Mladi u Srbiji piju zato što gledaju odrasle kako to rade

Pokušavam da se setim da li imam u okruženju nekog od prijatelja ko nikada nije pio alkohol. Pa ne, nemam. Većina njih sa kojima i danas izlazim, barem jednom bio je saučesnik u mom alkoholisanju. Možda su bili izdržljiviji, pa su prošli sa manjim posledicama, tipa rumenilo u obrazima, sjaj u očima i pooštrena elokvencija; možda sam im ja nekada držala glavu nad wc šoljom, presvlačila ih dok ih pakujem u krevet, dok jedva držim sebe na nogama i nerazumljivo mumlam da će sve biti u redu, ali u svakom slučaju, nema ih bezgrešnih koje nisam bar jednom videla sa „čašicom".

Moj put ka povremenom uživanju u alkoholu počeo je u srednjoj školi. Ženska ekipa sa kojom sam izlazila imala je logičan sled faza sa pijenjem.

Prvo je tu bio bambus, jer kroz preovlađujući ukus koka-kole, sa malo vina, koje je manjeg procenta alkohola nego žestina, lakše se podnosilo unošenje alkohola kroz taj slatkasti miks , a sve u cilju uklanjanja nervoze prilikom stidljivih flertovanja pogledom preko prljave čaše u zadimljenom kafiću ili klubu. Sledeća faza bila je đus-votka - kao piješ nešto jače, ali sok je i dalje tu da zamaskira tu oštrinu, najverovatnije nejjeftinije, votke. Kad sam to savladala, bilo je vreme za džin-tonik, kao gorko-jaku kombinaciju, koju ne možeš baš da forsiraš kad si u na početku otkrivanja tajni alkohola. Pivo je bilo više da se pije za kad si u muškom društvu, kad se svi utalimo pa kupimo dvolitarke za kućne varijante, koncerte i kad glumimo da smo „prljave metalike", jer da se ne lažemo, pivo ne miriše baš najprijatnije, iako ga sada baš volim.

Sve u svemu, piti alkohol, krišom od roditelja, bilo je deo odrastanja za mene i moju generaciju, i verovatno će biti za još mnoge. Iako nije bilo tako često, bilo je obavezno. Iako smo mi to radili, većina nas, uvek bi bila u šoku i neverici kad neko pretera toliko da završi na ispiranju i tu osobu je obično pratila stigma „propaliteta" sledećih godinu dana.

Prvi put kad sam se napila, ono baš, baš razvalila, bilo je kod drugarice kući, kad smo donele votku, pelinkovac i guaranu. Htele smo da vidimo kakav je ukus tog našeg „domaćeg koktela", a ja sam, potajno eksirala ovaj naš bućkuriš jer sam tog dana bila tužna, zato što su me roditelji nešto lažno optužili, ili tako neka drama.

Elem, to je bila epizoda gde sam sedela i polako, ali sigurno se napijala, a onda sam htela da ustanem i osetila da ću da povraćam do beskraja. Roditelji moje drugarice su mi držali glavu, vodili me da šetam po vazduhu i ko zna šta još, čega se ja, uglavnom ne sećam - samo se sećam blama. Onda su me nekako odvezli kući, a drugarice, malo manje pijane od mene, su me popele na četvrti sprat bez lifta, dovele ispred vrata, stavile ključ u bravu i namontirale me da uđem u kuću, kao u spotu Eminema „Guilty Conscience".

Tata je bio ljut i nije pričao sa mnom tri dana, rekao mi je nešto u fazonu da sam ga razočarala, mama je prvo vikala, onda je pravila fazone na moj račun i na kraju mi kuvala čajeve i donosila plazmu, a brat je celu noć proveravao da li dišem. Ta moja epizoda se na porodičnim ručkovima povremeno prepričava uz smeh.

Pila sam zato što svi piju. Doduše, to nije bilo baš tačno, ali mi se tako činilo.

Ako pogledamo medije i reklame, stalno vidimo mlade kako divljaju, kako pod dejstvom alkohola prave razne ludorije, na festivalima se trude da pokažu da se samo jednom živi i čini nam se da nikad gora situacija nije bila sa opijanjem mladih. Upravo je to bio motiv Dr Marine Videnović koja je istraživačica u Institutu za psihologiju, Filozofskog fakulteta u Beogradu, da se u bavi istraživanjem fenomena opijanja adolescenata.

- Cilj istraživanja bio je da se ispita kako mladi dožiljavaju ovu aktivnost. I među novinskim člancima i među naučnim radovima ima puno natpisa i rezultata u kojima se ističu negativne posledice opijanja i ističe zastrašujuća učestalost među mladima. S druge strane, postoji kult muškosti koja se pokazuje konzumiranjem velike količine alkohola kao i agresivne kampanje alkoholnih pića koji su sponzori najposećenijih manifestacija koje obilaze mladi. Pitanje koje sam postavila jeste kako sve to utiče na način na koji adolescenti, zajedno sa vršnjacima formiraju svoj doživljaj opijanja - kaže Marina Videnović za VICE.

Na pitanje da li se zaista svi srednjoškolci leše od alkohola, odgovorila nam je da su rezultati s jedne strane ohrabrujući, odnosno ukazuju na to da je ipak više srednjoškolaca koji se ne opijaju, nego onih koji se opijaju, ali da imaju tu sklonost da umanjuju rizike.

- Opšte mišljenje među našim srednjoškolcima jeste da je opijanje među mladima znatno češće nego što je to slučaj, odnosno da se svi ili skoro svi mladi opijaju, što ne odgovara realnim podacima. Pitanje koje se može postaviti jeste, da li su tome krivi pompezni natpisi o medijima u kojima se ističe visoko prisustvo nepoželjnih ponašanja među adolescentima u Srbiji ((FOTO) PRETERALI SA ALKOHOLOM:Najružnija strana posetilaca Egzita!, Šestina mladih na marihuani, polovina puši i pije, TAMPONE NATOPE ALKOHOLOM PA IH STAVE U VAGINU: Hrvatske tinejdžerke imaju novi bizaran "trend" opijanja, DROGIRA SE SVAKI DESETI UČENIK SREDNJE ŠKOLE: Alarmantni podaci Instituta za javno zdravlje Vojvodine, PROBLEM BR. 1 ZA MLADE "Popiješ pola litre žestine i OBEZUMIŠ SE, totalno ne znaš gde si" itd.). Drugi nalaz koji bih izdvojila jeste da opijanje u ovom uzrastu ima pre svega socijalnu ulogu. Ono predstavlja sastavni deo noćnog izlaska i pruža adolescentima osećaj pripadanja grupi, odnosno deljenja i učestvovanja u zajedničkom iskustvu.

Takođe, velika je razlika u tome da li se opija glavna faca ili neko koga ekipa doživljava kao luzera. Naravno, kad to radi faca, to se doživljava pozitivno, kao znak smelosti da se prekrše određene socijalne norme, dok opijanje nekog povučenijeg u ekipi ili onog koji nije deo grupe se doživljava negativno, kao pokušaj da se dodvori većini, pokazali su rezultati ovog istraživanja.

Šta je u stvari opijanje i u čemu se razlikuje od izraza "popiti neku čašicu", pitali smo istraživačicu Marinu Videnović.

- Pod opijanjem najčešće smatramo ispijanje 5 čaša alkohola u kraćem vremenskom periodu. Ako pitamo srednjoškolce, neće se složiti sa tim da je to broj pića od kog se napiju. Oni precenjuju sebe, misle da mogu mnogo više piva da popiju, a da to ne utiče na njihovo stanje, što nije tačno - rekla je za VICE Videnović.

O tome da li su mladi svesni rizika možemo dvojako da odgovorimo, smatra Videnović; kada ih direktno pitamo, navešće sigurno neke od rizika koji se vezuju uz opijanje, za koji su čuli ili naučili od odraslih. Ipak, kada sami opisuju sopstveno opijanje ili opijanje prijatelja, rizici se više ne pominju. Ovo ukazuje na to da preventivne mere treba da se organizuju tako da se polazi iz perspektive adolescenta, analizirajući šta je ono što adolescenti dobijaju opijanjem i kako da do toga dođu na drugačiji način, a ne da im suvoparno nabrajamo rizike ili ih plašimo njima, navodi Videnović.

Da li uopšte ima mesta za kritiku od strane roditelja, koji često imaju ne tako liberalan stav o opijanju? Pa izgleda da, ako su prisutni tokom ovih aktivnosti svoje dece i isprate ih na pravi način, da to ima nekog smisla, ali samo ako i oni daju primer svojim ponašanjem.

- Uvreženo je mišljenje da je u periodu adolescencije mnogo veći i značajniji uticaj vršnjaka, nego roditelja. Međutim, nalazi koje sam dobila upućuju na to da je mišljenje roditelja veoma važno. Na primer, adolescenti čiji roditelji imaju negativniji stav prema opijanju su manje skloni tome da učestvuju u ovom ponašanju. Takođe, postoji veliki broj nalaza koji govore u prilog tome da je i u ovom periodu razvoja važno da roditelji imaju dobar odnos sa svojom decom, kao i da imaju određenu kontrolu i da su upoznati sa onim što se adolescentu dešava. Nezainteresovanost roditelja i njihova neupućenost u život adolescenta predstavlja rizik koji može da dovede do češćeg ispoljavanja ovog ponašanja, upozorava Marina Videnović.

A da li je zaista onako kako se navodi u medijima, da li su mladi nikad više bahati u svojim pijanstvima?

- Čini mi se da preovlađuje mišljenje da su mladi danas u mnogim aspekima lošiji nego mladi ranije. Nisam sigurna koliko je to odraz realnog stanja, a koliko mi odrasli kako starimo imamo tendenciju da ulepšavamo prošlost i ne razumemo promene u svetu koji nas okružuje, a u kojem se mladi mnogo bolje snalaze. Jedan naučnik je rekao „u današnje vreme je moderno biti zabrinut za mlade". Meni se čini da do sada nije postojao trenutak u istoriji u kojem briga za to „gde ide ova mladost" nije postojala, zaključuje Videnović.

Međutim, šta kad se povremeno opijanje, koje već jeste samo po sebi opasno, postane toliko učestalo da preraste u alkoholizam. Razgovarali smo sa Aleksandrom, koji kaže da mu je cela mladost prošla u alkoholu.

- Počelo je kad sam imao 16, 17 godina. To je bilo opijanje sa društvom, redovno, i tad mi je to bilo potpuno normalno. Roditelji su to viđali, ali nisu obraćali pažnju mnogo na to, nikad mi ništa nisu rekli, jer je to bilo normalno u našoj porodici. Moj otac je uvek pio, moj deda je pio, pa tako i ja. Kod nas se, kao i u većini kuća u Srbiji, uvek nalazio alkohol i uvek je bila neka "prilika" da se popije, bilo da se nešto slavi, bilo da je neko došao, ili bi moj otac tek tako uzeo sebi da sipa neku čašicu dok sedi, gleda televiziju, ili radi nešto. Ja sam ga redovno tako gledao i mislio da je alkohol normalan deo svakog dana, kaže Aleksandar za VICE.

Ta opijanja su se nastavljala, bio je okružen drugim ljudima koji su sa njim to radili, i nije bio svestan rizika.

- Imao sam sreće što sam miroljubive prirode, pa nisam imao neke veće agresivne istupe, za razliku od nekih drugih koji su imali takve probleme. Meni je bilo jezivo kad bih se ujutru probudio i shvatio da sam vozio kola i da se apsolutno ne sećam kako sam stigao kući, jer nisam bio u stanju ni da stojim. Bilo mi je strašno kad sam shvatio šta je sve tu moglo da se desi, kako sam mogao da upropastim svoj i tuđ život. Naravno, to mi je došlo do mozga tek mnogo godina kasnije, kaže Aleksandar.

Njegov alkoholizam trajao je godinama dok nije krenuo na lečenje u Specijalnu bolnicu za lečenje bolesti zavisnosti, kad je njegova žena posle brojinih pokušaja da mu pomogne, odlučila da se odseli, jer nije htela da njihovo dete gleda oca u tom stanju.

- Pokušavao sam da prestanem, ali koliko god bila strašna ta moja stanja kad sam bio pijan, u nekom momentu sam pio dnevno gajbu piva i flašu neke žestine, strašno je bilo i kad ne pijem. Tresao sam se sav, i to su ljudi videli, pa nisam mogao tek tako da prestanem. To što sam još uvek mlad i što imam ženu i dete, to me je malo trglo i onda sam krenuo sa lečenjem, a trebalo je da prođu godine da bih shvatio koliko je to neophodno, i ne bih uspeo da nisam imao podršku svoje žene, rekao nam je Aleksandar.

On kaže da je najveći problem to što ljudi ne shvataju alkoholizam kao bolest i nemaju razumevanja za to da lečeni alkoholičar u potpunosti ne sme da konzumira alkohol.

- I posle dve godine neuzimanja još nisam spreman da se pojavljujem na mestima gde se pije alkohol, na slavljima, u kafanama i slično. Uvek se nađe neko ko će da pritiska "uzmi malo, šta će da ti bude od jedne čašice", a to je za jednog lečenog alkoholičara strašno. Mislim da nisu problem mladi, nego odrasli koji kao da nisu svesni opasnosti od alkohola i koji smatraju da svi moraju da piju kad su u društvu.

Psihološkinja Ljiljana Jovančić godinama unazad radi sa zavisnicima od alkohola, kao što je Aleksandar, u Specijalnoj bolnici za lečenje bolesti zavisnosti i smatra da opijanje mladih nešto što je sastavni deo njihovog odrastanja i da to nije karakteristično samo za nove generacije.

- Ne mislim da je sada porastao broj mladih koji se opijaju, ili da ih ima više koje ulaze u neka rizična ponašanja. Samo se razlikuju načini. Uvek postoji neko u generaciji ko je završio na ispiranju želuca. Mladi neće odmah i prvo da biraju alkohol za zabavu, ako imaju neku drugu alternativu. Alkohol je kod nas tako lako dostupan. Problem je što im za sve drugo, bilo da je to sport ili neki hobi, koji bi im držao pažnju treba više novca ili podrške. Mi sada nemamo toliko takve sadržaje u školama i besplatno, kao što smo ranije imali, i onda je njima najlakše da se okrenu alkoholu, kao što to vide od odraslih, kaže za VICE Jovančić.

Ono što je sigurno je da je prevencija najefikasnija, smatra Jovančić. Ona smatra da to nisu veliki napori, i da je to moguće nekim kratkim razgovorima sa mladima.

- Iznenadili biste se, ali mladi žele da čuju o rizicima alkohola i drugih stvari koje mogu da ih dovedu u opasnost. Naravno, treba odabrati pravi način, recimo, kroz primere, ili vršnjačkom edukacijom, da to njima bude blisko i realistično, a ne da budu isprepadani i da im to pričaju ljudi prema kojima imaju neki gard. Učestalo opijanje i alkoholizam se uglavnom pojavljuje u porodicama u kojima se o toj pojavi ne priča ili u nefunkcionalnim porodicama, moje je iskustvo – rekla je Ljiljana Jovančić za VICE.

Umesto podatka da prvi susret sa pićem mladi imaju već sa 14 godina, i da 86% njih pije alkohol kad izađe nad kojim obično stoji naslov koji sadrži reč "šokantno", bolje bi nam bilo da sa mladima iskreno pričamo o potencijalnim opasnostima koje su realne. Naravno, i da im se obezbedi kvalitetna alternativa, ne bi im škodilo.

Iako su naučnici iz Severne Karoline u nedavnoj studiji došli do saznanja zašto nas mozak tera na opijanje, odnosno koji deo mozga to od nas „traži", proći će još mnogo vremena ako prepustimo omladince da se sami snalaze u problemima sa alkoholom.

Ukoliko neko u vašem okruženju ima problem sa alkoholom, obratite se Specijalnoj bolnici za lečenje bolesti zavisnosti; broj telefona Savetovališta za alkoholizam: 011/2647-531

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu