Kako sam iz Srbije otišla u Vijetnam da predajem deci u školi

autoru ispričala Sandra Planojević

Predavanje engleskog jezika u Vijetnamu je posao koji poslednjih nekoliko godina prosto cveta, a za izvorne govornike sa Zapada pronalaženje zaposlenja nikada nije bilo lakše. Zemlja prosto vapi za znanjem najpopularnijeg jezika na svetu, pogotovo zbog Nacionalnog projekta stranih jezika koji za cilj ima da većina vijetnamskih studenata u školovanju i svakodnevnoj komunikaciji do 2020. samouvereno koristi engleski jezik. Naravno ruku pod ruku sa željom za učenjem jezika ide već dobro poznata azijska fasciniranost zapadnjacima pa činjenica da dolazim iz Srbije, a engleski mi nikako nije matični jezik, nije mi nimalo otežala zaposlenje u glavnom gradu Hanoju.

U svakom slučaju, kada su moji prijatelji Nena i Dragan našli posao profesora engleskog u Vijetnamu, nisam previše razmišljala da li da im se pridružim pošto sam svakako odavno imala želju da posetim jugoistočnu Aziju. Nakon mesec dana rada, kada su se smestili u centru za obrazovanje u prestonici Hanoju, moji prijatelji su mi ugovorili Skajp intervju sa školom koji je odlično prošao i vrlo brzo sam otputovala. Već prvog dana sam počela da radim, a od obaveza sam imala rad u vrtićima kao i u osnovnoj školi u kojoj sam predavala četvrtom razredu.

Jedini problem je što je taj centar zadužen za mali million vrtića ( što i ne čudi s obzirom na to da je populacija Hanoja nekih 7.7 miliona ljudi) pa sam tokom četiri meseca koliko sam provela u Vijetnamu radila u otprilike 50 različitih vrtića na svim krajevima grada u kome je prava umetnost snaći se u saobraćaju čak i kada znaš tačno gde ideš.

Prvo, u koju god školu ili vrtić da dođeš da radiš, uvek ti je dodeljena lokalna asistentkinja koja služi kao prevodilac između tebe i dece, ali i kao neka vrsta kulturološkog vodiča koji se brine da ne napraviš potpunu budalu od sebe u određenim situacijama. Mada, nije da joj je to svaki put uspevalo.

Jednom sam nekom klincu od 3, 4 godine dobrih deset puta ponavljala "fish, fish, fish" u nadi da ću mu napokon dosaditi i da će ponoviti reč. Tu se pojavi asistentkinja i kaže mi kako taj mali zapravo ne može da govori, ali da ne treba da se nerviram. Podsetila me je doduše da u svakom slučaju treba da nastavim da mu ponavljam reči kako bi mu ušle u uši, ali sam od tada sa njim prešla na pesmice. Osim budnog oka asistentkinje koja je pazila na moj svaki korak, često sam na sebi osećala i težak pogled legendarnog komunističkog vođe i državnika Ho Ši Mina, koji, i skoro 50 godina nakon smrti, posmatra učenike svake škole sa zidova učionica.

Pošto sam u Vijetnam otišla u novembru, već sledećeg meseca su počele intenzivne pripreme za katolički Božić koji se u ovoj zemlji slavi sa pomalo fanatičnom posvećenošću. Oni jesu većinski budisti, ali se potpuno okreću Zapadu i lože se na sve što ima veza sa njim, pa tako i na katoličanstvo koje je druga po redu veroispovest na državnom nivou. Tog meseca smo isključivo učili reči vezane za Božič, tipa kako se na engleskom kaže irvas, Deda Mraz, sneg… Naravno, stalno su se održavale priredbe u tom tonu, a naše kolege sa Zapada koje su radile u školi su bile zadužene da glume Deda Mrazove na šta su klinci posebno otkidali jer… pa zamislite da je Peđolino kosook i dobićete otprilike predstavu kako je to izgledalo.

U tom periodu mog boravka u Vijetnamu nastupila je nezapamćena zima koja nije viđena decenijama pa je tokom deset dana proglašeno i vanredno stanje u Hanoju. Temperatura je pala na deset stepeni. Iznad nule. Da, vanredno stanje je nastupilo jer se živa u termometru strmoglavila na deset stepeni iznad nule. Međutim, s obzirom na to da u Vijentnamu na državnom nivou ne postoji grejanje, tokom tih deset dana nije mogla da se održava nastava. Nakon te pauze, morali smo da nadoknađujemo pa sam radila i prepodnevnu i popodnevnu smenu. Tada sam prvi put shvatila koliko vremena tamo deca provode u školi.

Primetila sam da su ista deca u školi i u prepodnevnoj i popodnevnoj smeni i tada su mi rekli da oni prosto od sedam ujutru do pet popodne provode vreme na nastavi. Takođe sam otkrila da u nekim učionicama postoje ormarići u kojima su uredno poređana ćebad. Vijetnamci slično Špancima imaju tu pauzu tokom radnog dana oko 1, 2 kada odmaraju ili spavaju. Tako i deca u školama jednom tokom dana imaju vreme za odmor, ali u školama ne postoje kreveti kao u bankama ili kancelarijama već učenici prosto legnu na klupe i pokriju se svojim ćebetom i spavaju. Uz ovu kućnu atmosferu u školama se savršeno uklapa i običaj da se obuća izuje pre ulaska u samu zgradu i da se ceo radni dan provede u čarapama.

Trebalo mi je neko vreme da zapamtim lica učenika, ali kada sam to uspela, primetila sam još jednu zanimljivu stvar. Nakon mesec dana rada uđem u učionicu i provalim da đaci sede po drugačijem rasporedu nego do tada. Raspitala sam se kod asistentkinje pa mi je ona objasnila da jednom mesečno deca menjaju mesta sedenja iz dva razloga. Prvi je zbog vida, kako ne bi stalno gledali u tablu iz istog ugla i tako zamarali oči, a drugi zbog discipline, kako bi im se lakše kontrolisalo ponašanje tokom časova.

S obzirom na to da svaki dan u školi učenici provedu skoro 12 sati, logično bi bilo da su im barem odmori prepušteni slobodnom vremenu, ali to nikako nije slučaj u Vijetnamu. Kada se umesto zvonceta za odmor začuje veliki bubanj u koji udara zaduženi redar, deca nemaju posebno puno razloga da sa osmehom na licu istrče u dvorište. Dok je meni u Srbiji odmor od 20 minuta bio svetinja, oni ponekad imaju odmor od sat i po, ali tokom tog vremena svi moraju da učestvuju u priredbi. Nastavnica se popne na binu i priča ili peva uz pratnju muzike, a deca moraju da igraju uvežbanu koreografiju. Takođe sami čiste svoje učionice i obavljaju baštovanske poslove u dvorištu.

Često mi se činilo da troše previše vremena na stvari koje su nama potpuno apsurdne. Recimo pisanje. Izvedem dva učenika na tablu da se takmiče ko će prvi napisati neku rečenicu na engleskom, ali se to pretvori u nadmetanje u kaligrafiji. Ogromnu pažnju posvećuju lepom pisanju i svako slovo mora da bude iste veličine i u okviru linija, pa se moj koncept sprinta na sto metara ubrzo pretvarao u ultra-maraton.

Takođe imaju redara, jednog od učenika iz razreda koji je zadužen da održava red dok nastavnica ili ja nismo u učionici. Želela sam da vidim kako to izgleda pa sam špijunirala iz hodnika. Od malog deteta se taj redar vrlo brzo pretvarao u strogog nastavnika koji stoji za katedrom, proziva svoje drugare da ponove šta je napisao na tabli, udara šakom o sto, a oni svi ćute i pomno ga slušaju.

Najbizarnije stvari, barem sa naše tačke gledišta, koje sam saznala o njihovoj kulturi su izašle na videlo kada smo radili vežbe koje su se ticale njihovih svakodnevnih aktivnosti i porodičnog života. Na primer, dala bi im vežbu u kojoj je trebalo da pišu o svojim roditeljima. Onda im, bez nekog posebnog razmišljanja, kažem da u vežbanci napišu rečenicu "Moja majka je starija od mog oca" na šta svi počnu uglas da negoduju. Kako mi je objasnila moja smerna asistentkinja, to nije moguće u njihovom društvu.

Sledeći put sam želela da saznam koji im je omiljeni kućni ljubimac, a kada mi je veliki broj njih napisao da je to petao, mislila sam da pokušavaju da se sprdaju sa mnom, ali zapravo je držanje petlova u domaćinstvu dugačka tradicija u Vijetnamu.

Ništa zato, staro provereno pitanje o omiljenoj hrani ne može da omane, mislila sam i zadala im da mi napišu šta najviše vole da jedu. Umesto pice i koka-kole koje smo mi pisali u spomenarima, deca u Vijetnamu najviše vole da jedu – pse. Kada sam ovo shvatila, u svakom restoranu u kome sam jela sam se pribojavala da mi ne podmetnu pseće meso, ali su mi sa podsmehom objasnili da je to meso toliko skupo da nikome ne bi na pamet palo da ga podmeću gadljivim strancima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu