da vidite koliko se droga proširila po ovoj zemlji, naročito među siromašnima. Krokodil, heroin, morfijum i amfetamini – u Trešini možete da nađete sve što poželite. Mnoge od ovih droga se zapravo sintetišu u obližnjim stanovima, pretvorenim u laboratorije, kao što je Viktorova. Rođen u Kijevu, pohađao je najbolju gimnaziju u gradu, dve godine studirao, a onda je sve otišlo dođavola. Droga je jedino što ga održava u životu, bez obzira na posledice i opasnosti. Špricevi u Viktorovom stanu idu od jedne ruke do druge, i drogu ponekad namerno razblažuju krvlju. „Ja sam HIV pozitivan, kao i svi moji prijatelji. Ipak, ovo je moj život, ne vredi ništa, i ne plašim se da ga izgubim", kaže on, dok drži vrelu šerpu u kojoj topi lekove, da bi izdvojio kodein za spravljanje krokodila, sada već ozloglašenu domaću drogu koja razara unutrašnje tkivo pre nego što napadne kožu uživaoca.

Iako su narkomani u Ukrajini uvek bili najrizičnija grupa, sada, zbog nesigurne ekonomske situacije, a ponajviše zbog rata na istoku zemlje, rizik od zaraze je još veći. I to je sastavni deo rata, ne radi se samo o pogibijama u rovovima na istoku.

Neki ljudi citirani u članku su zahtevali da im ne navodimo prezimena, da bi sačuvali svoju privatnost.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu